Пише: професор Слободан Самарџић
Избори који ће се одржати за неколико дана по својој такмичарској дражи и неизвесности равни су данашњим изборима у Северној Кореји или негдашњим изборима у земљама „реалног социјализма“ и „реалног самоуправљања“. Србија још не баштини чисти систем ових држава, али свакако следи ток настајања таквог система у првим послератним изборима у Југославији, изборима за Уставотворну скупштину почетком 1946. године.
Тада је, формално гледано, постојао страначки плурализам, наслеђен из предратног времена, али је постојала и Комунистичка партија која је апсолутно доминирала политичким животом државе. Први избори били су слика и прилика тих историјских околности и, као такви, били су егземпларни оглед процеса деструкције страначког плурализма. (О овоме у антологијској књизи Војислава Коштунице и Косте Чавошког, Страначки плурализам или монизам, више издања – 1983, 1990, 2011).
Данас се не може предвиђати да ли ће садашњи избори у Србији бити увод у стварну и формалну ликвидацију страначког плурализма – много је вероватније да неће – али се поуздано може направити аналогија ових двају изборних искустава. Статички гледано, Србија има необично сличан страначки систем и, сходно томе, изборну ситуацију као и Југославија 1946. године. Постоји мноштво политичких странака, али само једна управља државом, свеколиким јавним животом, па тиме и изборним процесом, као да је једина. Може се поставити питање, зашто се данашњи режим не пореди са Милошевићевим из деведесетих, него са Брозовим послератним? Разлика је у томе што Милошевић није управљао јавним животом у мери у којој је то чинио Броз, ни у мери у којој то чини Вучић. Посебно, није својим политичким акцијама задирао у сферу приватног живота попут друге двојице.
Две карактеристике у специфично системском смислу обележавају Брозову (из 1945-46) и Вучићеву изборну политику. То су: прво, хегемона улога најјаче странке у оквиру постојећег страначког плурализма и, друго, потпуно одсуство изборне компетитивности. (Код Милошевића је ово друго постојало бар у извесној мери и видљивој форми). Ми данас, као и наши претходници после Другог рата, јасно видимо да хегемона странка односи супериорну победу, а друге странке не само да немају шансе да се домогну власти, него им се превентивно и средствима принуде таква прилика онемогућује. Овај став не може да релативизује положај СПС-а у режиму од 2012. до данас, ако имамо у виду да је и Брозова постизборна влада имала неколико министара из других странака.
Управо стога што су онда постојали апстиненти а данас бојкоташи избора, што је у суштини исто, сличан је и феномен новог изборног разликовања – између оних странака које излазе и оних које не излазе на изборе. Та разлика се данас „медијски“ подцењује као и пре 75 година, али је у историји остала позната управо она а не разлике унутар тзв. Народног фронта. Да подсетимо, све странке које су изашле на изборе 1946. године чиниле су једну листу чиме је већ релативизована њихова унутрашња различититост, али је постојање апстинентске опозиције, ма колико нејаке и маргнализоване, сасвим обесмислила њихове унутрашње политичке разлике. У реалним односима, овде се радило о борби између слабо прикривене аутократије и последњих остатака демократије која је била десеткована и чињеницом да су листи Народног фронта приступиле и готово све друге наводно опозиционе странке.
Има основа да се и овде укаже на оправданост аналогије са данашњим стањем. Није вероватно да овај режим стреми једнопартијском систему као некада комунисти. Али то је тако само зато што је владајућој странци овакво стање – плурализам унутар некомпетитивног хегемонизма – удобно онолико колико и комунистима у једнопартијском систему. Зато их ни не поредимо динамички, него статички – два стања: 2020. и 1945-6. У тој перспективи, оба су подједнако антидемократска и зато структурно противна уређеној држави са функционалним правним поретком и стабилним институцијама. Из тог угла гледано, опозиционе странке које данас иду на такве изборе делују као убоги лојалисти негдашњег Народног фронта и његове изборне листе.
Најзад, реч о једној привидно неаналогној ствари у нашем поступку поређења. То је постојање „кутије без листе“, или у народној представи – ћораве кутије, феномена који је у највећој мери обележио изборе из 1946. Тога данас заиста нема. Али, ако погледамо образложење творца јединственог института „кутије без листе“, Едварда Кардеља, онда опет израња аналогија. Према писању Демократије (листа тадашње ДС) од 1. децембра 1945. аутор овог патента је на Уставном одбору Скупштине рекао да уношењу кутије без листе „није циљ још једно обезбеђивање слободе гласања, пошто је она већ потпуно обезбеђена, него је циљ да спречи роварење антидемократске мањине која би хтела да апстиненцијом оспори ваљаност избора“ (Коштиница/Чавошки, изд. од 2011. са прилозима, стр. 416). То је, у ствари, била кужна кутија са двоструком функцијом – да се санитарно одвоје исправни од неисправних гласова (разуме се – не у техничком него у политичком смислу) и да се видљиво издвоје исправни од неисправних гласачи. Данас, како рекосмо, нема ћораве кутије, али има политичког понашања које је некада давно произвело ово изборно чудо. Кардељ, као да је антиципирао стање у Србији 2020. године доносећи преку меру којој је циљ „да се спречи роварење антидемократске мањине која би хтела да апстиненцијом оспори ваљаност избора“. Данас мере са истим циљем нису исте, али опозиција која бојкотује изборе заиста делује у условима политичког остракизма.
Епилог избора из 1946. године је познат. Мање је познато да је у Србији, у којој је гласало убедљиво најмање људи у поређењу са другим републикама (77%), око 12% бирача смогло храбрости да своју куглицу убацу у ћораву кутију. То је бивало чињено јавно, на изборним местима која су контролисали унапред познати победници. Три четвртине века касније у Србији, и поред велике сличности у системском окружењу, и поред постојања ако не стварне а оно симболичне ћораве кутије, једино грађанска храброст по угледу оних 12% бирача може да предупреди победу политичке ентропије сличне оној после избора 1946. Ако нема стварне ћораве кутије, утолико лакше.
23. Јун 2020.