Пише: Душан Нелки
Влада пандемија. Човеку додељени дар, да о сопственој судбини одлучује сам, на пречац му је одузет. Тај дар, који правна наука описује појмом личне слободе, ускраћен је већини људске популације, грешим, ускраћен је свима. Привид да су од ове мере изузети имају само они који обнашају власт. Када се мало осврнем у прошлост, видим да нам се ово не догађа први пут. Личне слободе, великој већини, биле су ускраћене и у робовласничком систему.
Ми живимо у времену разно-разних ограничења. Последица ограничења требало би да буде лошији живот. Али то није тако. Истина, мало се мање дружимо на јавним местима и то је све. Извините, није све. Као надокнаду за ускраћена дружења добили смо крпене маске. Њима ваљда треба да обележимо своју сагласност. Кодекс понашања којим се радикално мења све оно на шта смо навикли, мора имати и неко спољно обележје.
Нема више путовања и уживања у егзотичним пределима, нема више размене духовних и културних вредности које се једино могу реализовати у директном контакту човека са човеком. Зашто је то тако?
Технологија производње хране за последњих 150 година енормно се развила. Тада, пре 150 година један пољопривредник је за годину дана успевао да произведе количину хране која омогућава биолошки опстанак њему и још једној особи. Данас један пољопривредник, захваљујући механизацији и хемији, за годину дана произведе храну за себе и још 10.000 становника планете. Ово је први разлог зашто не живимо пуно лошије.
Али ова масовна производња, на непрегледним њивама, представља и огромну опасност. Замислите да некоме падне на памет да та гига газдинства стави под своју контролу и уништавањем летине изазове вештачку несташицу и глад. Да ли би тада, један овакав манијак, био у позицији да креира светску политику лакше и делотворније од било каквог ратног похода? Наравно да би.
Да би се избориле са пандемијом, све државе света посегле су за позајмицама. У начелу није битно од кога узимаш кредит јер све банкарске институције, на целој планети, налазе се под контролом неколико породица. Међународни монетарни фонд, светска банка, националне народне банке, нису независни кредитори који обједињавају и каналишу новчане вишкове становника планете, то је заблуда. Све ове институције су приватно власништво неколико породица, а поменути називи нису ништа друго до ознаке на скали. Ова рангирања служе само томе да се замаскира суштина. Позајмице направљене током 2020. године на нивоу су задужења која су државе правиле за период од 10 година.
Ово је други разлог зашто не живимо лошије.
Све се ово ради под мотом да помогнемо народу. Да помогнемо народу који ту помоћ није ни тражио. Народ тражи да му се омогући да ради, заради и потроши. Народ не би да седи код куће, народ би да иде на посао. Неко је смислио да то не може тако како народ замишља, па зато тај исти народ затвара у карантине, ставља му маске на лице, редовно га 24 сата дневно плаши вирусом. За ограничавање слободе кретања некада се користио лепши израз, то се некада звало затварање у торове.
Вратимо се позајмицама. Ја живим у Србији и знам да сам за годину дана као и сви остали добио 100 евра, дакле скоро ништа. Да је ишао на посао тај исти народ ову би своту зарадио, у Србији за 10 дана. Дакле за годину дана уместо 100 евра имао би 3.600 евра, а држава се не би задужила ни за цент.
Неко је одлучио да то што народ жели није добро за њега, тај неко боље од народа зна шта је добро за њега а шта не, отуда и овакав след догађаја.
Можда је тај неко у праву, није бре народ посисао сву светску памет, за то постоје експерти. Криза је, људи умиру, планетом се шуња тихи убица звани вирус, мора да ти експерти знају свој посао. Ја нисам експерт за економију, ја само знам да се дуг мора вратити и то главница плус камата. Дуг се не опрашта, за то иде глава. Далеко било.
А шта ако дуг постане толики да га не можемо вратити у парама? Па ништа, има држава имовину ту је електропривреда, ту су водоизворишта, ту су рудници и индустријска постројења и онако од њих никакве користи, даћемо их за дуг.
А шта ако ни то није довољно? Па ништа, има држава и обрадиву земљу имамо ми њива онолико
А шта ако и то није довољно? Па ништа држава ће прогласити комунизам.
Комунизам је виши стадијум социјализма. У комунизму нема приватног власништва, све је у власништву државе. У комунизму свако добија од државе према потребама а држави даје колико може. Дакле, држава ће сваком њеном грађанину одузети све што има почев од уштеђевине у банкама и сламарицама, одузеће њиве, фабрике, станове, аутомобиле, кухињске столове и посуђе. Народ више неће имати никакву приватну својину чак ни чачкалицу, све ће бити државно.
Ваљда ће то бити довољно да се дуг отплати? Хоће.
А шта ће бити после? Па ништа. Живећемо у својим становима који више неће бити наши и за њих плаћати кирију као сваки нормалан подстанар. Возићемо се у својим аутомобилима који више неће бити наши и за њих уредно отплаћивати кредит који нисмо узели. Користићемо своје посуђе које неће бити наше и држави уредно плаћати годишњу ренту на коришћење. А за узврат држава ће нам омогућити да за добијене бонове, потпуно бесплатно, можемо преузети храну и воду. Срби су способан народ, они увек нађу излаз.
А шта ће бити са остатком света? Па ништа, ако су паметни ископираће нас, ако нису, изумреће.
3. март 2021
