Напомена: Текст је објављен у фебруарском броју aустријског часописа Zur Zeit
У Србији су у децембру одржани ванредни парламентарни и локални избори под непромењеним околностима. Наиме већ низ година опозиција и грађани захтевају од владајућег режима да се побољшају изборни услови, али то се до данас није десило. Ипак, опозиција је и сама пристала да учествује у изборном процесу, свесна тога да изборни услови нису адекватни, те с тога и она носи одговорност пред грађанима. Србија која се налази у великој мери под евроатлантским утицајем формално има демократски систем, међутим и у самој ЕУ демократија данас је више него упитна. Ако говоримо шта је то што опозиција и грађани замерају у вези са изборним условима, то је пре свега медијска цензура и (зло)употреба државних ресурса и позиција за вођење предизборне кампање од стране режима, као и нетранспарентност процеса бројања гласова. Оно што се не доводи у питање то је спољни утицај на изборни процес у Србији, који је стално присутан. Мада о томе не говоре ни власт ни опозиција. А чињеница је да Вашингтон и Брисел врше утицај на изборни процес, до те мере да амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил чак говори и о томе какву политику нова влада Србије треба да води. Ако говоримо о демократији, то значи да политика Владе треба да следи интересе грађана које представља, а никако да треба да следи задатке које намеће амерички, или било који други страни дипломатски представник. Грађани су наравно изиритирани понашањем америчког амбасадора, али и захтевима који упорно долазе из Брисела, као и прећутним пристанком на потчињеност комплетне политичке сцене Србије.
Још једном ћу се осврнути на то да је данас појам западне демократије веома тешко одредити.
Знамо да су основне политичке пароле колективног Запада демократија, људске слободе и људска права, међутим ако објективно анализирамо стање ових појава у западним земљама, доћи ћемо до закључка да је теорија једно, а пракса друго. Наиме много тога што је политички прокламовано у пракси заправо и не постоји. Живимо у времену озбиљне кризе политичког система и може се рећи у времену лажне или привидне демократије. Србија по том питању не одудара превише, јер се и сама налази политички најближе Вашингтону и Бриселу.
Ванредни избори у Србији уобичајна ствар и од времена увођења вишестраначја у Србији, било је чак 10 ванредних избора и само 4 пута су одржани редовни избори. Дакле може се рећи да је за Србију особена перманентна изборна кампања која у великој мери кочи било какав развој и напредовање, с обзиром на то да се кадрови константно ротирају. То значи да се постојећа политичка елита само ротира на различитим позицијама након избора и преузима нова министарства без обзира на то да ли опредељени кадрови имају довољно знања и искуства да их воде. Рецимо правник по образовању преузима да води министарство одбране, а у следећем мандату постаје министар образовања. Таквих примера је много. С тим у вези избори не нуде никакве нове перспективе, а њихово стално понављање доводи до апатије грађене до те мере да више не знају ни чему они служе ни за кога да гласају. Из тог разлога велики део бирача једноставно апстинира.
У сваком случају након десетих по реду ванредних избора од увођења вишестраначја у Србији, опет су организовани протестни скупови, што је такође већ уобичајна појава у Србији. Оно што је специфично то је да опозиција за коју се може рећи да је про-западна тражи понављање избора због утврђених нерегуларности, али само у Београду. Уколико постоји сумња да избори нису били регуларни, онда је логично да опозиција тражи понављање и парламентарних и локалних избора. Међутим опозиција жели да задржи посланичке мандате у Скупштини Србије, а захтева да се избори понове само за Скупштину Београда. Онда се поставља питање ко би могао опозицију да схвати озбиљно.
Суштина је у томе да се владајући режима на челу са Александром Вучићем учврстио на власти након децембарских избора, што значи да и даље има огромну подршку западних центара моћи. Про-западна опозиција је тога свесна и из тог разлога се бори само за освајање мањег колача, односно градске власти у Београду. Прича о београдском „мајдану“ је измишљена, како би се скренула пажња јавности са много озбиљнијих тема. Наиме док су и домаћи и страни медији разматрали наводни „мајдан“ у Београду, владајући режим је направио још низ компромиса на штету државних и националних интереса Србије. У складу са Француско-немачким (Охридским) планом за нормализацију односа између Београда и Приштине, или прецизније речено то је план за признање лажне државе Косово, Београд је признао регистарске таблице Косова и донео одлуку да Албанци са Косова сада могу са регистарским таблицама независног Косова да путују кроз Србију. То је још један анти-уставни потез који води ка заокруживању америчког пројекта косовске независности. Охрабрени таквим одлукама власти у Србији, косовски Албанци појачавају насиље над преосталим Србина на Косову и Метохији, који немају никаву заштиту од матичне државе. Пре пар дана је још један Србин осуђен на тринаест година затвора под измишљеним оптужбама за ратне злочине од пре двадесет пет година. Ово је у последње време узело маха да Срби који живе на Косову и Метохији бивају процесуирани под лажним оптужбама пред приштинским судовима. Србија не пружа никакву правну заштиту својим грађанима и практично се не меша у надлежност судова који раде у систему независног Косова, иако је по Уставу Србије то надлежност српских судова. Из тог разлога не треба превише веровати у приче о обојеној револуцији, јер колико је познато њих организују западни центри моћи. Они у случају Србије и власти Александра Вучића немају интереса да организују преврат, с обзиром на то да је актуелни режим учинио за западне интересе далеко више него што би то и помислила да уради про-западна опозиција која је увек под будним оком јавности. Запад је схватио да ће много лакше остварити сопствене интересе преко псеудопатриотских власти које врло вешто манипулишу јавним мњењем у Србији. То је нешто што смо могли да прочитамо и у Викиликсу. Дакле ради се о томе да Запад координише и политику владајућег режима (под којом је и комплетна патриотска опозиција), као и прозападну опозицију и усмерава је у циљу остваривања сопствених интереса.
Када говоримо о спољно-политичкој оријентацији Србије и томе да ли је могуће очекивати да дође до помака, то је у овом тренутку тешко оценити. Утицај западних центара моћи у Србији је веома велики. Посебно утицај САД, Велике Британије и Брисела. Током последњих деценија створена је унутрашња мрежа утицаја западних сила, која се може назвати српском дубоком државом. Она постоји без обрзира на политичку власт, то јест она чини систем који је непромењив чак и када дође до промене режима. Суштинске промене у Србији су једино могуће уз промену читавог система, дакле уз неутралисање утицаја дубоке државе.
Србија је уистину последњих година изградила односе и са Кином, Русијом, блискоисточним државама, али у оквирима које је доминантни Запад допуштао. Међутим од почетка руске специјалне операције којом су подстакнуте и интензивне геополтичке промене, више не постоји ни минимум толеранције Запада за развој сарадње са Истоком. Запад инсистира да Србија уведе санције Русији и прекине своје вишевековне односе са овом земљом. Такође све мање има разумевања за развој економске сарадње са Кином, али и другим државама које не припадају колективном Западу. Рецимо Србија је увела санкције Белорусији, Сирији, Демократској Републици Конгоу, иако су ово све веома пријатељске државе. Такође је увела визе грађанима Кубе и Ирана, као мере усклађивања са политиком ЕУ. У новембру прошле године ЕУ је донела одлуку да државе такозваног Западног Балкана, где убрајају и Србију, неће моћи да користе предприступна средства из Фонда ЕУ од шест милијарди евра, уколико не ускладе своју спољну политику са ЕУ. Ово се пре свега односи на увођење санкција Русији. Поред тога Србија и „Косово“ имају додатне услове који су везани за напредак у нормализацији односа. Француско-немачки план којим треба да се заокружи косовска независност је сада постао саставни део европских интеграција Србије. Наиме Европска комисија је предложила да обавезе из Бриселског споразума као и Охридског договора /Француско-немачког плана, формално постану саставни део преговарачког процеса о чланству Србије у ЕУ. Шта то конкретно значи за Србију. ЕУ тражи од Србије да се определи, као што је то својевремено тражила и од Украјине. Или ће се потпуно окренути европским интеграцијама, и на штету сопствених интереса прекинути сарадњу са Русијом и другим државама које допадну на црну листу Брисела, или ће морати да званично прекине приступни процес ЕУ. Такви захтеви неминовно воде Србију у дестабилизацију што би по нас имало још негативније последице.
Ако говоримо о интересима већине грађана Србије, преко 80% грађана се изјашњава против признања косовске независности, али Француско-немачки план је тако конструисан да може да се тумачи двојако. У смислу да Србија треба де факто али не и де јуре да призна Косово. Са тим у вези су грађани порилично збуњени и из тог разлога не реагују на потезе власти у Београду. Такође само 35% грађана тренутно подржава европске интеграција, а тај проценат је мањи уколико се узме у обзир да ЕУ тражи да се Србија одрекне Косова како би постала чланица. Тако да су пред новом српском владом или боље рећи пред Александром Вучићем који суштински обавља функцију и председника државе и председника владе, иако је то противуставно, тешке одлуке. Мислим да су децембарски ванредни избори организовани од стране режима због куповине времена, али питање је колико ће Вашингтон и Брисел још имати стрпљења. За САД је важно да заврше косовско „питање“ пре октобарских избора у Америци, а за Александра Вучића је важно да се тај процес пролонгира јер амерички избори носе неизвесност, тиме за српски режим можда додатно време. Уз то председник Србије се надао да ће украјински рат да се заврши брзо и да ће са тим у вези притисци Запада на Србију да се смање. Али то неће бити случај.
За српске државне и националне интересе је кључно да односи са Русијом и Кином остану веома добри. Ове две велике силе не признају косовску независност и обе су чланице СБ УН, што значи да независно Косово нема шансе да добије столицу у УН. Међутим српски режим се до сада показао веома попустљив према захтевима Запада, тако да је тешко очекивати да ће се ситуација по том питању променити. На крају крајева такве тенденције уопште нису на видику, ако узмемо у обзир чињеницу да је Александар Вучић потпуно маргинализовао српску десницу и патриотске покрете и искључи их из Парламента. Наравно, као и у случају прозападне опозиције и овде треба споменути да је и сама десница у највећој мери одговорна за сопоствени неуспех којима су грађани показали да не праштају колаборацију опозиције са владајућим режимом. Из тог разлога у Србији не постоји организована политичка алтернатива владајућем режиму, која би могла да допринесе промени геополитичке позиције Србије и њеном дистанцирању од евро-атлантских структура, а сам режим не показује спремност да се супротстави сталним уценама које долазе из Вашингтона и Брисела. Из тог разлога до промена може да дође једино под утицајем међународног фактора, што ће се свакако и десити дугорочно услед редистрибуције светске моћи или ад хок уколико дође до унутрашње дестабилизације услед незадовољства грађана политиком актуелног режима.
6. март 2024.