Пише: Драгана Трифковић
Србија је већ годинама суочена са многобројним проблемима који се тичу суштински важних државних и националних интереса. Ако се осврнемо на данашњу ситуацију, можемо да установимо последице примењиваних решења, која су нуђена према препорукама и у складу са интересима Запада. Уколико је пре више од деценије било нејасно куда ће нас таква решења одвести, данашња опресија даје одговор на многа питања. Зависан положај Србије условљен је контролисаном политичком већином, затим економијом, медијима, правосуђем, институцијама а тиме и свим политичким процесима. Под тим околностима држава није у стању да се одупре ни најмањим притисцима. Безусловна предаја је постала идеологија водећих структура у Србији, које на тај начин обезбеђују власт због личних интереса, док је с друге стране економска и политичка исцрпљеност увела друштво у потпуно безнађе.
Након задњих избора, изабрана је нова кооперативнија влада која је убрзала даље урушавање Србије. Спољна политика је остала непромењена са ослонцем на Вашингтон и Брисел, уз наставак регионалне сарадње и лидерства у региону, срдачно прихватање наметнуте кривице, мирољубиво извињавање за исконструисана дела, и дељење одликовања. Унутрашња политика огледа се пре свега у поштовању економског диктата ММФ-а и Светске банке, чији резултати су презадуженост, уништена привреда, незапосленост, сиромаштво, као и у односу власти из Београда према питању КиМ. Реконструкција владе сензационално заокупља јавност већ месецима. Као разлог за промену досадашњег састава владе наводи се незадовољство водећих људи Србије, одређеним кадровским решењима, тј. резултатима које су они постигли. Међутим, разлози су сасвим другачији. Резултати које су поједини миснистри постигли у периоду од годину дана, или изостанак истих, неупоредиво су мање штетни по Србију од потписивања Бриселског споразума, чије последице су несагледиве. Неоспорно је да је Млађан Динкић нанео велику штету српској економији, спроводећи препоруке ММФ а и Светске банке, али се поставља питање којим резултатима могу да се похвале Вучић и Дачић спроводећи Ахтисаријев план за независност Косова? Можемо да поредимо и резултате министра културе односно министра спорта у односу на учинак председника и подпредседника владе, али би то било веома неозбиљно. С друге стране и економска и косовска политика су базиране на европским интеграцијама, и потреби за придруживањем тој заједници, макар и по цену самоуништења. Дакле, уколико политички правац остаје исти, што су потврдили и нови кадрови својим плановима, реконструкција владе је куповина времена и скретање пажње са далеко важнијих тема. Припрема се завршница Ахтисаријевог плана која треба да стави тачку на питање КиМ, и то за сва времена. Власт константно врши притисак на Србе са КиМ, због њихове одлучности да не прихвате “институције” Хашима Тачија као легалне. Отвореним претњама, уз позивање на одговорност, држава Србија захтева да Срби изађу на изборе које је расписала “Република Косово”, истовремено понављајући како никада неће признати Косово. Учешће на изборима председник Србије види као најбољи начин борбе за државне и националне интересе на КиМ. Зачудо, такво становиште имају и власти лажне државе Косово, као и САД и ЕУ које су главни спонзори косовске назависности. Атифете Јахјага је изјавила да ће учешће Срба на изборима гарантовати да њихови легални и легитимни представници остваре сва права која су им гарантована Уставом и законима Косова. Можда председник Србије никада неће рећи: “Признајемо Косово”, међутим САД и ЕУ то и не очекују. Довољно је да српска власт спроведе све мере које ће довести до легализације насилно одузетог дела територије. Након реализације бриселских планова за Косово, доћи ће на ред питање Војводине и даље слабљење Србије, чија власт и онако добровољно прихвата такав сценарио. Социјално и економски држава ће бити у све горем положају, посебно уз “нове” мере које реконструисана власт намерава да предузме. Суштина је у томе да захваљујући контроли коју су у Србији успоставили, Вашингтон и Брисел једноставно шаљу упутства и креирају политички амбијент какав им одговара. Западу је свеједно да ли је председник Србије Тадић или Николић, премијер Цветковић, Дачић или Вучић, министри Ђелић, Динкић или Крстић, све док се безпоговорно испуњавају њихови захтеви. Србима је такође свеједно да ли државу воде интелектуалци, или кафеџије и роштиљџије све док државу воде у пропаст. Неће проћи пуно времена до спознаје сопствене лаковерности код оних који и даље верују у ЕУ, приступне фондове, равноправно чланство и бољи живот. Заједно са онима који уживају привилегије власти и партије, компензујући те благодети за морал, достојанство и одговорност, они ће морати да се суоче са реалношћу, али не оном коју сами креирају по налогу Запада, већ са оном коју покушавају да сакрију. Питање је једино шта ће од Србије остати након тога.
Геополитика/септембар 2013.
