Пише: Драгана Трифковић
Прошлонедељно убиство српског политичара Оливера Ивановића у Косовској Митровици подсетило је на сложеност карактера косовског питања, чије решење одавно није само унутрашња ствар Срба и Албанаца. О томе како косовско питање утиче на политику званичног Београда, за руски медијEADaily пише наша Драгана Трифковић
Трагично убиство једног од водећих српских политичара са Косова и Метохије је озбиљно узбуркало јавност, и довело до преиспитивања многих чињеница. Убиство је очигледно изведено на професионалан начин, и тешко је поверовати да ће оно икада бити расветљено, као и многобројна убиства других Срба на Косову и Метохији. Држава Србија је гашењем институција државе Србије на територији Косова и Метохије, препустила преостале Србе уставно-правном систему лажне државе Косово. Од како је потписан Бриселски споразум, којим је договорена интеграција српске полиције и правосуђа у косовски систем, Србија практично нема никакву контролу над јужном српском покрајином. Тврдње да је Бриселски споразум допринео безбедности Срба на Косову и Метохији и да ће Срби учешћем у косовским институцијама, за шта су добили подршку државе Србије, остварити своја права, показала су се нетачним.
Према подацима којима располаже покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ са седиштем у Косовској Митровици, само на Северу Косова у периоду од потписивања Бриселског споразума се десио велики број насиља: „запаљено више од стотину возила, убијено петоро Срба, извршено на десетине оружаних напада на политичке неистомишљенике садашње власти, а да ниједан виновник није откривен“. Такође они наводе чињеницу да у времену од 2002. до 2013. године на Северу Косова није убијен ниједан Србин. До драстичног погоршања положаја Срба на КиМ довело је демонтирање барикада које су раздвајале Србе и Албанце, постављање класичне границе између Централне Србије и Косова и Метохије, а затим и повлачења државе Србије са Косова. Додатни раздор међу Србима на КиМ, изазвала је такозвана „Српска листа“ формирана од стране Београда и Приштине, која уз подршку Београда учествује у раду косовских институција. Српски народ на КиМ је доживео велико разочарење и понижење, не само због тога што нису испуњена њихова очекивања у вези са обећањима руководства државе Србије, већ и због тога што су им наметнута супротна политичка решења и то преко кадрова са „Српске листе“ који не уживају никакав углед и ауторитет међу Србима на КиМ.
Иако се показало да је таква политика неодржива, неодговорна и погрешна, руководство државе Србије намерава да је спроведе до краја, што подразумева да поред свега што је до сада имплементирано, предузме још неколико корака који би довели и до коначног решења за Косово и Метохију. Ово коначно решење никако не иде у прилогу државним и националним интересима, и оно подразумева коначно одрицање државе Србије од Косова. Иако постоје многобројни разлози да се досадашњи начин решавања проблема са косовским Албанцима одбаци, и да се Србија врати у међународно-правне и уставне оквире, Александар Вучић жели да заокружи овај процес који је фактички довео до „независности“ отцепљене српске територије, и најављује „коначно решење“ проблема, који не жели да остави будућим генерацијама. Остало је да предузме још два корака, а то су промена Устава Србије и избацивање преамбуле о Косову и Метохији, а затим и потписивање свеобухватног договора о нормализацији односа са Приштином, односно независним Косовом. Након тога би Косово имало право да тражи столицу у УН.
Управо је питање Косова и Метохије за Србију суштинско питање, и уколико Александар Вучић заиста пређе црвену линију и потпише договор о нормализацији односа са Косовом, чиме ће и званично признати „државност“ ове нелегалне творевине, то ће дугорочно дестабилизовати нашу државу и паралисати будуће генерације у одбрани државних и националних интереса.
У садашњим условима САД желе да убрзано реше ситуацију на Балкану, и заокруже све процесе који су започети још деведесетих година прошлог века, распадом Југославије. То подразумева да све земље бивше Југославије буду дугорочно укључене у евроатлантску зону утицаја преко ЕУ и НАТО. У својим намерама не бирају средства, а многе околности им иду на руку. Иако запад већ годинама говори о демократизацији друштва, заштити људских права, изградњи институција и слично, ми видимо да на Балкану цвета корупција, развија се мржња и нетрпељивост, насиље које прераста у хаос. Зато нема речи о слободи и демократији, већ су те речи покриће за управљани хаос у ком западне силе остварују своје интересе. У овом моменту је тешко проценити како ће се ситуација даље развијати, али за Србију је највећи проблем што има дефинисане нереалне и супротстављене циљеве. За даље спровођење европских интеграција потребно је да руководство Србије организује општи дијалог и референдум, али оно није вољно да то учини. Услов за улазак Србије у ЕУ је да се одрекне Косова и да призна нелегално отцепљену територију као суверену државу. То је у супротности са државним и националним интересима, дакле политика одбране државних и националних интереса и политика европских интеграција су два одвојена колосека. С друге стране, усклађивање спољне и безбедносне политике Србије са ЕУ, подразумева и увођење санкција Русији, тако да је политика европских интеграција и одржавања добрих односа са Русијом, немогућа. Једина стратегија српског руководства је куповина времена зарад очувања власти, а чини се да то више није могуће. С друге стране, у друштву је створена лоша атмосфера неповерења, нетрпељивости и репресије, поред свих осталих лоших трендова као што је негативна селекција. Ова чињеница је довела до тога да више нико озбиљан и одговоран не може да брани политику власти. Због свега тога, у овом тренутку су мале шансе да ствари крену у позитивном смеру. Србија без државне стратегије, националног јединства и озбиљног односа према свим релевантним силама које имају интерес на Балкану, тоне у све веће проблеме.
25. јануар 2018.
