Никола Врзић: Нису победиле присталице сарадње са СНС-ом, већ су изгубиле присталице сарадње с ДС-ом
Није то само бура у чаши воде, као што би могло да се помисли због релативно мало гласова које је Демократска странка Србије освојила и на претпоследњим и на последњим парламентарним изборима и због (све) мање посланика на које ће моћи да рачуна у актуелном сазиву Скупштине Србије, нису дакле промене у ДСС-у само бура у чаши воде из простог разлога што је ова странка, током скоро четврт века постојања, за српску политику углавном имала значај који је превазилазио број њених гласача и посланика. Па су отуда и догађања унутар ДСС-а од кудикамо ширег друштвеног значаја од текућих – сигурно, принципијелних и идеолошких – превирања у, на пример, Социјалистичкој партији Србије, али и од промена на челу Демократске странке јер те промене не могу да промене њену природу а самим тим ни њен малигни утицај на српску политику.
Шта се сада догађа с ДСС-ом? Зашто је странка у медијима почела да даје знаке живота тако што се свађа сама са собом? Зашто је почела да се цепа када је успела да се врати у парламент? Преузимају ли је Српска напредна странка и њен челник Александар Вучић, као што тврди бивши политички аналитичар, посланик са квоте ДСС-а Ђорђе Вукадиновић, (досадашњи) челници косметског ДСС-а и њихови истомишљеници, или је пак реч о процесу прекида процеса који су ДСС-у још 2008. године наменили Американци, као што је остало забележено у њиховој дипломатској депеши 08BELGRADE913, откривеној захваљујући „Викиликсу“?
ВРАЧАР И ВОЖДОВАЦ Све је – наизглед – отпочело летос, када су општински одбори ДСС-а на Врачару и Вождовцу ушли у локалне коалиције са СНС-ом, што је и изазвало оптужбе за колаборацију са СНС-ом, оставку тадашње председнице ДСС-а Санде Рашковић Ивић зато што страначки врх није успела да убеди да ове коалиције буду раскинуте, претњу најистакнутијег посланика ДСС-а (по сопственом мишљењу) Ђорђа Вукадиновића да ће напустити посланички клуб ДСС-а и прећи у самосталне посланике ако о киосцима за кокице на Врачару и пијачним тезгама на Вождовцу ДСС настави да одлучује заједно са напредњацима… На ове оптужбе надовезале су се контраоптужбе, пре свега на рачун Вукадиновића, да је „џубокс аналитичар“ (Урош Јанковић, в. д. председника београдског одбора ДСС-а) који се против ДСС-а окренуо зато што није добио паре које је тражио, а тражио је, према речима новог/старог потпредседника ДСС-а Милоша Јовановића, преко посланичке плате коју добија у Скупштини Србије још 370 хиљада динара месечно, колико је израчунао да му припада од новца који ДСС добија из буџета, што је иначе рачунска операција које се збиља још ниједан од посланика досад није сетио, а (нажалост) знамо какви су већином.
У позадини свега овога, али као неизоставан састојак читаве једначине, догодио се и повратак Милоша Јовановића у врх ДСС-а; у суботу је на седници Главног одбора изабран за потпредседника странке, а најавио је, подржан громким аплаузом чланова ГО, и кандидатуру за страначког председника на скупштини ДСС-а која ће бити одржана идуће године.
ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ЛОКАЛА Све у свему, искристалисала се у ДСС-у подела на струју чији је неформални вођа Ђорђе Вукадиновић иако он и није члан странке, и на (неупоредиво већи, што се и видело у суботу) део странке с Милошем Јовановићем на челу све и ако је он засад само потпредседник ДСС-а. И све би ово била, тек, још једна у низу прича о унутарстраначким размирицама, да није споменутог ширег значаја ДСС-а за српску политичку сцену, и да није суштинског разлога који стоји у позадини ових размирица. Јер, као што рече и Јовановић, „питање локалних коалиција инструментализовано је зарад неких других циљева“.
О чему се ради? Постоје ли, заиста, „неки други циљеви“, или овом тврдњом Јовановић само покушава да се одбрани од оптужби за колаборацију са СНС-ом будући да, иако није учествовао у договарању и одобравању коалиција са СНС-ом на Врачару и Вождовцу, подржава право локалних одбора да самостално одлучују с ким хоће/неће да уђу у коалицију на локалном, општинском нивоу? С тим у вези, разумним се чини његово објашњење да се „на локалу не решавају питања државне политике“ и да је ДСС „увек ту разлику (између локалне и државне политике) узимала у обзир“ те да би, идући логиком оних који се противе коалицијама са СНС-ом на Врачару и Вождовцу, требало раскинути и локалне коалиције с овом странком широм Србије, али и са СПС-ом и ДС-ом пошто и ове странке подржавају Бриселски споразум и евроинтеграције, али у том случају „нисмо политичка организација, него секта“. Другим речима, саучествовањем у одлучивању о оним тезгама и апаратима за кокице не угрожава се принципијелност у погледу крупних и кључних питања на државном и националном нивоу. Али да ли се партиципирањем у локалној власти мења курс у односу на СНС, што заправо стоји у подтексту тешких оптужби због Врачара и Вождовца? Јовановић, у недавном интервјуу „Новостима“, није оставио много простора за нагађање о његовим стварним намерама. „Неслагања у вези с Косовом и Метохијом и односом са ЕУ исувише су озбиљна и суштинске су природе да би сарадња била могућа“, одговорио је на питање „хоћете ли остати опозиција Вучићу?“, да би на седници ГО ДСС-а у суботу ово и елаборирао оценама о „Вучићевој издајничкој косовској политици“ и тешким последицама Бриселског споразума.
ЗАЈЕДНИЧКИ КАНДИДАТ Сви заједно, ови би Јовановићеви ставови морали да разувере све које су можда забринули његови ставови о Врачару и Вождовцу. А ипак, оптужбе за колаборационизам настављене су несмањеном жестином, што нас и наводи на сумњу да су две београдске општине у фокус стављене само да би прикриле прави разлог сукоба и Вукадиновићевог незадовољства.
А разлог је очигледан свакоме ко жели да га види. „Да ли опозиција дефинитивно треба да изађе с једним кандидатом?“, упитала је недавно новинарка „Блица“ бившу председницу ДСС-а Санду Рашковић Ивић. Она је одговорила: „Сматрам да би опозиција требало да превазиђе разлике и нађе особу која би могла да окупи све. Када кажем све, мислим на оне странке међу којима је могуће направити мостове. Ми не можемо са еврофанатицима, дакле умерена еврофилија, да се о питању Косова нађемо, као и о питању економије и слободе медија. Ако се сагласимо око суштинских ствари, онда можемо и око једног председничког кандидата… Опозиција мора да седне и озбиљно разговара.“ На сличан је начин, према писању листа „Данас“, и Ђорђе Вукадиновић рекао „да би за опозицију било добро да избегне замку поларизације на нову и стару опозицију, леву и десну, националисте и демократе, јер све те поделе терају воду на млин власти и додатно је увесељавају… Ђорђе Вукадиновић напомиње и да би било добро, али да није ултимативно, да опозиција има јединство око евентуалног заједничког председничког кандидата“. Јовановићев одговор на истоветно питање, о заједничком председничком кандидату опозиције, у интервјуу „Новостима“ био је сасвим другачији: „Грешите када опозиционе странке стављате у исти кош само зато што су опозиционе. ДС, СДС, ЛДП или ДЈБ су ми у политичком смислу, у најмању руку, подједнако удаљене као и СНС. А како не верујем у тезу да Вучић жели да постане српски Ким Џонг Ун, те да се демократија мора одбранити од диктатуре, не видим ни шта би ме натерало да подржим кандидата којег би, рецимо, подржали Шутановац, Пајтић, Тадић или (Чедомир) Јовановић.“
И ту је заправо суштина читаве приче. Није реч о односу према СНС-у већ у односу према ДС-у и његовим дериватима. Променама у ДСС-у није се догодило приближавање ове странке СНС-у него је спречено њено приближавање жутима у свим њиховим нијансама, што нема значај само због броја гласова који би ДСС могао да донесе заједничком опозиционом кандидату, већ и због ширег друштвеног легитимитета који би му дао својом подршком, а што би могло да буде врло значајно у евентуалном другом кругу председничких избора идуће године.
ДЕПЕША 08BELGRADE913 И не само то. Споменута америчка дипломатска депеша 08BELGRADE913 из 2008. године, у којој су описани тадашњи амерички покушаји да изврши пуч у ДСС-у, смени Војислава Коштуницу и од ове странке направи „одговорну партију десног центра“ каква би била по америчком укусу („Верујемо да је Србији потребна одговорна партија на десници“, стоји у депеши коју је потписао тадашњи амбасадор Камерон Мантер, познат и као главни архитекта коалиције ДС-а и СПС-а 2008. године), открила је и жељу Американаца да ДСС преобликују тако да ова странка постане зрела за сарадњу са ДС-ом који у својој лојалности, то јест одговорности према америчком интересу никад није био споран. Мантерова депеша: „Мудрији лидери ДСС-а знају да ДСС има прилику ако успе да реши своју лидерску (и идентитетску) кризу: Тадићева владајућа коалиција има танку већину у парламенту, а тензије између ДС-а и његових коалиционих партнера из СПС-а и Г17 већ почињу да се показују. Верујемо да је Србији потребна одговорна партија на десници. Коштуничина судбина показаће да ли је ДСС та одговорна партија.“
Нешто касније него што су то Американци желели Коштуница је напустио чело ДСС-а, и после тога је ова странка – изговарајући се Вучићем – отпочела приближавање ДС-у и његовим отпацима и кокетирање с идејом о заједничком председничком кандидату. Долазак Милоша Јовановића на чело ДСС-а прекинуо је овај процес, који иначе није могао добро да се заврши, јер познато је шта се догоди ономе ко с ђаволом тикве сади.
А да ли је Ђорђе Вукадиновић из кратковидости, несвестан шта чини дакле, или из подмукле намере радио на спровођењу америчких жеља из 2008. године? Председништво ДСС-а, у својој одлуци ове среде да Вукадиновића избаци из посланичког клуба ДСС-а у Скупштини Србије и да њему, „као часном човеку“, предложи да свој посланички мандат врати странци захваљујући којој га је уосталом и добио, навело је: „Ђорђе Вукадиновић води отворену кампању против Демократске странке Србије, износећи ординарне лажи о њеној сарадњи и политичком приближавању владајућим странкама, очигледно незадовољан доследним непристајањем ДСС-а да се стави у функцију западних интереса, било ко да их спроводи… Јавности, па наравно и њему, добро је познат став ДСС-а да је Србији потребна темељна промена политике, а не пука персонална промена извршилаца радова по вашингтонско-бриселском пројекту. Супротно ДСС-у, Вукадиновић се јавно залаже за политику ’сјаши Курта, да узјаши Мурта’, односно смену једне прозападне гарнитуре другом, испољавајући велику приврженост опозиционим странкама које су утемељиле данашњу погубну политику… Ђорђе Вукадиновић се на изборној листи ДСС-а нашао као нестраначка личност која се залагала за формирање блока патриотских странака и ширење идеје о неопходности вођења државно и национално одговорне политике. Данас је, међутим, своју енергију усмерио ка узалудном покушају да ДСС приведе процесу окупљања еврофанатичних опозиционих странака у сукобу са актуелном влашћу и трагању за заједничким председничким кандидатом.“
Драгана Трифковић: Одговор Врзићу и другим Вучићевим „патриотским“ фановима
На српској политичкој сцени присутне су многе контрадикторности и нелогичности, до те мере да грађани често не могу да препознају ни најјасније ствари. Наш нобеловац је то лепо објаснио речима: „Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Поново сви таблоиди упозоравају како је Александар Вучић у опасности и да на њега врши притисак и исток и запад. С друге стране сам Вучић тврди да Србија води независну и суверену политику, и да држава Србија самостално доноси своје одлуке. Због чега онда таблоиди упозоравају на опасност за коју сам премијер тврди да не постоји? Јер ако премијер одлучује у Србији, онда притисци које трпи нису опасност. Друга нелогичност је да ти исти новинари и дворски аналитичари поистовећују одбрану Србије, са одбраном Вучића. Далеко од тога да је Вучић Краљ Сунце, иако би волео да јесте. Пре свега он не контролише важне полуге власти, односно контролише их само док испуњава преузете обавезе којима купује опстанак на власти. Онда се поставља питање, како неко може да везује одбрану Србије за одбрану Вучића, ако су обавезе које је Вучић преузео и које испуњава, на штету државних и националних интереса? Чиме он заслужује да буде представљен као бранилац отаџбине, ако је једино што он брани, сопствена власт. На ова питања већина вајних аналитичара власти нема никаквог одговора, а неколицина њих покушава да нађе скривене, само њима познате одговоре. Сад ће Вучић да направи маестрални заокрет, само да се реши курдско питање на Блиском Истоку и да Језиди из Ирака пређу Синџар. Његова стратегија је толико мудра и свеобухватна, да је нико други сем дворских мудраца не може ни појмити. Шалу на страну, овакве теорије су врло опасне, јер пре свега служе за збуњивање и замајавање. Само веома наиван човек или потпуна незналица би могла помислити да ће Вучић променити политику, јер то тако не бива.
Запад поштује чврст и непоколебљив став, али је проблем у томе што са онима који га имају, не може да прави никакве аранжмане у свом интересу. Из позиције властодавца запад има сасвим јасна правила, која су Вучић и Николић прихватили доласком на власт. Очекивати подвиге од људи који су доведени на власт како би испунили преузете обавезе је крајње нереално. Иако се Александар Вучић труди да делује као неко ко све контролише и као неко ко одлучује, потпуно је јасно да је он лутка на концу. С друге стране, политику не смемо да посматрамо ни црно-бело, јер постоје нијансе које нису безначајне. Ставови наклоњени одбрани Вучића, који ту одбрану поистовећују са Србијом, стављају у исту раван претходну и ову власт, с изговором да не желе да руше Вучића, већ да мењају политику. Промотери таквих идеја сматрају да постоји континуитет у спровођењу једне те исте политике и да је због тога бесмислено смењивати ову власт. Пре свега то је врло површно тумачење, а посебно ако се у њему не истакне чињеница да ни једна власт у новијој историји није нанела толике штете Србији, као напредњачка. Стално се фокус пребацује на то да је Демократска странка преместила решавање питања Косова и Метохије из УН у ЕУ и тиме нанела велике штете Србији. То је тачно. Демократска странка је започела и преговоре са нелегалним приштинским властима. Међутим, запад је проценио да ДС не испуњава довољно брзо њихове захтеве, и да одуговлачи са решавањем пре свега питања Косова и Метохије. Сетимо се да је Борко Стефановић месецима преговарао око фус ноте, и да Борис Тадић није био спреман да потпише Бриселски договор. То их не ослобађа одговорности за све лоше потезе које су повукли, нити имам намеру да на било који начин умањујем њихову одговорност. Овде желим да скренем пажњу на другу чињеницу. Када је запад постао незадовољан брзином спровођења косовске политике ДС, осмишљен је нови пројекат у складу са америчким планом К1 за решавање косовског питања. Новинар Никола Врзић, написао је 2011. године књигу „Тајне београдских депеша“ у којој је описао стратегију запада у вези са Косовом и Метохијом, на основу оригиналних депеша америчких дипломата. У предизборној кампањи 2012. године је ова тема била изузетно актуелна и усмерена против политике ДС. Тада су новинари и аналитичари, којима су била пуна уста патриотизма, оптуживали отворено ДС за велеиздајничку политику. И то није спорно. У истој тој предизборној кампањи, Томислав Николић је у Косовској Митровици изговорио: „Ја вам обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“. И сада долазимо до суштине. Српска напредна странка је победила на изборима. У року од пар месеци, Александар Вучић је спровео све оно што Борис Тадић није хтео или није смео да спроведе. Разрушио је српске барикаде, сломио српски отпор, потписао Бриселски споразум, угасио институције државе Србије на Косову и Метохији, интегрисао безбедносне снаге у тзв косовске институције, оптужио Србе за злочине које су починили албански терористи, натерао Србе да изађу на изборе које су организовале нелегалне албанске структуре, преко Српске листе изабрао Хашима Тачија за „председника“ итд. А шта су на то рекли сви они који су месецима читали Викиликс депеше и разоткривали послушничку политику ДС, онда када је странцима било у интересу да их склоне и доведу послушније? Да ли се аутор књиге о депешама, и његове колеге које су говориле на трибинама те 2012. објавиле да је Вучић испунио оно што Тадић до тада није? Нису. Питање Косова и Метохије је за њих одједном изгубило важност, чим је дошло до смене власти, иако су тек тада заправо створени услови за потпуну издају и предају.
Сад ти исти аналитичари, новинари и мудраци, оптужују оне који се противе издајничкој политици Вучића, да су корисни идиоти. Реч је о врло прорачунатим људима, који без трунке срама могу да забораве шта су до јуче причали (о предаји Косова и Метохија нпр.), али да оптуже оне који имају континуитет, да су корисни идиоти. Уместо да г. Врзић замајава публику теоријама завере у вези са дешавањима у ДСС, препоручујем му да анализира Бриселски споразум у светлу америчких планова за КиМ и да оцени улогу Александра Вучића у томе.
Што се ДСС тиче, као неко ко је био високо позициониран у странци, тврдим да није дошло до раскола због „жутих“ како то тврде Вучићеви новинари и аналитичари, нити због Ђорђа Вукадиновића који се држао политике ДСС више од многих функционера ДСС-а. Границе раздора су идеологија с једне и опортунизам с друге стране. Поделили смо се на оне који су у ДСС због политике и националне идеје с једне стране, и на оне који су ту због управних одбора, радних места и трговине с друге стране. Како је ова друга интересна групација нашла заједнички језик са Александром Вучићем, могуће је објаснити врло јасним чињеницама. Аутократија коју Вучић заводи, не трпи никакву опозицију (сем лажне). Због тога је са Вучићевог становишта, опозицију потребно или ставити под контролу или потпуно уништити. Како је већи део патриотске опозиције већ стављен под контролу, Вучићу није остало пуно посла. С обзиром да је одличан технолог власти, није му био проблем да искористи потенцијале опортуниста из редова ДСС. Због тога се ДСС одједном пробудила из зимског сна, уз логистичку подршку и ресурсе које пре тога није имала, и почела да запошљава и купује чланове, који су спремни због личних интереса да занемаре све друго. Због тога је ДСС решила да обрише све оне који нису спремни на трговину и који не препознају мудрост Александра Вучића. Групација која је из политичких и принципијелних разлога у ДСС, нема никакве шансе против логистичке и сваке друге помоћи Александра Вучића опортунистима, који представљају већину у руководећим органима странке. Из тог разлога су сви функционери са Косова и Метохије, поднели оставке у ДСС.
Дакле Демократска странка Србије јесте стављена у функцију западних интереса (иако Врзић тврди супротно), али преко владајућих структура СНС, које су реализовале многобројне обавезе преузете од Вашингтона и Брисела. Због тога, ДСС неће моћи да доживи судбину СПО-а, и да се вечито качи на возове (како је то волео да каже В. Драшковић), јер СПО ипак има директну подршку од запада. Више је вероватно да ће ДСС поделити судбину других партија које глуме Вучићеву опозицију, и да ће на неким наредним изборима остварити резултат раван статистичкој грешци.
На крају, неопходно је још једном истаћи да се одбраном напредњачке власти не штити Србија, напротив. Владајући режим је неопходно мењати да би се заштитила Србија.
Ауторка је нелегитимно избрисани члан Председништва ДСС-а
22. октобар 2016.
