Пише: Спомена Милачић
Веома дуго већ слушамо о „позитивном родитељству“. Хоћу да верујем да ови курсеви заиста помажу родитељима да успоставе чврсту и трајну блискост са својом децом и да помажу деци да постану аутентични чланови културе којој припадају. Такође хоћу да верујем да ове курсеве држе и подржавају људи који су се показали као сјајни родитељи. Заправо, морали би то бити најсјајнији родитељи, најуспешнији хранитељи или старатељи. Јесу ли?
Такође хоћу да верујем да су основни базични постулати ових курсева у складу са оним на шта обавезује Конвенција о правима детета.
Па тако, невелика Конвенција о правима детета бар на три места експлицитно помиње дететове духовне односно религиозне потребе (члан 14, члан члан 20, члан 22). Такође, иста Конвенција већ чланом 8 нас упућује на дететово право очувања идентитета (што „укључује“ али свакако се не исцрпљује правом на име и држављанство, што ће рећи националност).
Занимљиво али Конвенција сматра управо родитеље, а не едукаторе, најмеродавнијим за развој и васпитање сопствене деце што заиста и јесте потпуно логично имајући у виду природност ове везе. Изузетак су наравно случајеви одузимања родитељских права, родитељи тешко поремећеног понашања, злостављачи и сл. Такође, подразумева се да васпитање може бити тешко, да помоћ стручњака може бити добродошла па и неопходна каткада – али дух Конвенције јесте да здрав родитељ јесте тај који је одговоран за дете. Он је тај који васпитава дете, упућује га на сопствени или колективни идентитет као на идентитетски образац и, неизоставно, не занемарује дететове духовне потребе. Подразумева се да здрав родитељ такође зна да му је помоћ експерата некада потребна (као што зна када му уопште није потребна а када је заправо начин да се дете перфидно измести из културе којој припада).
На овом месту је важно нагласити да слово Конвенције „духовне потребе“ јамчи сваком детету, те да никако не можемо ово изузети као намењено само онима који су религиозни. Сва деца имају духовне потребе и Конвенција ту само правно уобличава препоруку проистеклу из врсних и врховних психолошких сазнања, не само нашега Владете Јеротића већ и једног Карла Густава Јунга.
Нећу се на овом месту даље освртати на оно шта курсеви „позитивног“ родитељства пружају током својих часова. Нисам ни полазник ни предавач, тако да бих опсервацију изоставила. Оно што се преко новина нуди као низ инстант савета колико сам разумела јесте пре свега и надасве толеранција (генерално то је ментална „роба“ која се деценијама продаје Србима свих узраста). Мени лично, толеранција је сасвим прихватљива, па и добра ствар, под условом наравно да је сви једнако својски прихватају. Али чему онда назив „позитивно родитељство“ за баш овај курс? Каква је то толеранција васпитних стилова када је само један васпитни образац оглашен као позитиван?
Нема ли позитивног васпитања деце и ван (и другачије од) УНИЦЕФ препорука? Конвенција о правима детета не прави такве разлике, чак шта више она гарантује право деце на особеност и идентитет. Да ли је могуће да, томе упркос, ниједан савет за васпитање деце обзнањен преко новина нема ни натруху традиционалног? Ништа што би упутило родитеља да врсније задовољи дететове духовне потребе? Тзв „учење граница“ у васпитању детета, као да се одиграва у свету без Ускрса и без Божића. Читаво учење родитељства као да се збива по програмима у којима је свака религија заправо баласт родитељству те је из тог разлога препоручена као непостојећа. Али, да ли је то збиља оно што желе родитељи и деца? Колико је то верски толерантно? Није ли Божић заправо најрадоснији дечји празник у хришћанским културама и није ли вера (укључујући и Будине следбенике као и Ислам) велики помоћник родитељу? Напокон није ли она део дететовог зајамченог идентитета?
Није ли „учење граница“ тако блиско уздржавању од одређеног јела и поступака у свим религијама? Није ли то користан пример суспрезања? Напокон, нису ли то и многе народне приче и пословице? Није ли корисно унети нешто од нпр. светосавских принципа међу „алате“ тзв „ефикасног“ васпитања? У чему је проблем ових едукатора да ове добродошле примере изговоре брижним родитељима?
КА ЧЕМУ ЗАПРАВО ИДЕМО?
Пример који ћу навести (за сада, колико знам) није потекао са едукације намењене деци Србије – премда га то не чини мање забрињавајућим. Он долази из земље која, како каже, додатно збрињава децу „ментално угрожену ковид пандемијом“. Едукатор (учитељ, васпитач) децу врло изричито подучава следећим постулатима.
Ако не волим себе, нико ме не може волети.
Ако не поштујем себе, нико ме никада не може поштовати.
Звучи као тврдње које би потписао сваки одрасли. Прагматично и јасно. Звучи као добра препорука за развој деци. Да ли је? И шта се заправо у дечији ум утискује?
Примедбу је имала само једна девојчица:
Чак и да ја не волим себе, знам да би ме моја мама ипак волела. И ако бих на час престала да волим себе она би ме својом љубављу из тога извукла.
Изречена васпитачева тврдња, поред тога што је нетачна и усмерена против породице, у основи је изразито богохулна. Бог наиме никога не одбацује. Верујемо, чак ни оне који децу упућују на овако ружно антихришћанско (и такође Исламу противно) васпитање. Али, ми свакако морамо да обратимо пажњу на сваку реч наводног ауторитета која је упућена деци.
Адолесценција је иначе по природи ствари време бурних осећања и тегобног сналажења. Каткада се деци чини да је све на њима и око њих грозно, каткада истински мрзе свој нос, каткада пол, каткада брата а некада и родитеље. И све то, најчешће, прође.
Оно што је потребно управо јесте подршка и освешћивање детета да често има или је имало више љубави него што примећује. Али, горепоменуте очајне поруке („ако не волиш себе нико те неће волети..“) као и многе сличне, врло перфидно антиверске, срочене да задуго или чак заувек умртве духовно биће детета, могу имати заиста трагичне последице. Наводни курс намењен наводном учвршћивању менталног здравља младих у ковид условима, само је још један ексер у ковчег туробног индивидуализма без наде.
Наиме, ако прихватим да ме нико не може волети ако ја себе не волим – шта је следећа опција? Није ли онда веома логичан убрзано растући број самоубистава код младих раслих у локдауновима? Логична последица неприпадања ничему и недостатка вере у ишта и икога је, наравно, мноштво суицида или суицидалних понашања.
Ковид нас је наиме научио на никоме не треба да приђемо ближе од 2 метра. Додатно, ментална подршка ковид изопштенима учи да такви какви смо, заправо можда никоме сем вирусу и нисмо потребни. Такви, унижени и ником потребни, постајемо наиме сјајно подложни свакој манипулацији. Нико смо и ничији, невољени и непотребни, зашто се онда ичему одупирати?
Напокон, да ли све што је речено значи да родитељима помоћ није потребна? Значи ли то да су деца само брига родитеља и никога више? Конвенција је и ту сасвим прецизна.
Свакако да је потребна пре свега подршка, чак и сасвим посвећеним родитељима. Каткада, као што сам рекла горе, и помоћ стручњака је неопходна и дужност је родитеља (и државе потписнице, наравно) да та помоћ не буде ускраћена. Оно што је свакако такође потребно јесте охрабривање родитеља да пронађу свој модел понашања махом унутар добре традиције којој сами припадају као и да се не боје да својој деци дају примере који долазе из духовне сфере. Прилагођене, ове су препоруке деци неопходне и оне су неизоставни дух сваког празника.
И, наравно, не верујте онима који вас шаљу на родитељске обуке само зато што су „ово сада нека друга времена“. Увек су наиме била времена у којима су деца била уносна роба, нарочито уносна роба јесте њихова душа . Родитељ из Србије требало би да зна колико то траје и требало би такође да својој деци пренесе то, најдрагоценије родитељско упозорење.
17. јануар 2022.
