Повлачење америчких трупа из Авганистана довело је до јачања Талибана и неизвесности у региону, што Русија, Кина, Индија, Пакистан и Иран будно држе на оку, нарочито јер у суседним земљама, попут Русије у Таџикистану, имају војне базе, отворена или скривена партнерства у области одбране, као и велике амбиције у економији.
Стручњаци са свих меридијана сагласни су да велике силе страхују од дестабилизације овог појаса у Средњој Азији, али да такође полажу и велике наде у новонасталу ситуацију.
Прво, јасно је да је Америка изгубила, војно и политички. Економске последице овог рата ће се тек видети. Русија нема заједничку границу са Авганистаном, али граничи се са његовим суседима, Туркменистаном, Узбекистаном и Таџикистаном са којима има јаке економске везе, те јој је на уму не тако давно изгубљени рат и светско понижење.
Кина, Пакистан и Индија прате напредовање Талибана, страхујући од ширења милитантног покрета на простор бивших совјетских република Туркменистана, Узбекистана и Таџикистана, које се граниче са Авганистаном.
Председници Русије и Кине желе максимално учешће Шангајске организације за сарадњу, у којој су Русија, Кина, Индија, Пакистан и државе средње Азије које се граниче с Авганистаном.
У Авганистану је у последње време било распоређено 2.500 америчких војника, као и око 7.500 војника из разних земаља Северно-атлантске војне алијансе (НАТО). Американци се, међутим, из безбедносних разлога, нису усуђивали да напусте земљу у потпуности јер авганистанске власти нису могле саме да парирају Талибанима, што се брзо и показало истинитим. Од тада Кина, Русија и друге земље не престају са покушајима успостављања дијалога између Талибана и себи блиских фракција и носиоца крупног бизниса.
Ово је веома озбиљна ситуација за земље Средње Азије јер су оне на првој линији фронта, поготово када се узме у обзир да су таџикистанске мањине повезане са матицом која је повезана са Русијом, узбекистанске са Узбекистаном и Турском, а хазарске са Ираном. Овде нећемо писати о муслиманској, ујгурској мањини у Кини.
Високи званичници из Кине, Русије, Пакистана и Ирана договорили су се у четвртак да појачају комуникацију и координацију по питању Авганистана. Земље у региону очекују да ће нова авганистанска влада бити инклузивна, антитерористичка и пријатељска према суседима.
У последњем приказу продубљивања веза Пекинга и Москве, кинеске и руске трупе почеле су све чешће војне вежбе на северозападу Кине, те у руском Сибиру. Последње одржане непосредно пред америчко повлачење из Авганистана у августу где је више од 10.000 војника кинеске и руске војске у Нингсја Хуејској аутономној области у Кини учествовало у вежбама Запад/Интеракција 2021 са великим бројем авиона, оружаних система и возила (извор: https://www.slobodnaevropa.org/).
То су биле четврте узастопне вежбе Пекинга и Москве, али и прве које су одржане у Кини. Маневри су били усредсређени на стабилност у суседној централној Азији док обе земље настоје да покажу све већу сарадњу својих војски (али и економску и научну).
Руско-кинеска сарадња убрзала се 2014. године пошто је Москва ослободила/анектирала (како ко гледа на овај историјски завршени процес) Крим, због чега се Русија нашла на мети санкција Запада. Од тада, Пекинг и Москва бележе учвршћивање односа, уз проширење трговинске и високо технолошке сарадње и све већу узајамну политичку подршку, посебно током пандемије COVID-19.
После горе поменутих једнонедељних вежби, руска војска и кинеска народна ослободилачка армија ће овог септембра такође имати заједничку обуку на вежбама организованим у оквиру Шангајске организације за сарадњу (СОЦ), евроазијског безбедносног блока који предводе Пекинг и Москва.
СОЦ, у којем су такође Индија, Казахстан, Киргистан, Пакистан, Таџикистан и Узбекистан, постао је средство за повећање безбедносних веза Москве и Пекинга широм Евроазије, које ће даље порасти услед повлачења америчких трупа из Авганистана. Како год, последњих година Кина и Русија настоје да уравнотеже своје интересе у централној Азији између руских војних мишића и кинеског новчаника, и у томе изгледа успевају.
Са друге стране, амерички обавештајни званичници процењују да би терористичка организација Ал Каида за једну до две године могла да поново представља претњу по САД, пошто су њени припадници почели да се враћају у Авганистан после повратка Талибана на власт у тој земљи.
Нова процена да би Ал Када могла да се обнови у Авганистану за једну до две године не представља драстичан помак, али, одражава реалност да Талибани имају ограничене могућности да контролишу границе Авганистана. Оно што интересује све заинтересоване стране (изузимајући Турску) је да су Талибани дуго у сукобу с такозваном Исламском државом, али да су познати савезници Ал Каиде.
Док се Талибани навикавају на улогу нових владара Авганистана, друге земље се утркују да се прилагоде смени власти. Дошло је до свежег налета дипломатске комуникације у главним градовима света, од Москве до Пекинга, од Берлина до Исламабада.
Чини се да је најинвестиранији у Авганистану Пакистан. Две земље деле 2.400 километара границе, док је у Пакистану регистровано 1,4 милиона авганистанских избеглица а процењује се да бар дупло толико живи тамо на црно. Али Исламабад такође вероватно има најтешње везе са Талибанима. За оне у Пакистану који свет посматрају кроз призму надметања са Индијом, долазак на власт Талибана значи смањени индијски утицај у земљи. Већина авганистанске трговине одвија се преко Пакистана, укључујући основне производе као што су брашно, пиринач, поврће, цемент и грађевински материјали. Уз то, Пакистан жели преко Авганистана да изгради економски копнени мост са републикама из Централне Азије (државе бившег СССР-а), што би му помогло да се повеже са привредом ширег региона, али и Русијом.
У суштини, Пакистан је преварио Америку јер је стално давао уточиште Муџехидинима, Ал Каиди, Талибанима – као да није знао да је Бен Ладен код њих. Паштуни, као најбројнија група у Авганистану, чине половину становништва у Пакистану. Тако су повукли границу Енглези правећи Западни Пакистан. Пакистан је могао тако да се понаша јер финансијски није толико зависио од Америке колико од Саудијске Арабије која га је финансирала због Ирана.
Русија се још сећа деценијског рата који је Совјетски Савез водио и изгубио. Москва је брзо препознала снагу Талибана и започела комуникацију са групом још пре него што су западне трупе званично почеле да се повлаче.
С друге стране, све је већи број руских трупа у Таџикистану и све је интензивнија војна сарадња са Таџикистаном, али и другим државама некадашњег совјетског царства, да би се спречило да екстремисти стигну у те земље са авганистанске територије. У ширем смислу, повлачење САД из Централне Азије смањује моћ Вашингтона у региону који Русија доживљава као властиту сферу утицаја. Јер искрено, оно што је добро за Русе, лоше је за Американце, оно што је лоше за Русе, добро је за Американце, тако да је ово добро за Русију. Да не помињемо новостворену прилику за руске енергетске компаније, те за продор руске економије у Пакистан преко Авганистана.
Интереси Кине у Авганистану су и економски и безбедносни. После повлачења Америке, кинеске фирме су у добром положају да искористе рударски потенцијал Авганистана. Ипак, кинеске фирме још увек вагају политичке и безбедносне ризике. Уз то, њихова способност да оперишу у Авганистану зависиће од тога колико ће се на њих одразити било какве санкције које би могао да уведе Запад Авганистану. За разлику од тога, кинеске приватне фирме једва чекају да улете на тржиште на којем хиљаду ствари чека да буде урађено.
Земља се налази на кључном раскршћу за кинеску иницијативу Економски појас дуж Пута свиле, која подразумева пројекте из трговине и инфраструктуре у Ирану и Пакистану. Али попут Москве, и Пекинг брине да би Авганистан могао да се употреби као уточиште за екстремисте у региону, нарочито имајући у виду ситуацију у кинеском западном региону Синкјанг (насељен муслиманима, Ујгурима).
Ујгури су на 300 км од те границе и имали су кампове у Авганистану код Исиса, не код Талибана. Авганистан је тачно на путу „Појаса свиле“ (не Пута свиле). Кина већ има уговор са Талибанима о експлоатацији лежишта бакра и нафте. Није почела реализацију јер је проблем безбедност због које је немогуће градити инфраструктуру било које врсте. Поред бакра и нафте, Авганистан је богат и гасом, литијумом и драгим и полудрагим камењем. Шангајска организација је једина која може да ублажи изолацију Талибана.
То је јак адут. Економски и војно су јаки, Кина и Русија ће још тешње сарађивати због овог новонасталог савеза Акуса. Кина због Јужног Мора, Русија због Јапана који верује да тако може да поврати Курилска острва итд.
Иран такође сарађује са Талибанима већ одређени низ година. Заузврат, Талибани су били предусретљивији према авганистанским Шиитима (Иран је држава предводница свих Шиита у свету), нарочито према заједници Хазара, због чега је срце Хазаре у централном Авганистану пало у руке Талибана без иједног испаљеног метка. Глобална изолација Авганистана омогућила би Ирану да повећа свој утицај у тој држави.
Ипак, Иран рачуна и на освајање нових технологија, јер Иран ће такође желети да добије и анализира неке од напреднијих дронова, пројектила и других система наоружања које су за собом оставили Американци или који су сада у рукама Талибана, да би их искористио за властити програм производње одбрамбених система. Рекло би се јединствена прилика за велику државу којој нико није рад да прода најновије технологије.
За САД и њене западне савезнике, опоравак њиховог имиџа након овог очигледног преокрета/пораза могао би да потраје дуже времена. Спречавање новог таласа избеглица и азиланата такође ће бити приоритет за западне земље, поред покушаја спречавања да Авганистан постане плодно тле за екстремизам.
На крају, верујем да ће Талибани имати подршку Кине и у једној мери Русије. Мишљења су да су Американци схватили након толико времена да су сувише развучени на више фронтова те да је то неодрживо и са финансијског и војног аспекта.
Све се мења, али пре свега се променио геополитички контекст. Ми морамо да знамо да су САД уз помоћ Велике Британије створиле Талибане. И они онакви какви јесу били су вољом управо америчких обавештајних кругова да их учине таквима уз помоћ пакистанске обавештајне службе која је послужила ту као главни заправо креатор талибанског покрета. Сада се може рећи да је Пакистан одиграо кључну улогу у реконструкцији талибанског покрета, али у међувремену се десило то да Пакистан више није поуздани савезник САД-а него се окренуо Кини. Русија мора да буде опрезна, јесте кинески савезник, али није сигурна у којој мери ће Кина користити Талибане против руских интереса у бившим совјетским републикама.
Талибани су формирани са јасним циљем, као и Саудијска Арабија и њена религија таква каква јесте, формирана је са једном далекосежном идејом да се произведе канцерозно ткиво унутар Ислама који ће га нагризати. Сада се ту појављује кинески па и руски интерес за стабилношћу и због тога верујем да Талибани неће форсирати неку врсту екстремизма. Ако су успели да мобилишу толики број становништва, не знам због чега би их сада окретали против себе неким неразумним акцијама. Након деценија рата, патњи и несигурности, Авганистанци се суочавају са можда најопаснијим тренутком, јер ће сиромаштво и глад сада откако су Талибани преузели власт избити у први план.
Ипак, мишљења сам да је главно питање постало: каква је будућност НАТО након што мисија у Авганистану није успела?
Miloš Zdravković
20. септембар 2021.
