Пише: Драгана Трифковић
Приказ књиге Бранка Жујовића: „У потрази за државом – коментари са Гласа Русије“, Центар за геостратешке студије, Београд, 2015, 173 стр.
Назив збирке текстова новинара Бранка Жујовића „У потрази за државом“ носи снажну поруку која уједно упућује и на идентитет аутора. У времену када се новинарство свело на писање пропагандних памфлета који подржавају политику власти, и када изражавање личног става аутоматски квалификује аутора као „неподобног“, тешко је пронаћи аутентичност без наметнутих и лажних садржаја. Због тога се већина новинарских текстова не разликује ни по стилу писања ни по закључцима који произилазе из садржаја.
Бранко Жујовић истакао се као бескомпромисан аутор у чијим редовима се јасно запажа слобода у писању, али и континуитет, утемељеност и свестраност. Западне „вредности“ које нам се намећу подразумевају промену свести, брисање националног идентитета и разарање народне вере у сопствене вредности. Држава са таквог гледишта постаје непотребна. Аутор јасно поручује да се не мири са губитком државе, већ да за њом трага.
Немогуће је дефинисати тачан датум губитка државе која је нестала у вртлогу промена имена и граница, уз пристанак одређених структура власти које су биле обавезне да је штите. Оно што се сигурно може утврдити јесте да уместо државе постоји огољена сила државних институција које спроводе туђе интересе. Бранко Жујовић у својим текстовима разобличава ту истину. Он са жаљењем констатује: „Права срамота садашњег положаја не лежи у чињеници да нам је одузет суверенитет. Срамота се налази у чињеници да смо тај суверенитет уништили ми сами.“ Да бисмо приступили решавању проблема морамо прво да га дефинишемо, јер уколико не констатујемо да смо изгубили државу, не можемо ни да кренемо у потрагу за њом. У том смислу ова књига има важну улогу, јер нуди одговоре на многа питања и смернице за даљи пут. Оне су засноване на познавању и тумачењу различитих наука, како политике, тако и историје, економије, права, социологије, психологије, али и одличном познавању унутрашње и спољне политике, све поткрепљено оштроумним размишљањем аутора. Због тога су теме о којима Бранко Жујовић пише широког спектра, а у текстовима је могуће препознати континуитет историјско-духовнe вертикалe. Аутор се не одриче прошлости, што је потпуно исправно, већ у њој трага за разлозима и поукама. Свесни смо чињенице да постоји образац који се понавља кроз историјске циклусе. Србија није први пут у историји изгубљена, али је њен народ данас збуњен до те мере да не препознаје шта је добро а шта зло, и не разазнаје пријатеља од непријатеља. Наш нобеловац Иво Андрић је то лепо дефинисао: „Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете.“
Велики допринос оваквом стању нације дали су медији, новинари или – боље рећи –друштвено-политички радници. Они изнесе непотребне информације, а прећуткују и изврћу битне па тиме дезинформишу јавност.
У таквом медијском мраку и општој дезинформисаности, један глас разума, као што јесте глас Бранка Жујовића, може бити светионик.
Бранко се на оригиналан начин обрачунава са лажним идеалима, што се може видети из наслова једног текста који гласи: „Философија европске паланке“. Њиме он недвосмислено ставља у прави контекст малограђане, умишљене космополите. Он директно и „недозвољено“ ствари назива правим именом – терористу терористом, непријатеља непријатељем, а представнике страних интереса марионетама. Његове речи су непристрасне, пре свега јер није ограничен зависношћу од система, али и због тога што није припадник ниједне политичке интересне групе. Код аутора ове књиге изражена је правдољубивост, као исконска вредност која карактерише српски менталитет.
Иако Бранко сада живи и ради у далекој Кини, он суштински разуме унутрашњу политику Србије, и може да тумачи дешавања као да учествује у политичком животу Србије. То не полази за руком многима који заиста учествују у политичком животу Србије, што уопште није случајност. Негативна селекција у Србији траје већ деценијама, а сигурно је она један од разлога зашто новинар са таквим квалитетима као што је Бранко Жујовић не ради на РТС-у или у Политици него у иностранству, где је иначе изузетно успешан. Нажалост, много је таквих примера у свим сферама. Из Бранкових текстова се може закључити да је он оптимиста, а добру основу за оптимизам нам нуди историја. Србија има ту моћ да се подигне из пепела, чак и онда када то изгледа немогуће. На тим принципима је настала мудрост нашег великана: „Нека буде што бити не може“.
Остаје нам да упорно трагамо за државом, и да ни једног тренутка не посумњамо да ће поново бити наша. Ускоро.
Биографија
Бранко М. Жујовић (1975), новинар, од маја 2012. године живи и ради у Пекингу. Извештавао из Пекинга, Тјенђина, Нингбоа, Шангаја и Чунгћинга. Коментаре на Гласу
Русије објављивао од 2010. до краја 2014. године.
Текстове му објављују и преносе Нова српска политичка мисао, Нови стандард, Фонд стратешке културе из Москве и други медији.
Уређивао програм суботичког Инфо канала (1998 – 2000), недељник Дани (2001 – 2005), Ревију 024 (2005 – 2009) и Суботичке новине (2011).
Потпредседник УНС-а (2009 – 2013), члан Управе (2002 – 2013) и Извршног одбора УНС-а (2009 – 2013). Један је од оснивача Евроазијског форума новинара.
Приредио фототипско издање првог суботичког, руком писаног, ћириличког месечника „Љубав“ који је излазио 1864. и 1865. године.
У припреми за штампу су му путописне репортаже из кинеских градова („Марко Поло је склопио Њујорк тајмс“) и преглед иницијативе за успостављање економског појаса дуж Пута свиле и Поморског пута свиле за XXI век са анализом, уз преглед српско-кинеске привредне сарадње и активности Секретаријата за сарадњу Кине са државама централне и источне Европе („Србија на Путу свиле“). Остале књиге: „Врачевић – прилози за историју села“ I и II.
Помиње се у депешама објављеним на Викиликсу.
18. јануар 2016.
