Пише: професор Слободан Самарџић
Председник Комисије ЕУ Урсула фон Лејен предложила је Европском парламенту (ЕП) састав Колегијума Комисије. На први поглед, вест делује као да је госпођа фон Лејен то учинила у својству мандатара будуће „европске владе“, али ова влада има мало тога заједничког са владама у демократским системима, посебно по начину њеног формирања.
Као прво, председник Комисије није мандатар у правом смислу речи, будући да састав Комисије нема институционалну везу са изборним резултатима. Пошто га Европски савет именује за кандидата за председника Комисије, после чега ЕП даје сагласност на именовање, нови председник Комисије формира свој „владин кабинет“ од кандидата које му дају државе чланице. Пошто то у име држава чланица чине њихове владе, разуме се да ће свака од њих понудити кандидате своје политичке боје. А те боје се разликују од државе до државе, тако да Комисија ЕУ никада не може бити политички компактна.
У том погледу она није ни коалициона влада. До пре неког времена ова системска слабост Комисије бивала је превазиђена технократским начином управљања који је био сагласан владајућем моделу европске интеграције. Осим тога, све до великог проширења Комисија је имала 20 чланова, за разлику од данашњих 28, што је број који превазилази уобичајен обим функционалне владе. Упоредо са јавним споровима насталим у кризи (од 2008) – на релацијама: губитници-добитници, повериоци-дужници, Север-Југ, Исток-Запад, старе-нове чланице, системске-несистемске странке и др. – у Унији је дошло до политизације која ће се нужно одразити и на управљачку сагласност у Комисији. Предлози кандидата које је фон Лејенова изложила по себи још ништа не говоре, али политичко окружење нове Комисије не иде на руку њеној важној улози у функционисању ЕУ.
Други проблем са којим ће се председник нове Комисије срести јесте саслушање у ЕП као чин који претходи његовом гласању (1. октобар) за целокупни Колегијум Комисије. Сваки предложени кандидат за комесара ићи ће на одговорајући одбор ЕП и одговарати на питања посланика. Овде треба имати у виду да је Парламент после мајских избора изгубио доминацију две центристичке странке (Европске народне партије и Савеза социјалиста и демократа) које су у претходним сазивима обезбеђивали потребне гласачке већине. Осигурање већине међу системским странкама сада зависи и од Алијанске европских либерала и демократа и Савеза зелених, које су знатно ојачале на овој страни ЕП. Више играча – више проблема око постизања сагласности, па и за сваког појединог кандидата госпође фон Лејен. Осим, тога, треба рачунати и на озбиљно опонирање несистемских странака у ЕП, које сада имају знатно више посланика. Ако се у време доминирајуће већине догађало да по неки кандидат не прође кроз цедило саслушања, више је шанси да се то догоди сада.
Што се Србије тиче, управо овај контекст треба да забрине, највише оне који се залажу за останак Србије „на европском путу“ а мисле да тај пут води у чланство у ЕУ. Занимљиво је да је у дану објаве списка кандидата за Колегијум Комисије и дану који је следио главна тема у медијима била је посвећена комесарском кандидату за суседство и проширење. Тада је цела Србија чула за Ласла Трочанија, бившег министра правде у Орбановој влади. Била је довољна проста чињеница да је човек мађарски политичар па да ентузијазам за домаћу политику приступања нагло порасте. Званична Мађарска, наиме, залаже се да Србија буде примљена у ЕУ и пре 2025.
С друге стране, ствар је до те мере бесперспективна да ову реакцију наших европејаца (политичара, аналитичара и нво-активиста) можемо посматрати као голу пропаганду. О чему је реч? Без обзира колико скривала своју праву „политику проширења“, ЕУ је у више наврата преко својих докумената (рецимо, Стратегија проширења од фебруара 2018, Солунска декларација од маја исте године), или преко изјава значајнијих политичких личности (рецимо Е. Макрона у више наврата) стављала до знања да до проширењеа може да дође тек пошто се ЕУ реформише. Можемо са сигурношћу да кажемо да до дана данашњег она још није ни почела да се реформише. Не зато што она то не би желела него стога што она за тако нешто није у стању. На системској страни њеног политичког спектра нема ни наговештаја неке практичне идеје о реформи, што можда и има оправдања с обзиром да је ЕУ у процесу интеграције највероватније дошла до историјског краја. То не значи да ће она да се распадне, већ само значи да ће наставити да живи као једна системски противречна а политички турбулентна целина. Уосталом, данашња антикризна политика, са свим њеним ауторитарним механизмима, није више антикризна политика која би систем вратила у стару равнотежу, већ нови поредак који ће се тешко мењати.
Нека сви заинтересовани процене какве су шансе за неко догледно проширење Европске уније.
Да се вратимо Комисији. У време пређашњих криза унутар Европске заједнице/уније системски актери налазили су не само решења, него и развојна решења за кризе. Међу њима, главни учесник – иницијатор, реформатор, иноватор и контролор – била је Комисија. Данас се то не може очекивати на системском, а још мање на персоналном нивоу. Укратко, озбиљну реформу више нема ко да покрене.
А шта је у том оквиру са новим комесаром за проширење? Питамо начелно, а и с обзиром на могућност да на то место буде изабран господин Трочани, већ проглашен за нашу европску узданицу. Па ништа. Од њега напросто не треба очекивати неки изузетан ангажман на реформи Уније. Може се очекивати нешто више оптимистичних речи, па можда и залагање тамо горе за наше интересе, али није он крив што су они окренути утопији. Највећа корист од њега, који долази из једне државе чланице са реалистичким ставом према Унији, била би да званичној Србији помогне у бољем разумевању тамошње стварности.
12. Септембар 2019.