MP des Parlaments der Republik Moldau Konstantin Staris analysiert die politische situation in Europa und zeigte die Symptome einer gefährlichen Krankheit, die unmerklich verwandelt sich in eine Epidemie. Der name der Krankheit ist Totalitarismus verstärkt durch die neo-Nazismus.
Напомена: Текст је објављен у децембарском броју часописа Delovoy Grozny
Неолиберални економски концепт, настао након Другог светског рата, деценијама је успевао да обезбеди сигурност и стабилност западним замљама уз политичке и друге факторе који су томе доприносили.
Пише: Милош Здравковић
Мигрантска криза на белоруској граници са Литванијом, Летонијом и Пољском где мигранти хрле од почетка године, нагло се погоршала овог новембра. Неколико хиљада људи приближило се пољској граници из Белорусије и одбило је да напусти то подручје. Неки од њих су покушали да уђу у Пољску уништавајући ограду од бодљикаве жице. Али људи једноставно не желе да оду, не желе да се врате кући, не желе да остану у Белорусији. Људи желе у Европу у богату, демократску, гостољубиву Европу. Дакле, они се суочавају са правим лицем те веома демократске и гостољубиве Европе.
Дана 26. октобра 2021. године одржана је дебата европских стручњака на тему која је сада прилично акутна за све нас: „Да ли је Украјина за ЕУ сада неконтролисани, агресивни сусед или пожељни партнер?“
На округлом столу „Отворена Европа“ своје мишљење о овом питању изнели су: Руслан Панкратов – шеф летонске политичке партије „Рицибас“, Алгирдас Палецкис – литвански политичар, дипломата, бивши градоначелник Виљнуса, белгијски политиколог, публициста, стручњак за међународне односе, бивши заменик градоначелника Лијежа, шеф Фондације Петар Велики – Валериј Двоиников, бивши посланик Бундестага Валдемар Хердт, генерални директор Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић из Србије и кандидат за гувернера Калифорније Луис Маринели.
Након временске дистанце од преко пола године од мојих текстова на овом сајту, „Један поглед на 2021. годину“ из децембра 2020 год. и „Суморна и злослутна зима 2021. године“ из марта ове године, сматрао сам да је време за нови пресек и сумирање досадашњих предвиђања економских и политичких кретања, како светских, тако и наших. Редослед обрађиваних тема је делимично сада коригован, те је најновији пресек економија незападног света, пре свега Русије и Кине, сада дат у оквиру првог поглавља. Генерално, у значајном обиму предвиђања су се показала тачним и реалним, осим, очигледно темпа и динамике одређених економских и политичких кретања и догађања у свету и код нас, али је то свакако, у претежном обиму, било условљено продуженим дејством текуће пандемије, а чије кретање је скоро немогуће предвидети. Сви су изгледи да ће се најављена динамика тектонских потреса само пролонгирати за годину дана од предвиђеног, односно на пролеће и лето 2022 год., са потпуно нејасним временским трајањем, можда, у неким облицима, и до 2025 год. Оно што је сигурно, те тектонске промене ће изменити постојећи свет до непрепознатљивости, доносећи сасвим нову констелацију светске економске и политичке моћи, а које ће се и те како одразити и на сам Балкан и Србију.
Свеукупни досадашњи светски друштвено-историјски развој нам је показао неколико закономерности, без обзира на све неравномерности и турбуленције којима је био праћен. Још на студијама су нас, без обзира на још увек ровито пост-титовско стање, учили да је једини прави пут друштвено-историјског развоја еволуција, а не револуција, са свим својим проблемима и нелогичностима које неминовно носи са собом. Залуђенички сам се затим дуго, у својој магистарској тези, бавио другом закономерношћу, односно немогућношћу и нереалношћу прескакања фаза друштвеног развоја (робовласништво, феудализам, капитализам, социјализам), а које, по правилу доносе неминовни реверзибилан процес, односно повратак на ранију фазу. Базирао сам се на, тада врло популарним, земљама у развоју, мада се касније ова закономерност потврдила, не само код нас, већ и код развијених, у том периоду, социјалистичких земаља. Паралелно са овом тезом био сам преокупиран и врло изазовним процесом конвергенције, односно прожимањем, фазом друштвено-историјског развоја, која се касније показала као још једна од важних законитости овог процеса. Са сетом смо, наравно ми старији, тих осамдесетих и деведесетих година прошлог века могли да пропратимо тужни крах тадашњег социјализма, који се највише огледао на економском пољу, те блиставу победу западног капитализма, па смо се питали где смо то погрешили, упорно следећи Маркса.
Уочи прошле Нове године, на овом сајту под називом „Један поглед на 2021 годину“, дао сам своја гео-економска и гео-политичка предвиђања главних токова, са посебним освртом на Србију. С обзиром да су у међувремену у свету и код нас објављени, како званични, тако и незванични, основни економски показатељи привредних кретања за прошлу годину, као и очекивања за ову текућу, сматрао сам да је сврсисходно урадити један пресек крајем првог квартала текуће године. Тим више што су се на обе ове светске сцене, као и код нас, наставила интересантна гибања, а која сам најавио претходним чланком. Да би поређење са претходним радом било што боље, нисам мењао редослед актуелних тема и догађаја.
Пише: Владимир Тодић
Интервју премијера Зорана Заева бугарској агенцији БГНЕС жестоко је усталасао домаћу и регионалну јавност, као и политичке и стручне кругове и у перспективи имаће значајне импликације на политичке токове у Северној Македонији. Изводи из оригиналног интервјуа у македонској и српској штампи недвосмислено сведоче да је Заев, суочен са драматичном ковид-кризом, изразитим негативним економским трендовима и све снажнијим деловањем опозиције, покушао да релаксира позицију своје владе на спољнополитичком плану преко добијања сагласности на почетак приступних преговора у ЕУ.
Пише: проф др Митар Ковач
Последице Вашингтонског споразума нису се још ни слегле у дискусијама и друштвеној дебати у Србији, о различитим аспектима тог споразума а већ имамо непријатно изненађење и одлуку Владе Србије да се прекине са свим војним вежбама са страним учесницима на 6. месеци.
Пише: Слободан Самарџић
Самит високих представника Европске уније и држава централног Балкана одржан је само зато што је био планиран. Рутинском карактеру самита припомогла је ванредна ситуација пандемије, тј. околност да се могао одржати само електронским путем. Није га, као увек, пратила помпа слична великим филмским фестивалима који морају да успеју и када немају добар репертоар. Штавише, фактичкој небитности самита допринело је и одсуство имена и функција испред учесника. У једној ефемерној ситуацији, од ове врсте идентификације одступило се зато што „Косово“, чији председник редовно присуствује овим пригодама, не признаје један број учесника. Али, show must go on.
