Драгана Трифковић за Руску народну линију
Руско-српски односи се често улепшавају како би задовољили потребну форму.
Што се тиче Србије, та форма је неопходна из простог разлога што већина грађана Србије има наклоност ка Русији. Због тога они очекују да се односи са овом пријатељском земљом развијају по свим правцима.
С друге стране, Руској Федерацији у условима санкција, значи то што Србија формално није увела санкције и што је отворена за сарадњу са Русијом, али је основни проблем у томе што резултати те сарадње изостају.
Иако су последњих година учестали сусрети државних функционера две земље и потписани многобројни споразуми, основни проблем је то што они остају слово на папиру.
Суштински нису предузете озбиљне активности да се потписани споразуми реализују.
Рецимо у образовању, Русија додељује стипендије српским студентима, али они најчешће не добију ни информацију о томе, па се у просеку искористи око 10 % ових могућности.
Руски и српски факултети имају уговоре о сарадњи, али опет не долази ни до какве реализације, или до веома мале реализације у оквирима око 10% капацитета.
Србија има потписан Споразум о слободној трговини који такође остаје неискоришћен, углавном због економског усмерења Србије ка ЕУ.
С обзиром на то да имам увид у чињенице да већина иницијатива долази са руске стране и да се руско руководство заиста труди да продуби односе са Србијом, не могу да се критично односим према томе. Постоји проблем слабе активности одређених руских институција који може да буде превазиђен активирањем народне дипломатије. Председник Руске Федерација подржава развој народне дипломатије, што мислим да је изузетно важно.
Основни проблем када говоримо о Србији је тај да се сарадња са Русијом користи пре свега у маркетиншке сврхе, без озбиљних намера.
Жалосно је видети да се Хрватска или Албанија много више труде да остваре сарадњу са Русијом, а Србија која има огромне могућности, као да својевољно бежи од те сарадње.
Разлог томе је што се сарадња са Русијом заправо одвија у оним оквирима које одређује Запад. Западне силе већ деценијама контролишу Балкан и све процесе који се на њему одвијају. То ствара велику препреку између већинског опредељења становништва и владајућих структура. Такав проблем може да буде превазиђен управо народном дипломатијом и стварањем нових облика сарадње по тој линији. Класична дипломатија је уобичајено суздржана и круто формална, што даје широк простор за тумачење. Мислим да је у новонасталим условима Русија спремна да поједностави ствари, баш како је то учинила са Белорусијом. С моје тачке гледишта, Русија није дужна да другима чини економске уступке или да даје политичку подршку ако заузврат друга страна ради на дистанцирању од Русије. Тиме Русија спречава манипулисање друге стране проруским осећањима и не дозвољава да буде коришћена и злоупотребљена.
Ако говоримо о Србији, омладина јесте заинтересована за руске теме, али често нема могућност да буде о њима информисана на правилан начин. Потребно је да Русија буде стално присутна у јавности кроз организовање разних дебата, округлих столова и промоција, управо са омладином.
Ако говоримо о информационим ресурсима, присутан је само Спутник који се ни по чему не разликује од осталих медија под контролом српских власти.
То доводи до тога да се цензуришу чак и изјаве руских званичника, уколико нису подобне за српске власти. Ово се нарочито тиче теме Крима.
Неопходно је да се Русија активније укључи у дешавања на Балкану и да буде отворенија за рад са грађанима преко НВО, као што то чине и западне земље.
5. Април 2020.