Wissenschaft und Gesellschaft

Немања Рајак: Дон Хуан – луталица велеграда

Преносимо са портала www.arheofutura.rs

Свако доба има своје митске фигуре. Нарцис, андрогина фигура, прво је што пада на памет када „бацимо“ поглед у амбис модерности. Величање себе није савремени феномен, али омасовљење појма, да парафразирам Уелбека, на све животне доби и све друштвене класе, представља нову крајност. Потреба да се документује и подели, уз помоћ друштвених мрежа, добар део сопственог живота показује да се граница између виртуелног и стварног полако брише. Нарцизам постаје начин на који се структурира личност и гради идентитет.  

Писац књиге Нарцистичка култура, Кристофер Лаш, анализирајући целокупну друштвену атмосферу самољубља схватио је да овакав начин живота ствара генерације људи слабог, фрагилног идентитета, без јасног упоришта у себи, који се, сходно друштвеним трендовима, више него икада раније, плаше старења и смрти, обавеза, дуготрајних и смислених веза и посвећивања, док се, с друге стране, неизмерно диве слави, богатству,  гламуру[1], животарећи у сопственом свету материјалистичке страве.

 

Постепена деградиција друштвених мрежа, од Фејсбука до Инстаграма, довела је до коначне победе слике над текстом, створивши од хорди људи пале богове који, шизофреном жељом за обожавањем, вапе за поновним уздизањем ка небесима. Они, на прљавој земљи, бачени у виртуелно ништавило, изобличени пластичним операцијама и разним филтерима, постају ништа друго до труло месо позне цивилизације који, уједињени у безличној стерилности, почињу да личе једни на друге. Крњи се, већ танка, граница дуалности полова. Нарцис, због тога, стоји, за већину, као модерни симбол и једног и другог пола.

Драгош Калајић у свом поговору роману Кап шпанске крви (Милош Црњански) приликом тумачења модерног човека, поред Нарциса, уводи две фигуре које стоје на рубовима андрогиности – Дон Хуан и femme fatal. Такве фигуре, изобличене градом, декаденцијом и материјализмом представљају, за њега, симболе онога за чиме човек града жуди. Femme fatal оличава, у својој похоти, моћ овладавања мушком жудњом, а Дон Хуан, вагабунд, у потрази за савршенством у жени, лута, од наде до разочарења и од разочарења до наде.  

Ноктурална пожуда града уједињује две фигуре. Femme fatal бива обожавана под неонским светлима велеграда, а Дон Хуан, номад мегалополиса, живи за грешну ноћ. Свет града је велика, мрачна позорница, на којој свако, мимо додељене улоге, чезне за нечим. Жеља је та која тера људе да кроче на бетон. Жене желе да буду обожаване, а мушкарци да, одсечених корена, лутају градом.

 

Омасовљењем технологије жене су заиграле, на виртуелном театру, улоге паганских богиња, док мушкарци, у ишчекивању васкрсења патријахата, беже, феминизовани, у друге, приземније, улоге. Једна од тих улога је и опонашање фигуре Дон Хуана.

Ко је, заправо, савремени Дон Хуан? Читајући роман Авантуре победника Владимира Коларића можемо, после бројних савремених књижевних покушаја размађијавања лика Дон Хуана, кренути у правом смеру.

 „Све је почело оног дана када сам открио да имам тело.“

Овако Коларић доводи на свет Дон Хуана. Преласком са метафизике на биологију. Лик, недотакнут смрћу бога, започиње путашествије у једином могућем правцу – ка задовољењу биолошких порива.

Његово кретање кроз високе кругове Европе враћа га, наизглед, у предграђанску интерпретацију Дон Хуана као племића развратника. Ипак, одсуство аристократског види се у његовом несвесном занемаривању историје. Тежња за кванититетом, безавичајност, одбацивање везивања, као и сећања, одлике су, по Камију, позног грађанског друштва у које се, Дон Хуан, илити грађанин Дон Жуан, одлично уклапа.  

Коларићев Дон Хуан, имена Јован, време не одређује на основу прошлости, садашњости и будућности, него другачије – трошењем тела.

„Преда мном, у времену, лежала су тела, женска, све лепша од лепшег, сласна и удобна, до краја света.“

Он, попут грабежљиве звери, заражен нарцисоидним нихилизмом, живи, искључиво, за тренутак.

 

Унутар светлуцавог друштва спектакла, где је живот на трен неминован, поистовећује се слобода и разврат. Бројне сексуалне револуције 20. века довеле су до тога да је, истински, тешко направити разлику. Теоријски, наравно, да – али по начину живота, никако. Донхуановски промискуитет, лишен дубине, бљешти у виду неонских реклама, на бројним небодерима, свуда око нас. Флуидни разврат, као корпоративно форсирани начин живота, савршено се подудара са тежњама позног капитализма о вечној потрошњи.

Блуднички живот Дон Хуана могућ је једино у граду. Коларић то схвата и зато у поглављу Каталог трофеја поред сваког женског имена не стоји презиме, које повезује са коренима, већ град и материјална ствар. Обескорењен, Дон Хуан је, шпенглеровски, оличење јаловости цивилизацијског човека. Он, човек града, неће више да живи као тип, већ искључиво као појединац чиме прави метафизички обрт ка смрти. У њему нема традиционалне мушкости, а ни дужности. Његов еротски инстинкт, иако се у рекламождерском друштву слави као врхунац мушкости, није знак мужевности, по Грегорио Марањону, јер прави мушкарац увек обраћа пажњу на свој тип, било да тачно одговара његовој представи или га наслућује. Дон Хуан тражи уживање у прерушавању и ноћној тмини: мужевни мушкарац жели да буде виђен и вољен. Дон Хуан је, како га одређује овај шпански историчар и филозоф, пре женствени надмуж[2], фигура која обитава на једном рубу андрогиности „ослобођена“ обавезујуће мушкости.  

Оваква фигура апсурдне мушкости, у градској ноћи, окружена похотом, жедна блуда, лута, подсећајући, како Камила Паља запажа, на паганске богове луталице којима су странци нудили једино што имају – своје тело. Паља наставља, истичући да неутољива жеђ промискутета оличена у развратној слободи, у савремености, почетни импулс добија у подземној култури хомосексуалних ноћних клубова у које су странци, луталице, кришом долазили и у задимљеном мраку узимали туђа тела, као што их је Дон Хуан, такође луталица, прикривен ноћном тмином, узимао.

15. август 2021.

У таквом свету анималне пожуде, у којој се месо не бира, донхуановски пали мушкарац, обузет телом, собом, градом, последњи је човек културе. Обична фигура сведена на роба пред огледалом која, анатомски огољена, не представља ништа друго до трагичног фелаха страсти који ће, када време поживотињења дође, коначно одвести цивилизацију у беснило самоуништења.

[1] Рената Сенић, Огледање – нарцизам и друштво http://psihoterapijsketeme.rs/2013/ogledanje-narcizam-i-drustvo/

[2] Ханс Мајер, Доктор Фауст и Дон Хуан, Светови, Нови Сад.

 

Autor-avatar

Über Центар за геостратешке студије

Zentrum für geostrategische Studien ist eine Nichtregierungs-und non-profit-Verein, gegründet in Belgrad an die Gründungsversammlung statt am 28.02.2014. in übereinstimmung mit den Bestimmungen der Kunst.11. und 12. Gesetz über Vereinigungen ("Amtsblatt der Rs", Nr. 51/09). für eine unbestimmte Zeitraum von Zeit, um die zur Erreichung der Ziele im Bereich der wissenschaftlichen Forschung der geostrategischen Beziehungen und Vorbereitung von strategischen Dokumente, Analyse und Forschung. Die Gesellschaft entwickelt und unterstützt Projekte und Aktivitäten, die in der staatlichen und nationalen Interessen Serbiens, hat den status einer juristischen Person und ist registriert im register in übereinstimmung mit dem Gesetz. Die mission des Zentrums für geostrategische Studien ist: "wir bauen die Zukunft, denn Serbien hat es verdient: die Werte, die wir vertreten, durch unsere Geschichte, Kultur und tradition. Wir glauben, dass ohne die Vergangenheit gibt es keine Zukunft. Für diese Grund, um an der Zukunft zu bauen, müssen wir wissen, dass unsere Vergangenheit und schätzen unsere Tradition. Wahre Werte sind immer geerdet, und die Zukunft nicht gebaut werden in eine gute Richtung, ohne, dass die Stiftung. In einer Zeit disruptiver geopolitischen Wandels, ist es von entscheidender Bedeutung, um kluge Entscheidungen treffen und die richtigen Entscheidungen zu treffen. Lasst alle verhängt und verzerrt Ideen und künstliche fordert. Wir glauben fest daran, dass Serbien hat genug Qualität und das Potenzial zu bestimmen, seine eigene Zukunft, unabhängig von Bedrohungen und Beschränkungen. Wir sind verpflichtet, die serbische position und das Recht zu entscheiden, um unsere eigene Zukunft auf, in Anbetracht der Tatsache, dass historisch gesehen gab es viele Herausforderungen, - Bedrohungen und Gefahren, die wir haben, zu überwinden. “ Vision: das Zentrum für geostrategische Studien strebt zu einem der weltweit führenden Organisationen im Bereich der Geopolitik. Er will auch zu einer lokalen Marke. Wir werden versuchen, das Interesse der öffentlichkeit in Serbien bei internationalen Themen und sammeln Sie alle interessierten in den Schutz der staatlichen und nationalen Interessen, Stärkung der Souveränität, die Erhaltung der territorialen Unversehrtheit, die Aufrechterhaltung traditioneller Werte, die Stärkung der Institutionen und der Rechtsstaatlichkeit. Wir agieren dabei in die Richtung der Suche nach Gleichgesinnten Menschen, sowohl in der häuslichen und in der Weltöffentlichkeit. Wir konzentrieren uns dabei auf die regionale Zusammenarbeit und Vernetzung im Zusammenhang mit NGOs, sowohl auf regionaler und internationaler Ebene. Wir starten Projekte auf internationaler Ebene zu unterstützen, der die Neuausrichtung von Serbien und die Erhaltung der territorialen Integrität. In Zusammenarbeit mit Medienhäusern, implementieren wir Projekte, die darauf fokussiert sind, diese Ziele zu erreichen. Wir organisieren die Ausbildung der interessierten öffentlichkeit durch Konferenzen, Runde Tische und Seminare. Wir werden versuchen zu finden ein Modell für die Entwicklung der Organisation ermöglichen würde, dass die Finanzierung der Aktivitäten des Zentrums. Eine gemeinsame Zukunft zu bauen: Wenn Sie interessiert sind in Zusammenarbeit mit uns, oder zu helfen, die Arbeit des Zentrums für geostrategische Studien, Kontaktieren Sie uns bitte per e-mail: center@geostrategy.rs

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert