Пише: др Миланко Шеклер
Уводнa напоменa
Унапред се извињавам због дужине и опширности овог текста, али је мој циљ и жеља била да на једном једином месту сви заинтересовани могу да дођу до најважнијих и најпрактичнијих одговора. Циљ је био да знате шта и зашто треба да радите за време пандемије коронавируса.
Сви изнети ставови у овом тексту представљају мој потпуно лични став и иза њих не стоји ниједна институција, организација, удружење или било каква интересна група људи. Све изнете чињенице и ставови у овом тексту представљају синтезу и то мог вишедеценијског искуства у раду са заразним болестима (на дијагностици, сузбијању и превентиви) код животиња (домаћих и дивљих), мог искуства у сузбијању зооноза (болести заједничких за животиње и људе) и најновијих научних и стручних сазнања до којих сам дошао у периоду од почетка појаве пандемије коронавируса до сада.
Такође желим да напоменем да сам у такозваним „примерима“ који се налазе у другој половини овог текста, изнео доста конкретних бројки, неопходних за боље разумевање начина и механизама преношења коронавируса међу људима, и да су оне у складу са највећим делом до сада објављених научних радова. Но, те бројке не треба схватити потпуно „буквално“, већ за сада оријентационо, јер су многа истраживања још увек у току, али се, моје је мишљење, свакако неће много разликовати од овде изнетих.
Увод
Идеја за овај текст је настала након неколико стотина, можда и хиљада питања које су ми свакодневно постављана, како од стране мојих рођака, пријатеља и познаника, тако и од стране мени потпуно непознатих људи које сам сретао, на улици, у продавници, ресторану, кафани, код фризера итд, и који су, приметио сам, кроз сва та силна питања самоиспољавали велику жељу да ствари што боље и суштински разумеју и самим тим што боље заштите себе и своје најмилије. Дакле, након свих ових протеклих месеци и месеци одговарања на разна питања обичних и врло различитих људи (по старости, полу, образовању, интелигенцији итд.), схватио сам да је огромна већина њих и даље врло слабо упозната са неким важним чињеницама које би им биле од велике користи приликом свакодневног спровођења мера самозаштите и заштите, и то како себе и своје породице, тако и других од себе самог.
Да закључим, сигуран сам да просечни становник Србије није ни „недисциплинован, ни тврдоглав, ни заостао, ни глуп“! Лакше бих могао наћи људе са таквим особинама код неких врло високопозиционираних и одговорних званичника, као и многих јавних личности, да не кажем „инфлуенсера“! Напротив, просечни становник Србије воли све потпуно и суштински „да разуме, да зна, да научи“, како би знао шта због чега ради и шта је циљ онога, свега онога што треба и мора да предузима. Тек тако информисан сваки становник Србије ће бити савестан и одговоран онолико колико је потребно свима нама у овом тренутку! Најгора могућа ствар јесте, да држава покуша да „натера“ такве просечне становнике Србије на поштовање донетих мера – а да им нико никада није ни покушао да „објасни и појасни“ на њима разумљив и приступачан начин, шта се и због чега ради! Кажњавати је најлакше! Просто речено – какав је учитељ, коме ниједно дете, после првог полугодишта, не зна ни да пише, ни да чита, ни да сабира, ни да одузима?! Да ли су сва та деца „лоша, глупа, недисциплинована, заостала“, или је можда тај учитељ неспособан?
Према томе, искључива намена овог текста је да покуша да пружи најважније и најкорисније информације о коронавирусу свим заинтересованим појединцима – како оним исподпросечним и просечним, а богами и оним „назови“ натпросечним појединцима, који сви заједно чине становнике Србије! Данас по питању познавања коронавируса „напредних или искусних“ скоро и да нема у читавом свету – јер је овај коронавирус релативно нов и интензивно се изучава тек непуних годину дана – тако да смо сви ми, бар за овај нови коронавирус, укључујући и моју маленкост, мање-више потпуни почетници, и бар за сада, гарантовани „губитници“! Да тако не би било и у будућности мораћемо сви да порадимо на што бољем информисању што више људи. Наравно, уз ту претпоставку, да сви они професионалци, којима су вируси, епидемиологија и имунологија, поље рада – морају да дају све од себе, како би се, за почетак, пронашло најмање „штетно“, а у будућности, и најбоље могуће решење за заустављање постојеће хумане пандемије коронавируса.
1. Какав је, бре, ово коронавирус?
Ми који се бавимо заразним болестима животиња, односно ветеринарском вирусологијом, познајемо и „боримо“ се са овом групом вируса, и то код различитих врста домаћих животиња (кокошке, свиње, говеда, пси, мачке, итд), скoро 100 година! Да, добро сам написао: први описи болести инфективног бронхитиса кокошака су објављени још давне 1931. године, а после само неколико година је изолован и вирус који изазива ту болест – тачније – баш коронавирус! Производња вакцина против ове болести кокошака, као и почетак спровођења вакцинације код кокошака почиње да се интензивно спроводи већ почетком шездесетих година, што значи да ветеринарска медицина има већ више од пола века искуства у примени вакцина против појаве инфекција коронавирусом код кокошака!
Сходно том „нагомиланом“ полувековном искуству у борби против коронавируса можемо доста тога „искористити“ и у борби против овог новог „хуманог“ соја вируса. Прво и основно – мишљења сам да је и овај коронавирус системски вирус (а не респираторни!) и да инфицира читав људски организам, односно скоро све његове органе. То значи да без обзира на то што су органи за дисање улазна врата инфекцији коронавирусом (ждрело, гркљан, нос, синуси, душник, плућа, итд…), он се врло брзо након умножавања у поменутим органима шири путем крвотока (и вероватно лимфотока) по читавом организму. Наравно, с обзиром на то да коронавирус прво инфицира органе за дисање, ту су и штетне последице његовог присуства и умножавања најлакше и прво уочљиве. И сигурно су и најобимније и најопасније (упале носне слузокоже, грла, ждрела, синуса, душника, бронхија и на крају тешка упала плућа – јер инфекција постепено и напредује баш тим редоследом: од горњих партија дисајних органа „силази“ све дубље – до плућа).
На пример, код кокошака поменути коронавирус изазива болест која се зове инфективни бронхитис, али поред обољења органа за дисање, оштећује још и бубреге, и оставља често тешке последице по јајоводе кокошака, тако да уколико се кокошка инфицира у првих неколико месеци живота, може се десити да читавог живота не снесе ниједно јаје! Ово истичем само као очити пример. Иако и овај коронавирус улази у организам кокошака преко органа за дисање, оштећује и многе друге органе, а што је такође случај и код људи!
2. Шта је важно да одмах научимо о коронавирусу?
Сви вируси се могу поделити или класификовати на много начина, али ја ћу овде поменути само једну једину поделу која има врло практичну примену, због које је овде и помињем. Сви вируси се могу поделити на вирусе који немају мембрану и на вирусе који имају мембрану. Та врста подела је веома важна, јер је директно повезана са најважнијим особинама вируса од којих директно зависи како ће се сам вирус ширити међу оболелима.
Они вируси који немају омотач много су отпорнији на утицаје спољашње средине, а што значи да могу преживети и суву средину (преживљавају на инфицираним површинама дуго, на пример столовима, чашама, квакама, славинама итд), и високе температуре (не убијају га уобичајене високе температуре), и детерџенти и сапуни (морају се користити јача дезинфекциона средства која су због тога често опасна и оштећују кожу људи), и киселину (толико су отпорни на деловање киселина, да ова група вируса може да прође кроз наш желудац и да преживи дејство желудачне киселине и да потом инфицирају наша црева, јетру итд.), итд. Најважнији вируси, за које сте сви чули, а који имају ове особине, су хепатитис А и Е, коксаки вируси (који може да оштети срчани мишић), као и норовирус (који се преноси преко инфицираног воћа, на пример малина, као и поврћа, на пример салате, а изазива упорне и тешке проливе).
Друга група вируса има омотач, а тај омотач по правилу садржи и велики удео липида (масти), што их чини много осетљивијим на дејство спољашње средине. Дакле, ови вируси са омотачем су веома осетљиви на исушивање (брзо губе инфективност на сувим површинама као што су столови, чаше, столњаци, кваке, прозори, зидови, бетон итд), на високе температуре (већ температуре од 56 Ц им драстично смањују инфективност), на све врсте дезифицијенса (чак и обичан алкохол, као и сви детерџенти и сапуни који по правилу растварају липиде то јест масти), на киселине (ово вируси када се нађу у нашем желудцу бивају тренутно убијени желудачном киселином – тако да не могу инфицирати тим путем наша црева и остале унутарње органе). Управо у ову групу вируса спадају сви коронавируси, па и овај најновији!
То значи, да су и коронавируси врло осетљиви на спољашњу средину, и да се људи врло тешко могу заразити овим вирусом тако што ће га „покупити“ негде са неке инфициране површине неког предмета (само теоријски се можете заразити коронавирусом преко неке инфициране површине стола, чаше прозора – и то само ако је инфицирана особа буквално кинула или пљунула на ту површину а ви буквално после пар минута додирнули још увек влажну ту површину и „убацили“ себи у нос или уста! Дакле, само теорија! Од самог старта је тако – и зато ношење рукавица у свакодневном животу више нико и не помиње! А искрено, то је била невиђена глупост! Ова група вируса може опстати и пренети се на друге само ако се налазе „заштићени“ у некој телесној течности као што су слина или пљувачка (или измет или мокраћа или крв). У овакве осетљиве вирусе сем овог „нашег“ коронавируса још спадају и хепатитис Б и Ц, херпес, рубела, вирус грипа, цитомегаловирус, итд.
3. Како се тачно понаша коронавирус када уђе у наш организам?
Коронавирус, да би некога инфицирао, мора се прво везати за површину тачно одређених ћелија нашег тела (не може преко ћелија коже или лица, већ само преко ћелија наше носне слузокоже или грла или синуса или душника или плућа!), и то се мора везати за тачно одређена места на површини тих поменутих ћелија слузокоже органа за дисање. Та места на ћелијама где се везује вирус се називају рецептори. Замислићемо да су та места као врата на кући, преко којих је једино могуће ући у кућу. Е тако и коронавирус користи тачно одређена места (рецепторе), који имају улогу „врата“ за улазак у ћелију и њено инфицирање.
Дакле, тек када се коронавирус веже („закуца или залепи“), за та „врата на респираторним или носним ћелијама“, он може да прође кроз њих, и да заврши у унутрашњости ћелија, где одмах почиње да се понаша као „газда“, односно креће да користи све што се налази у тој ћелији (да кажемо кући), са само једним циљем да се умножава – односно да произведе што више нових честица коронавируса – својих потомака, и то тако ефикасно, да од једног јединог вируса настаје на хиљаде и на десетине хиљада нових честица вируса за свега неколико часова или дана! Потом та инфицирана ћелија „прсне“, распадне се од толике количине новостворених честица коронавируса, а све те десетине хиљада нових младих вируса, се по изласку одмах лепе за околне здраве ћелије и улазе у њих, опет се умножавајући и изазивајући исти ефекат! То практично описује сам почетак инфекције – који траје свега неколико часова или највише неколико дана – а да ми најчешће у тој фази и немамо никакве симптоме болести који би нам указивали да смо се инфицирали!
Дакле, производе се милиони и милијарде нових вирусних честица коронавируса, док ми још увек немамо никакве испољене клиничке симптоме болести: нити слинимо, нити кашљемо, нити кијамо, а често немамо ни температуру! Симптоми болести се појаве тек за неколико дана, али смо ми у том периоду без знакова болести, већ произвели на милионе и милијарде честица вируса, који осим што продиру све дубље у наш организам, и инфицирају нас све више и више, почињу да се избацују из организма, како путем издахнутог ваздуха (док само седимо и дишемо!), али и ситним капљицама пљувачке док говоримо, певамо или вичемо (када се избацује неколико стотина или хиљада пута више вируса), а када добијемо клинички испољене симптоме болести (почнемо да кијамо и кашљемо) онда избацујемо на милионе и десетине милион вируса свуда око нас! Ово је оно што се најчешће дешава.
Но, понекад неко уопште не покаже никакве уочљиве клиничке знакове болести (најчешће деца, или младе особе, али и људи средњих година па и старији), а неко има тако благе симптоме да их тешко може и приметити (мало „зачепи нос“, пролазна повишена температура – од свега 37,1 или 37,2, главобоља итд). То су такозвани асимптоматски случајеви коронавируса, или врло благи клинички облици болести! Но, примећујете, да се и код таквих облика (асимптоматских или благих) произведе исто тако на милионе и милијарде честица коронавируса, као и код оних болесних са испољеним симптомима, што значи да и они теоријски, али у ретким случајевима и практично могу заразити друге здраве људе.
Срећа у несрећи је, што људи без икаквих клиничких симптома болести (који не кашљу и не кијају и не слине), много теже могу заразити друге људе, јер не избацују тако велике количине коронавируса, а и не избацују га на довољно велико растојање (јер само кијањем и кашљањем се избацују капљице пљувачке, слине или слузи препуне вируса, на даљину од око 5-6 метара)!
Сада је прави тренутак да вам објасним још нешто веома, веома важно, а што је неопходно да се испуни, да би нека инфицирана особа заразила другу здраву особу.
Објаснићу вам шта значи стручни израз инфективна доза.
Инфективна доза је тачно одређена количина коронавируса (изражена у приближном броју честица коронавируса), која је потребно да уђе у нечији организам, да би се та особа инфицирала и разболела.
У теорији је довољна једна честица коронавируса да инфицира неку здраву особу. Но, срећом, у пракси то никада није тако. Потребна је знатно већа количина вируса од поменуте једне честице коронавируса. Најновији подаци истраживања указују да је та количина коронавируса, која је потребно да уђе у ваше грло, нос, синусе, ждрело, плућа, да би сте се ви инфицирали, односно разболели, износи између 500 и 1000 честица коронавируса!
Да бих вам то најједноставније објаснио – употребићу следећу једноставну метафору. Да би сте се уношењем алкохола у организам напили (и били неспособни да ходате, причате или далеко било управљате аутом), није довољно да попијете само један једини мало гутљај алкохола, односно неку јако малу количину алкохола: на пример само једну четвртину најмање могуће чашице алкохола (да само лизнете алкохол врхом језика), већ је потребно да попијете одређену количину алкохола, односно макар једну или бар неколико чашица ракије! Дакле, иако сте попили неки алкохол, али рецимо само 5 милилитара (десетину чашице за ракију!) – ви нећете осетити никакве промене у понашању, нити ће тестирањем од стране полиције бити установљено да сте ишта попили од алкохола! Дакле, засигурно нећете бити пијани нити испољавати клиничке знаке пијанства (успореност рефлекса, промењено понашање, немогућност говора, неспособност одржавања равнотеже, неспособност вожње).
Да би се то десило, треба извесна ипак одређена, знатно већа количина алкохола. Тако вам је врло слично и са инфективном дозом коронавируса. Није довољно само једна честица коронавируса (као десетина чашице ракије да се напијете!). Потребно је да у периоду од неколико часова унесете најмање 500 честица коронавируса (најмање 500 па до 1000 честица коронавируса), да би се коронавирус успео да „пробије“ кроз ваш одбрамбени систем и да се са успехом почне да умножава у описаним огромним количинама, и изазове инфекцију и клинички испољену болест!
Још једна метафора у вези разумевања „инфективне дозе“! Ако вас нападне само једно дете људождер (мало дете људождер је метафора једног ситног мало вируса), ви ћете се одбранити, и ако вас нападне двоје мале деце људождера, исто…и тако даље. Али ако вас нападне 500 деце људождера или 1000 мале деце људождера, ви нећете успети да се одржите на ногама, и изборите са њима, они ће вас гристи уједати, и на крају обориће вас, јер ћете пасти од умора и савладаће вас и појести. То вам је добра метафора за инфективну дозу од најмање 500 честица коронавируса па на горе! А што је та цифра већа, све је тежи облик болести! Дакле, није свеједно да ли сте се инфицирали са само 500 вирусних честица или са 50 000 вирусних честица. Што је већа количина коронавируса ушла у ваш организам одједном, то је већа шанса да вам у будућности „смеши“ респиратор, и било би добро да га извучете на лутрији!
4. А шта се дешава, ако сте удахнули честице коронавируса, које је неко инфициран издахнуо, а да укупна количина коронавируса коју сте удахнули не прелази на пример 30 или 50 честица вируса, и много је мања од оних потребних 500 вируса да се разболите???
Огромна је вероватноћа да се нећете уопште разболети, јер ће ваша многобројна бела крвна зрнца (којих има на десетине хиљада у свега једном милионитом делу литра крви!), успети да „победе и растргну“ свих тих 50 „разбојничких“ честица коронавируса, а ви нећете ни знати за ту „битку “ у вашем организму! И то се у овом тренутку вероватно дешава код хиљаде и хиљаде људи у Србији, сваки дан! Дешава се она борба између вас и 50-торо мале деце људождера!
Али ако удахнете или унесете неколико хиљада или десетине хиљада вируса одједном (на пример – загрлите се са неком инфицираном особом и заједно певате и грлите се на некој свадби, или слави, рођендану или концерту или прослави, или ноћном клубу), онда је то количина вируса довољно велика да „надвлада“ ваше одбрамбене могућности (бела крва зрнца или лимфоците), и успе да инфициран неколико ваших ћелија (да се залепи за оне поменуте рецепторе на вашим ћелијама дисајних органа,а које сам већ метафоричнао назвао „вратима“ или улазом у ћелије) и онда већ из такве једне једине инфициране ћелије излази на хиљаде и на десетине хиљада нових вируса, а ти новостворени вируси инфицирају на стотине и хиљаде нових здравих ћелија ваших дисајних органа, и онда већ за неколико сати се стварају милиони нових коронавируса и инфекција и клинички испољена болест су неминовни!
Оно што је још важно да знате јесте чињеница, да ваш организам, може са успехом да се избори сваки дан са овом малом количином коронавируса (са неколико десетина па до пар стотина вируса), а да се не разболите! И како време пролази, а ви сваки дан или сваких неколико дана унесете тај мали број честица коронавируса и ваш имунитет лако победи ту малу количину коронавируса, онда се ваш организам осећа све способнијим и јачим и све се успешније бори са коронавирусом, и све је теже коронавирусу да га инфицира. То је оно што се зове „имунитет стада“. У исто време, то би било моје објашњење такозваног „мадридског чуда“, то јест, необјашњиво опадање броја новозаражених и тешко болесних особа у Мадриду, иако су превентивне мере у том граду „ослабљене“ и све ради до поноћи!
То се дешава када је удео људи у некој популацији који је био у контакту са малим количинама коронавируса, пришао близу 50% укупне популације становника! Практично, коронавирус тада све „теже“ налази нове здраве и на болест осетљиве појединце који до тада нису никада имали контакт са коронавирусом. Такав сценарио ће вероватно бити све чешће виђан у свету, па и Србији. Можда се то деси код нас већ негде средином децембра, најдаље до Нове Године! Кажем – можда!
Дакле, да би сте се сигурно инфицирали коронавирусом, није довољно само да коронавирус уђе у ваш организам, то јест у ваше дисајне органе, већ је потребно и да тачно одређена и довољна количина коронавируса уђе у ваше органе за дисање (као што сам већ рекао – најновији подаци кажу да мора бити најмање 500 вирусиних честица).
Зашто вам толико причам о тој количини коронавируса која вас може инфицирати? Зато што постоји минимална количина коронавируса која је потребна да вас инфицира, али није лимитирана горња количина коронавируса која вас инфицира. Другим речима, да се вратимо на алкохол: напићете се већ од неколико чашица жестоког пића, а горње границе која изазива пијанство нема: и она зависи и од индивидуалних карактеристика човека (исто је и за вирус), и може бити и 20 и 30 и 40 чашица алкохола! Наравно, што је више чашица алкохола унето у организам, све су тежи знаци испољавања пијанства! Тако важи и за инфекцију коронавирусом: што више коронавируса унесете у организам одједном– све су тежи клинички знаци болести – односно постоји већ доста научних радова који успостављају јасну везу између тежине болести и количине коронавируса којом смо се инфицирали!
Ако сте унели 500 честица коронавируса – имаћете испољену клиничку слику, ако сте унели 5000 вирусних честица у првом тренутку инфекције – имаћете тешке симптоме, а ако сте унели 50 000 вирусних честица у моменту инфицирања, онда ћете имати можда и најтежи облик болести, и можда вам се „смеши“ респиратор! Наравно, ово све што кажем има читав низ додатних фактора који утичу на то какав ћете облик болести имати, али је ово генерални принцип који требате запамтити и знати! Ствари функционишу управо на овај начин!
(Други део овог текста бави се питањем да ли маске штите или не штите од инфицирања коронавирусом)
(Аутор је магистрирао је из области имунологије, а докторирао на области микробиологије и то на вирусу птичијег грипа. Има две специјализације. Тренутно је у звању научног саветника и редовни је члан Академије ветеринарске медицине)
7. Децембар 2020.
