Интервју Драгане Трифковић са министром одбране Јужне Осетије Валеријем Јахновцем за немачки Zuerst
Поштовани господине министре, молим Вас да нам на почетку кажете о сукобу који се догодио раних 90-тих година прошлог века на територији Јужне Осетије. Шта је био узрок сукоба, како је постигнут мировни споразум 1992. године?
Са распадом СССР (Савеза Совјетских Социјалистичких Република), у децембру 1991 године, свих 15 бивших совјетских република су постале независне државе. О статусу националне аутономије свака нова држава је одлучивала по сопственом нахођењу. Конкретно, на бази значајног слабљења централне власти, већ у децембру 1990., одлуком Парламента Грузије укинута је Аутономна Област Јужна Осетија. У Грузији су се појавиле фашистичке пароле као што су “Грузија-Грузинима”, “Осети напоље из Грузије” и те идеје су добиле ниво државне политике, коју је водило ново националистичко руководство.
Међутим, у основи сукоба нису били међунационални већ политички конфликти. Народ Јужне Осетије није желео да живи у Грузији, јер је предосетио да ће права и слободе читавог народа и сваког грађанина појединачно бити трајно смањивана. Касних 80-тих и 90-их година прошлог века политичке контровезе су ескалирале у отворени војни сукоб. У Јужној Осетији су грузијске казнене јединице спалиле више од 100 села, убијено је више од 1000 људи, на десетине хиљада становника су постали избеглице, успрокос чињеници да популација Јужне Осетије не прелази 70 000 становника. Из унутрашњости Грузије је протерано преко 100 000 грађана осетске националне мањине, што су извеле Грузијске власти са циљем да се реализује национално –државна идеја: Грузија –Грузијцима”.
Крвопролиће је прекинуто након потписивања Мировног споразума, 24.јуна.1992. године, познатог као Дагомски споразум о мирном решавању Грузијско-Осетијсог сукоба, и након размештања, трилатералних мировних снага (Руске федералне снаге, Грузијска војска, и војска Републике Северна Осетија-Аланија) у зони сукоба.
Циљ запада је да преузме контролу над богатим ресурсима на Кавказу. Каква је улога САД и НАТО организација на дестабилизацији ситуације у региону?
Кавказ има не само богате природне ресурсе, већ заузима и важније место у геополитичким тежњама САД и НАТО савезника. Њихов основни циљ, је да ослабе позиције Руске федерације на јужном стратешком правцу. Ради тога у том региону они вештачки изазивају све врсте конфликата, које не решавају већ деценијама, а при том 90-тих година XX века ти сукоби су се разбуктали и на територији Русије (Чеченија, Дагестан). Вештачко превођење сукоба у вруће фазе омета развитак међународних контаката с Јерменијом, главним савезником Русије на Кавказу, трговинско–економских односа са Азербејџаном и Ираном и свим блискоисточним регионима. У овом нашем бурном времену дужни смо да развијамо и продубљујемо сарадњу међу народима и државама, а ратови и сукоби ометају процесе кооперације.
Закавказје заузима важно место у транспорту енергената. Нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан, изграђен је и функционише пуним капацитетом, заобилази Русију, разматра се и изградња највећег гсовода из пројекта “Набуко” тј. припремају мере за слабљење Русије у војно –политичком погледу и на економском плану. У садашњој етапи, америчке сплетке су уперене према руским суседима, за шта је ситуација у Украјини јасан пример. У дугорочним плановима војно-политичког руководства САД предвиђена је потпуна изолација Русије и диктат сопствених услова читавом остатку света. Међутим Председник Обама прецењује могућности САД, а што је много тужније и своје сопствене. Грузија је постала предстража НАТО на Кавказу и већ другу деценију покушава да постане чланица НАТО савеза, па као експонент њених прекоокеанских душебрижника изазива вештачку дестабилизацију Кавкаског региона. Не би ме чудило да, у ближој будућности, Грузија буде предмет разматрања прекоокеанских стратега, као територија за размештање ткз. Америчког противракетног штита.
МО Валериј Јахновец и Драгана Трифковић
Грузија је почела са нападом на Јужну Осетију у августу 2008. са циљем да етнички очисти територију и протера Осете са родних огњишта. У време напада грузијске армије, која је почела са нападом на Руске мировне снаге, убијено је на стотине људи а рањено на хиљаде, док је Јужна Осетија претрпела огромну материјалну штету. Руска војска је помогла Јужној Осетији, не само да се заштити, већ је и признала независност ваше републике. Како је ваше мишљење данас о тим догађајима?
Циљ нових грузијских демократа, на челу са америчким пасторчетом Михаилом Сакашвилијем, још 2008 је био исти као и циљ оних од пре 25 година: потпуно уништити народ Јужне Осетије, истерати га са родних огњишта, а оне који остану покорити и асимиловати. То је била отворена геноцидна политика над старим народом богате културе, историје и традиције. Неколико година пре почетка агресије, војни буџет Грузије се повећао 30 пута, тако да је Грузија постала највише милитаризована од свих земаља на пост-совјетском простору. Непријатељ је имао колосалну предност у погледу броја војника, оружаној и војној техници, и невероватно је како је народ Осетије успео да се одржи толико година против овако јаког непријатеља који је толико пута јачи од укупног броја становника Јужне Осетије.
Августовски сукоб 2008. је трајао само 5 дана, али последице тога сукоба и данас осећамо. Морамо уложити огромна финансијска средства за обнову републике. Привреда, инфраструктура, мирни живот ће се вратити, али ко ће да врати синове и кћери изгинуле у непрекидним борбама? У августу 2008, Осети су били спасени од потпуног истребљења уз помоћ руске армије. Након признања независности Републике Јужне Осетије, 26. августа 2008., ми смо добили могућност да живимо у миру и безбедни, и ето већ 6 година самоуверено градимо своју будућност.
Које су то друге организације, компаније, и појединци блиски западним центрима моћи, одговорни за увлачење Грузије у рат, ко је одоговоран за руковођење операцијама 2008. године?
Главну одговорност сноси Председник Грузије Михаил Сакашвили, који је донео одлуку о нападу на народ Јужне Осетије. По његовом личном наређењу су уништавали мирне грађане, пуцали на колоне избеглица, пуцали на насеља из вишецевних ракетних бацача и артиљеријских оруђа великог калибра. Па ипак Председник Грузије није доносио самостално ове одлуке, он је само поступао по наређењу америчких партнера. Представници америчког Стејт департмента и Пентагона били су чести гости у Тбилисију, и они су контролисали практично сваки корак њихове послушне марионете.
Западни медији су направили лажну медијску слику о Грузији као бедему демократије на Кавказу, а на принципу двоструких стандарда су затварали очи не само пред плановима о формирању такозване “теритроријално целовите Грузије”, већ и на уништавању нашег народа као и на физичком уништавању представника Грузијаца, који се нису слагали са унутрашњом политиком.
Михаил Сакашвили се одлучио на војну авантуру покретања рата у Јужној Осетији само уз велику војно-политичку, економску, информативну подршку САД. Михаил Сакашвили је ратни злочинац и морао би бити кажњен.
Војници Грузије су постали блиски сарадници америчке војске. Они су најсигурнији савезници америчке војске на окупираним територијама у другим земљама (Ирак, Авганистан, итд.). Да ли сматрате да ова чињеница представља потенцијалну претњу за безбедност Републике Јужне Осетије?
Наравно Грузија је најближи савезник САД у Кавкаском региону. Међутим августовски рат је показао да огромна америчка финансијска средства уложена у Грузијску армију, нису донела жељени успех. Грузијски војници су показали да нису спремни за вођење борби у градовима, као ни у брдско планинским и неприступачним теренима, али нису успели ни да се обуче за коришћење савременог наоружања и средстава везе.
Већ другог дана је изгубљена контрола над војним јединицама, у којима је зацарила паника и збуњеност. Ја се увек односим са поштовањем према било којој војсци света, али морам рећи да грузијски војици у овом садашњем стању не представљају никакву опасност за Јужну Осетију. У то сам убеђен и због тога што је гарант безбедности Јужне Осетија, Руска федерација, која неће дозволити избијање новог војног сукоба у Јужној Осетији, која је толико пропатила. Међутим, као што сте правилно нагласили, грузијска војска учествује у борбама и испуњавању других војних задатака у Авганистану. Војне јединице се тестирају у условима рата а грузијски војници добијају непроцењиво војно искуство учествовања у војним дејствима, и на крају сва та моћ ће се обрушити на Јужну Осетију, што се за последњих четврт века више пута дешавало. Нисмо имуни на то да ће у Грузији доћи на власт неки нови Сакашвили са погрешним идејама о великој Грузији, и Богомданој Грузијској нацији.
Са којим земљама осим Русије сте успоставили војну сарадњу?
Русија је наш главни, не само политички већ и војни савезник. Сарадња међу нашим двема државама је базирана на низу међудржавних споразума и показује веома добре резултате. Врло блиске односе у војној сфери имамо са Републиком Абхазијом која је прошла тежак пут до признања њене независности. Добре војне односе одржавамо са Републиком Нагорно-Карабах, Придњестровском Молдавском републиком, а сарађујемо и са другим земљама које признају нашу независност.
Каква је организација и каква је спремност војске Јужне Осетије?
Имамо све могућности за мирни развитак и одржавање борбене готовости оружаних снага у складу са захтевима времена. Након 2008. није било потребе да се одржи велика војска, извршили смо структурне реформе, а прилагодили смо томе и бројно стање. Сада је главни нагласак не на квантитету већ на квалитативним показатељима, имамо могућност да унапредимо професионалне вештине у интеракцији са војском Руске федерације. Сачували смо војнике и официре који су имали искуство у ратним дејствима, који су способни да пренесу своја знања, вештине, и навике младим војницима. 90% нашег кадра су војна лица која су на војној служби под уговором.
Сада имамо компактну, мобилну, добро уиграну војску, способну да испуни војне и друге задатке у условима наше земље. Војска је организам који се стално развија, могу да вам кажем да војска Јужне Осетије, може да испуњава све задатке који се пред њом могу наћи у било које време и у било којим условима.
Шта ви мислите о ситуацији у Украјини? Да ли верујете да конфликт има сличност са догађајима у Јужној Осетији 2008?
Стварно ми је веома болно да пратим догађаје у Украјини. Ради остварења политичких тежњи појединаца и група уништена су насеља и стотине хиљада људи који имају другачије мишљење. Практично у Украјини се усађују неонацистичке идеје, а резултат тога је братоубилачки рат, као што је било у Јужној Осетији, не на етничкој већ на политичким основама. С војне тачке гледишта оружане снаге и Национална гарда Украјине су изабрале исту тактику као Грузијски војници у августу 2008: активно вођење рата забрањеним методама, коришћење забрањеног наоружања, наоружавање артиљерисјким оружјем за неселективно уништавње, масовно бомбардовање не по војној сили већ по цивилним стамбеним квартовима и по цивилном становништву и избеглицама. То природно наводи на закључак да грузијске и украјинске војне снаге имају исте саветнике.
Посебну пажњу хоћу да скренем на информациони рат и на праћење догађаја у Украјини у западној штампи. Европски и амерички читаоци не знају узроке и природу сукоба, догађаји на истоку Украјине се представљају као махинације Русије. Тренутно је на делу масовно дезинформисање европског становништва, од којих многи уопште не знају где се Украјина налази. Такав облик информационог рата смо ми осетили на себи, у августу 2008. када смо били изложени војној агресији широких размера и геноциду. Тада је западна штампа ћутала, као да се ништа није дешавало. Али чим је Руска федерација прискочила да помогне нашем народу, одмах су оживели западни медији, који су у војној помоћи видели агресивне планове Кремља. Ти двојни стандарди и невероватна флексибилност западних медија су и вама веома добро познати, јер су тестирани у Југославији средином 90-тих година.
Да ли ће Доњецка и Луганска Република бити у стању да се одбране од агресије Украјинске војске, америчких приватних компанија и екстремиста? Шта мислите о будућности руског народа у Украјини?
Никада у светској историји није могло бити потпуног поробљавања народа, и народно-ослободилачки покрет је увек осуђен на успех. Мора се све урадити да се заустави овај бесмислени крвави сукоб. Ту мора да буде заједничка акција међународне заједнице. Вође украјинске државе морају на крају да схвате да они уништавају свој народ, чинећи злочин против општељудских вредности.
Хтео бих да се вратим корак у историју. Напомињем да Крим и источна Украјина никада нису биле делови Украјине. Они су увек били делови Руске државе и звали су их Мала Русија.
Почетком 20-тих година 20. века, када се формирао СССР, административне границе међу републикама нису формиране према реалности на терену, већ према географским картама, а 50-тих година прошлог века је Крим дат Украјини само једним потписом пера тадашњег лидера СССР-а Никите Хрушчова. Те земље су заливене крвљу руских војника који су бранили интересе Домовине у касном средњем веку, у 19 веку током Кримско-Турског рата и у 20 веку током Великог Отаџбинског рата.
Историји се не допада коњунктив (хипотетички облик) али ако би Крим остао у саставу Украјине, тада би на Мамаевом Кургану, симболу руске војске и славе, могла да се завијори америчка државна застава, или било која друга застава држава чланица НАТО, док би се у луци Севастопољу, граду хероју, љуљушкали бродови 6 америчке флоте. Уствари НАТО стратези су баш такве планове имали. Ја то не могу да замислим. Руски и украјински народ имају заједничку историју и језик. Наша заједничка православна вера је почела након крштења Кијевске Русије у 10 веку. Ја верујем да ће превладати здрав разум, и да ће братоубилачки рат на истоку Украјине бити прекинут.
Можете ли нам нешто рећи о будућим плановима војске Јужне Осетије? Да ли постоје потенцијали за сарадњу у ОДКБ (Организация договора о коллективной безопасности) у будућности?
Имамо амбициозне дугорочне планове а они су слични плановима одбрамбених снага других држава: припрема професионалних војника, подизање борбене готовости, побољшање војне инфраструктуре, гаранција социјалне заштите, повећање не само мотивације војника, већ и виши ниво животног стандарда војних лица. Способни смо да заштитимо безбедност државе од спољашње опасности, и да обезбедимо својем народу услове за постепен напредак у развоју државе.
Истовремено Јужна Осетија и њене оружане снаге не постоје одвојено од света. Ми смо део међународне заједнице, заинтересовани смо за стабилан и гарнатован мир у свету. Зато желимо да будемо члнови међународних институција, чији су циљеви обезбеђење међународног мира, посебно у оквиру ОДКБ. Али до тога момента морамо још да се развијамо, посебно на политичком пољу. Армија је гарант мира а наш једини циљ јесте мир у Републици Јужна Осетија.
Користим ову прилику да пожелим братском народу Србије мирно небо, обиље и просперитет. Нека вас чува Бог и Свети Георгије Победоносац.
*Интервју је вођен на међународној научно-практичној конференцији на тему: “ГЕОПОЛИТИКА НОВОГ СВЕТА ПОСЛЕ АВГУСТА 2008 ГОДИНЕ. ПОЧЕТАК ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРЕРАСПОДЕЛА И СУКОБА НА ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПРОСТОРУ” која је одржана 9. августа 2014. године у Цинвалију (Јужна Осетија)
(Геополитика нового мира после августа 2008 года. Начало геополитического передела и конфликты на постсоветском пространстве)
_____________
(Интервју је објављен у штампаном издању часописа zuerst, октобар 2014.)
