Zentrum für geostrategische Studien организовао је 28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.
Преносимо излагање г-ђе Спомене Милачић:
Покушаји разарања УПЦ несумњиво делују на одрасле вернике којима се овим путем укидају њихова основна људска права – право на веру и верски идентитет пре свега. Одрасли људи међутим у великој мери имају изграђен тај верски идентитет и премда са патњом и премда бар до сада без заштите УН, они јасно увиђају шта се дешава а њихова вера и њихови монаси, премда такође у патњи, свесно трпе али се, снагом своје вере, боре и надају.
Одрасли имају ту велику предност свесног расуђивања, постојане вере и наде која, у склопу свих вероисповести, омогућава духовну снагу па тиме и снагу личности.
Деца у Украјини, као и сва друга деца ипод 18 год, још увек немају јасно изграђен верски идентитет и она немају могућност да разумеју шта им се чини, шта им се одузима и којој вери заправо припадају. У историји има на жалост пуно примера оваквог дечијег незнања које омогућава да се верска права детета крше без отпора, да се утиче на изворну веру и идентитет детета, да се то чини свим средствима, без гласа и, нажалост, без икакве милости злостављача.
У свету коме припадамо ипак постоји документ, ратификован од стране већине земаља (па и Украјине) који овакву праксу покушава да суспрегне препознајући је као једно од најподмуклијих облика кршења људских права. Деца су најосетљивија група, биолошки и психолошки најмање отпорна и из тог разлога је разумљиво да посебна брига поборника људских права треба да буде окренута управо ка њима. И зато ми данас говоримо о деци Украјине, о деци чија верска права се нарушавају пред лицем читаве светске заједнице и која, у часу док ово говоримо, грубо и дивљачки бивају истргнута из духовног наслеђа коме припадају. Монаси и свештенство Украјине, архетипски носиоци благовести вере дечијим душама – злостављани су, истеривани и убијани.
Један од најпознатијих међународних докумената који је ујединио чланство у потреби за посебном заштитом деце из горепобројаних разлога јесте и Конвенција о правима детета, документ који је усвојен на Генералној скупштини УН 20 новембра 1989.
Конвенција је прихваћена и ратификована од стране готово свих али ипак не свих земаља. Сједињене Државе рецимо, јесу подржале Конвенцију али је нису ратификовале.
Па ипак Конвенција о правима детета сматра се цивилизацијском тековином и широко је подржана. Ми ћемо се у овом прилогу позивати на Конвенцију о правима детета у настојању да одбранимо право украјинске деце да одрастају – уколико то желе и уколико то њихови родитељи подржавају – у традицији Украјинске Православне Цркве.
Делови Конвенције који ћемо овде наводити су у преводу Невене Вучковић Шаховићн а издавач је УНИЦЕФ Београд.Од стране аутора су наглашени (болдирани) они делови чланова Конвенције који су деловањем режима у Кијеву најдрастичније кршени.
Састављачима Конвенције заиста није било лако будући да је било потребно саставити документ који гарантује основна права широко раширеној групи – од новорођенчета до осамнаестогодишњака. Унутар овог широког развојног спектра издвајају се две јасне тенденције, она која гарантује идентитетску утемељеност (право на заштиту свог породичног, етничког, верског хабитуса) као и право, чешће везано за тинејџерске годинама, самореализације, слободнијих одлука и заокруживање сопственог идентитета сопственим изборима.
Глобално гледано, упркос уобичајеним начинима тумачења овог документа ( што наравно наилази на отпор који се генерализује на сва документа везана за људска права) – суштина Конвенције је протективна, етнички и верски заштићујућа. Дух читаве Конвенције о правима детета изражава стремљења заштите, јачање протективних мера везано за менталну, физичку као и духовну добробит детета. Подржава се и специфичност дететових индивидуалних потреба и стремљења али превасходно се настоји детету омогућити сигурно и традиционално окружење као безбедан модел одрастања. Наравно, дете се штити од злостављања којегод врсте па и ако злостављање оно долази од стране његових најближих али се истовремено пружа подршка традиционалном моделу развоја. Породица јесте најсигурније место, ако пажљиво читамо Конвенцију. Начело иницијалне припадности одређеној идентитетској групи (укључујући и верску групу којој дете рођењем припада) редовно се узима као стање које треба штитити.
Ово је видљиво у општем духу Конвенције као и експлицитније у појединим њеним члановима.
Већ у Члану 2/2 Конвенције да се препознати да су уверења детета везана за уверења родитеља те традиционално опредељена.
Члан 2
1.Стране уговорнице ове Конвенције ће поштовати и обезбеђивати права утврђена овом Конвенцијом сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без икакве дискриминације и без обзира на боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета, његовог родитеља или старатеља.
- Стране уговорнице ће предузети све одговарајуће мере како би се обезбедила заштита детета од свих облика дискриминације или кажњавања заснованог на статусу, активностима, израженом мишљењу или уверењу дететових родитеља, законских старатеља или чланова породице.
Ова „уверења дететових родитеља“ подразумевају дуго, генерацијско временско трајање и наравно подразумевају религијска уверења што се надаље током детаљније анализе и јасно прецизира.
Члан 14 Конвенције о правима детета нас опомиње:
- Стране уговорнице ће поштовати право детета на слободу мишљења, савести и вероисповести.
Речју, дете има право на веру, на безбедност при вршењу верских обреда и на породично окупљање унтар своје религијске групе. И ова дететова верска слобода никаквим актом не може бити одузета. Ова основна слобода може, по Конвенцији бити само „ограничена“ (не и одузета, ни у једном случају) у посебним случајевима прецизираним законом (одговарајућим, донетим на одговарајући начин и образложеним) да би се „заштитила јавна сигурност, поредак, здравље, морал или основна права и слободе других“.
Ништа од свега тога није био случај када је дошло до одузимања права украјинској деци да своје духовне потребе развијају у складу са традиционалном УПЦ.
Како угроженост детета расте (злостављање, опасности разних врста, рат, елементарне непогоде, Конвенција све више брине како о основним физичким тако и о једнако важним културним и религиозним потребама детета.
Члан 20
- Детету које је привремено или стално лишено породичне средине или коме, у његовом најбољем интересу, не може бити допуштено да у таквој средини остане, имаће право на посебну заштиту и помоћ државе.
- Стране уговорнице ће у складу са својим националним законима обезбедити алтернативну бригу за такво дете.
- Таква брига може да укључи, између осталог, смештај у другу породицу, кафалах према исламском праву,усвојење или, ако је неопходно, смештај у одговарајуће установе за бригу о деци. При разматрању решења дужна пажња ће бити посвећена потреби успостављања континуитета у подизању детета као и етничком религиозном културном и језичком пореклу детета.
Религиозно као и културно порекло везано је за Украјинску Православну Цркву и стога ова духовна потреба детету ни у ком случају не сме бити ускраћена.
Овај члан Конвенције нас међутим опомиње и на поступке за доделу украјинске деце сирочади чији су родитељи страдали и још увек страдају током ратних дешавања. Као што је кафалах један од приоритетнијих избора за смештај сирочади исламских родитеља, ништа мање није значајно да украјинска деца без родитеља доспеју у домове истог или сличног религиозног порекла.
Будући да је реч о рату који у Украјини има изузетно много жртава, а неки од њих су и родитељи, ово је нажалост нешто о чему такође морамо мислити. Усвојења украјинске деце која су изгубила родитеље морају се одвијати у складу са овим, сасвим јасним чланом конвенције.И свакако морају бити транспарентна, уз неопходну дозу заштите података о личности свакако, али сам процес мора бити јавно презентован.
Члан 27
1.Стране уговорнице признају право сваког детета на животни стандард који одговара дететовом физичком, менталном,духовном, моралном и социјалном развоју.
Држава потписница не само да је преузела обавезу неговања дететових духовних потреба, пре свега оних које су подржане од породичне, етничке и религијске групе – држва потписница има обавезу финансирања организација које детету омогућавају остваривање духовних потреба унутар његовог традиционалног хабитуса. У Украјини је то Украјинска православна Црква, њена традиција, извориште, свештенство и монаси. Управо она која је предмет злостављања и уништавања.
И треба ли након овога ишта још додати везано за кршење основних верских права деце у Украјини?
Можда је време да се обратимо ономе ко надгледа како државе чланице практикују Конвенцију – а то је Комитет за дечија права при УН. Има ли тамо икога ко се залаже за верска права украјинске деце? Или се напросто Конвенција о правима детета не примењује више? Како видимо, од стране украјинског режима она је вишеструко и некажњено кршена.
3. септембар 2023.