Wissenschaft und Gesellschaft

Спомена Милачић: ЦРНИ ВРАЧАР

Пише: Спомена Милачић

Не пролази форма, не свиће зора, с браћом цури лова,лова

               Исто где сам јуче с бандом, клинци трче кораке

               Лаже да те воли, воли еуре и доларе.

                                                             Црни Церак

Србија је у шоку, залеђена. Као никада у овом времену када вести престижу једна другу и заборављају се моментално, као прљава вода у медијским сливницима. Али, изгледа да ипак нисмо сасвим изгубили способност да одреагујемо.

Четрнаестогодишњак из имућне породице интелектуалаца, из елитне београдске школе, са сјајним оценама – убио је осморо својих другара и такође човека који је био обезбеђење школе.

Поред њих, још шесторо људи је у болници, надајући се позитивном исходу рањавања.

Нација је хипнотисана гледала извлачење лешева деце из Рибникара. Ни током ратова деведесетих није било таквих слика, ни налик, ниједна.

Четрнаестогодишњак је нацртао план своје акције и набројао мете, језиком видео игрице. Али је сасвим свесно сам позвао патролу дајући нам тако на знање да заправо зна да није у видео игрици.

Зашто је К.К. ово урадио?

По свему судећи,  разлози  су наизглед банални. Дечак, иако одличан, имао је јединицу из историје. Поред тога и вероватно значајније, дечак није успевао да се уклопи у вршњачку групу, није био омиљен, био је озлоглашени „штребер“ и такав, неуклопљен (како у школи тако и ван ње) вероватно је током читавог свог школовања накупио приличан број „црних купона“.

Другој деци се то такође дешава, младост генерално јесте доба дубоких туга и разочарења. К.К. међутим није био тужан, он је био огорчен и убеђен да они који га, чак и само грубим надимком повређују – сви они заслужују казну смрти. Сурова казна за суровост света у коме живи, рекло би се.

Изолован од вршњачке групе, дечак је сатисфакцију и нарочито осећај моћи проналазио у видео игрицама. Линија стварности и фикције вероватно су негде помешани – ствар је форензичара да процене колико је мозак четрнаестогодишњака заиста схватао последице и неминовност свог чина. Сама чињеница да је реч о једномесечној припреми масакра довољно говори да ипак није реч о афекту. Вероватније је реч о суманутој идеји, храњеној свакодневно и недовољно препознатој у стресној свакидашњици родитеља. А стреса и безнађа итекако има и на Врачару, премда то није увек тако живописно видљиво као на периферијским општинама.

Не може се наравно рећи ни да су вршњаци ти који су К.К. учинили убицом. Много пре него што је кренула наша смешна образовна битка са вршњачким насиљем – деца су такође умела да буду сурова. Највећи део тих „модрица одрастања“ доводило је међутим до успешнијег израстања и ојачавања личности.Младост лепо изгледа на фоткама, оно што нам се збиља дешавало у том добу обично је вапај за разумевањем нечега што само по себи јесте тешко разумљиво и што се тек постепено, уз чврст ослонац неких вредности, јасно уобличава.

К.К. унутар себе (а изгледа ни око себе) није имао јако упориште. Није успевао да буде омиљен међу другарима нити је успевао да себе на неки другачији начин пронађе. Био је сасвим зависан од мишљења својих другара или од било ког другог успеха. Туга је за губитнике. Тако је мислио К.К. који наравно није читао Тургењева. И оцене морају бити савршене, ако ти неко да слабу оцену то значи да те он потцењује. И тако је К.К.  доспео до  убилачког гнева због јединице, те је то понижење наставница требала да плати животом. Његов степен подношења фрустрације био је веома низак, његово самопоштовање екстремно рањиво а његова несигурност базична. И то је морало бити видљиво. Могло би се поставити питање психолошке подршке коју су му (можда) родитељи ускратили. Или питање неке друге одговорности, још неутврђене. Рецимо оне која допушта харање убилачких видео игара. Или присуство деце у стрељанама или надомак коцкарница. Или хаос са дрогама.

Читава хука на „вршњачко насиље“ (као и на „породично“ насиље уосталом) наравно никоме није нарочито помогла. Сам термин спада у оне које је тешко могуће у животу прецизно дефинисати па према томе ни доследно санкционисати. Туча дечака за примат у школском дворишту може бити далеко мање трауматична него нпр хладна школска добродошлица девојци која је дошла у елитну школу а јаког је пиротског нагласка. Санкције ће обично зависити далеко више од свих других околности (упорност родитеља, позив из МП) него од саме тежине прекршаја. Школа је изгубила епитет праведности а без тога је заиста јако тешко одржати чак и само основну дисциплину у одељењу.

Иста ствар је и са причом о дискриминацији у држави у којој деца често долазе у школу без доручка а пароле о људским правима стоје на зидним новинама и уредно се ти часови (о дискриминацији, никада о експлоатацији, никада о светској доминацији) уписују у рубрике одржаних часова.

И не треба замерати наставницима, они најбоље знају да је оно што се од њих очекује колико нелогично толико и немогуће. И слабо плаћено и све чешће небезбедно.

У школама постоји нешто што је претенциозно и уједно дугачког назива: Протокол о заштити ученика од насиља,злостављања и дискриминације. База овог папира је из арсенала тзв дечијих права и, једнако као и заштита од дискриминације (што пише нам у Уставу) веома је тешко примењива а још мање је ефикасна, скупа са свим постојећим „усавршавањима“, „паметним таблама“ и сл. Једноставно, наш систем образовања , баш као и систем генерално, не улива много правог поверења ни богатима ни сиромашнима. Ни онима на Косову а ни онима из центра града. Чини се да сви знамо како та ствар заправо функционише.

А функционише тако да је родитељство јако тежак процес у друштву у коме су вредности аморфне, контадикторне, где је чак и питање истине или лажи јавно изговорене  тешко замагљено. Праведност је и као појам и као појава одавно изгнана из друштва (и школа), аутентичност је непожељна (и сељачка!) а Ноћ вештица весела и прихватљива. Духовност и етичност су одбачене будући да су тежак пртљаг у транзицији у којој је приоритет успешност и надмоћ, овосветовна, по коју год цену. Ма само да је широко! Наше поље у Европу!

Малолетни К.К. свакако је мислио да свет у коме живи јесте опасно место и да му школа у томе не може помоћи. Можда и јесте погрешио. Али у тај систем очигледно није имао поверења ни дечаков тата. Шта мислите зашто је водио дете по стрељанама и зашто би њему, лекару, била потребна дозвола за чак два пиштоља? Можемо ли му стварно замерити на оваквом сагледавању наше реалности?

Или су можда испали наивни сви други родитељи који су, ушушкани у своје наизглед неповредиве светове, мислили супротно?

4. мај 2023. 

 

Autor-avatar

Über Центар за геостратешке студије

Zentrum für geostrategische Studien ist eine Nichtregierungs-und non-profit-Verein, gegründet in Belgrad an die Gründungsversammlung statt am 28.02.2014. in übereinstimmung mit den Bestimmungen der Kunst.11. und 12. Gesetz über Vereinigungen ("Amtsblatt der Rs", Nr. 51/09). für eine unbestimmte Zeitraum von Zeit, um die zur Erreichung der Ziele im Bereich der wissenschaftlichen Forschung der geostrategischen Beziehungen und Vorbereitung von strategischen Dokumente, Analyse und Forschung. Die Gesellschaft entwickelt und unterstützt Projekte und Aktivitäten, die in der staatlichen und nationalen Interessen Serbiens, hat den status einer juristischen Person und ist registriert im register in übereinstimmung mit dem Gesetz. Die mission des Zentrums für geostrategische Studien ist: "wir bauen die Zukunft, denn Serbien hat es verdient: die Werte, die wir vertreten, durch unsere Geschichte, Kultur und tradition. Wir glauben, dass ohne die Vergangenheit gibt es keine Zukunft. Für diese Grund, um an der Zukunft zu bauen, müssen wir wissen, dass unsere Vergangenheit und schätzen unsere Tradition. Wahre Werte sind immer geerdet, und die Zukunft nicht gebaut werden in eine gute Richtung, ohne, dass die Stiftung. In einer Zeit disruptiver geopolitischen Wandels, ist es von entscheidender Bedeutung, um kluge Entscheidungen treffen und die richtigen Entscheidungen zu treffen. Lasst alle verhängt und verzerrt Ideen und künstliche fordert. Wir glauben fest daran, dass Serbien hat genug Qualität und das Potenzial zu bestimmen, seine eigene Zukunft, unabhängig von Bedrohungen und Beschränkungen. Wir sind verpflichtet, die serbische position und das Recht zu entscheiden, um unsere eigene Zukunft auf, in Anbetracht der Tatsache, dass historisch gesehen gab es viele Herausforderungen, - Bedrohungen und Gefahren, die wir haben, zu überwinden. “ Vision: das Zentrum für geostrategische Studien strebt zu einem der weltweit führenden Organisationen im Bereich der Geopolitik. Er will auch zu einer lokalen Marke. Wir werden versuchen, das Interesse der öffentlichkeit in Serbien bei internationalen Themen und sammeln Sie alle interessierten in den Schutz der staatlichen und nationalen Interessen, Stärkung der Souveränität, die Erhaltung der territorialen Unversehrtheit, die Aufrechterhaltung traditioneller Werte, die Stärkung der Institutionen und der Rechtsstaatlichkeit. Wir agieren dabei in die Richtung der Suche nach Gleichgesinnten Menschen, sowohl in der häuslichen und in der Weltöffentlichkeit. Wir konzentrieren uns dabei auf die regionale Zusammenarbeit und Vernetzung im Zusammenhang mit NGOs, sowohl auf regionaler und internationaler Ebene. Wir starten Projekte auf internationaler Ebene zu unterstützen, der die Neuausrichtung von Serbien und die Erhaltung der territorialen Integrität. In Zusammenarbeit mit Medienhäusern, implementieren wir Projekte, die darauf fokussiert sind, diese Ziele zu erreichen. Wir organisieren die Ausbildung der interessierten öffentlichkeit durch Konferenzen, Runde Tische und Seminare. Wir werden versuchen zu finden ein Modell für die Entwicklung der Organisation ermöglichen würde, dass die Finanzierung der Aktivitäten des Zentrums. Eine gemeinsame Zukunft zu bauen: Wenn Sie interessiert sind in Zusammenarbeit mit uns, oder zu helfen, die Arbeit des Zentrums für geostrategische Studien, Kontaktieren Sie uns bitte per e-mail: center@geostrategy.rs

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert