Tag Archives: Косово

Пише: професор Слободан Самарџић

Објективно важнији догађај – општа брига поводом вируса корона – засенио је редовне политичке активности у свету и Србији. А међу њима увек има важнијих и мање важних. Овим првим, што се Србије тиче, припада именовање специјалног изасланика ЕУ за наставак преговора Србије и тзв. Косова, које је учинио Високи представник за спољну политику ЕУ Жозеп Борел. Избор је пао на словачког дипломату Мирослава Лајчака, нама добро познатог по низу улога у спорним приликама за Србију.

Округли сто „Јавна дипломатија Русија-Балкан. Вектор пријатељства

(Улога јавне дипломатије је у стварању погодног окружења за развој међудржавних односа)

Пише: Слободан Самарџић

Одавно је постало отужно излагање јавности медијској пропаганди поводом Вучићевих екскурзија у иностранство. Разлика између наводних тријумфа и стварних последица тих посета увек је била огромна, али председников последњи боравак у САД представља претеривање и за оне који су огуглали на досадашњу медијску праксу.

Пише: професор Слободан Самарџић

Ко је човек широког осмеха и леденог погледа који већ данима угрожава Александра Вучића на његовом постољу прве медијске личности Србије. Није ваљда статус Трамповог пуног поверења који ужива Ричард Гренел узрок толике домаће популарности. Један амбасадор у једној важној европској држави доживео је овде златне тренутке медијске промоције. Било је довољно да га Трамп произведе у специјалног посредника за разговоре „Београда и Приштине“ па да засија на небу наше јавности онолико брзо колико је замркао Метју Палмер, познат као помоћник заменика или обратно. И поврх свега, амбасадор и преговарачки посредник Гренел бива катапултиран у директора Националне обавештајне службе САД, капе свих обавештајних служби у земљи опште обавештајне фасцинације. То у нашој земљи као последњој провицијалној забити изазива врхунско одушевљење. Усхићене честитке два провинцијална функционера, Марка Ђурића и Хашима Тачија, говоре о катализаторској моћи америчке политичке шараде којом се обједињују завађени локални вазали.

Разговор са професором Дејаном Мировићем водио Вељко Зељковић

Након Косова и Црне Горе у фокусу америчке политике поново ће се наћи БиХ, односно Република Српска. Крајњи циљ нове дипломатске офанзиве Вашингтона биће смањење руског утицаја на Балкану, сматра професор на Правном факултету у Косовској Митровици Дејан Мировић, истичући да ће тај процес ићи “корак по корак”.

– Прво су уништили српски отпор на Косову и Метохији. Наметнули су Бриселски споразум, укинули српску полицију, правосуђе и цивилну заштиту и сада довршавају свој план у овој јужној српској покрајини. На ред је дошла и Црна Гора, а Република Српска ће након ње постати нова мета Вашингтона, јер су Срби ту најјачи. Претпостављам да ће покушати да додатно дерогирају надлежности институција Републике Српске. Због тога ће се и Милорад Додик наћи под једном баражном ватром и притисцима западних центара моћи. И то не зато што је он руски послушник, како га називају на западу, већ зато што је Додик један од највећих заговорника изворног Дејтонског споразума – истакао је Мировић у интервјуу за “Глас Српске”.

Пише: професор Слободан Самарџић

Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник  успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Вид. рецимо Политика, овде). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.

Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије на Руско-балканском самиту у Вороњежу

Косово је без сумње најважније државно и национално питање Србије. Али иако је то тако, Србија нема дефинисану званичну политику по питању Косова и Метохије.

С друге стране западне силе имају јасно дефинисане планове којима желе да заокруже такозвану косовску независност. Окончање овог процеса за Албанце и њихове савезнике би значило ослобађање сваке одговорности за бомбардовање Србије, почињене злочине и сепаратизам.

Пристајање Србије на косовску независност, односно потписивање свеобухватног мировног договора са Косовом, значило би добровољно одрицање Србије од 15% своје територије. Овакав потез би представљао историјску националну катастрофу и имао би крајње негативан утицај на будућност Србије.  То би био јединствен пример у свету да се нека држава добровољно одрекла своје територије и сигурно би подстакао даљу дезинтеграцију државе.

Драгана Трифковић за EurAsia Daily

Посета Дмитрија Медведева Београду, поводом 75. годишњице ослобађања српске престонице је још једна у низу значајних посета руских државника. За Русију је обележавање овакве годишњице од велике важности, ако узмемо у обзир то да се спроводи ревизија историје при којој западне силе покушавају да ставе улогу СССР у негативан контекст. Тиме желе да оспоре победу Црвене армије у Другом светском рату. Видели смо већ многобројне примере земаља из Југоисточне Европе, које уклањају совјетске споменике.

С друге стране, обележавање 75. годишњице ослобађања Београда има сасвим другачији контекст.

Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien

Како се Александру Вучићу ближи време да испуни обавезе које је преузео доласком на власт, тако настоји да угуши сваку слободну мисао, поткупи што већи број аналитичара и експерата и сурово се обрачуна са свим неистомишљеницима. По узору на власт Мила Ђукановића у Црној Гори, он се труди да приватизује државу и уведе потпуну диктатуру, прогонећи свакога ко мисли другачије него он. Захваљујући медијима које контролише успева да држи јавност у уверењу како одговорно и посвећено обавља свој посао. Али чињенице говоре другачије. Иако се хвали како је Правни факултет завршио са најбољим оценама, то га не спречава да свакодневно крши Устав над којим је положио заклетву.