Пише: професор Слободан Самарџић
Ово што се догађа са тзв. европским путем Србије постаје тешко подношљиво и за такве посвећенике као што је државни врх Србије. Председник ове државе-кандидата недавно је изјавио да ће чиниоцима Уније поставити одсутно питање: шта ако обавимо реформе, примате ли нас или не (Политика, 9. новембар). Он или не зна да му нико у ЕУ неће дати одређени одговор, или то зна али хоће да остави утисак на домаћој сцени о решености да се суочи са истином. Али, Е. Макрон никако да престане са својим провокацијама – те Унија се не може ширити пре него се реформише, те предлаже промену методологије преговарања о проширењу, те спречава отварање преговора са С. Македонијом и Албанијом, те назива Босну темпираном бомбом и сличне којештарије. Па пошто се човек толико излаже нека каже Вучићу истину у брк. Ето и брзе прилике.
Све ово говори о јадној чињеници колико је Србија несамостална и зависна земља. Све нам зависи од других и зато морамо да их питамо све што би требало да буде ствар унутрашњег одлучивања. Нико не зна да ли Макрон има неку конкретну идеју о реформи Уније, али његови иступи су у духу добре дијагнозе стања. Овакви иступи би требало у Србији да буду повод за озбиљну јавну дискусију која би ишла ван оквира званичне мантре о путу у ЕУ. Остати на садашњем путу без циља представља највећи државни хазард. То би само био показатељ да је Србија решена да остане тотални зависник од других, што је далеко од реалних околности међузависности у регионалним и светским размерама.
Европска унија овде има одређену специфичност. Ако је реч о земљама које су по свим показатељима слабије од просека Уније, одлука о испуњавању услова придруживања и приступања може бити рационална једино уколико је перспектива чланства изгледна. Наиме, оно што се изгуби у припремном периоду, времену тешког прилагођавања, сигурно се надокнађује, а поврх тога и добија, у режиму формално равноправног чланства. Ово правило, важило је са последњим проширењем ЕУ земљама бивших комунистичких режима. Од настанка велике кризе унутар Уније 2008. године, а најкасније од пријема Хрватске (2013), ЕУ је задуго, можда и занавек, закључила раст броја својих чланица. Узроци су пре свега унутрашњи. Због својих дубоких структурних проблема, она више није у стању да се шири.
Од тада модел стабилизације и проширења, као програм свеобухватног прилагођења систему Уније, више не важи. Зашто је он задржан до данас, као и сама политика проширења ЕУ, сасвим је друго питање. Али извесно је да та „политика“ са проширењем Уније више нема везе. Поставља се онда питање, зашто се Србија већ целу деценију држи ове политике?
Одговори званичне политике су познати, али их стварност непрестано демантује: Ево оних најчешћих:
- ЕУ јесте у кризи, па и у кризи проширења, али то ће проћи, па ћемо наставити тамо где смо стали. Одговор оваквом одговору је следећи: Једанаест година после почетка кризе нема ни наговештаја промена унутар ЕУ потребних да би се превазишло ово стање. Постојећа антикризна политика, стварно започета тек 2011. године, не представља реформу Уније већ санирање најтежих последица кризе. Основни проблем је у превазиђености начина (модела) интеграције који већ две деценије не одговара новим изазовима продубљене (монетарна унија) и проширене Уније. Зато Макрон с правом каже – док не буде реформе нема ни проширења.
- Ако проширење сада није могуће, Србија треба да се реформише по правилима и стандардима ЕУ, јер је то њој (Србији) потребно због унутрашњег развоја. Одговор: Под режимом Споразума о стабилизацији и придруживању Србија се реформише на начин као да ће једног дана приступити Унији. Али, без извесности циља (чланство), садржај и динамика реформи под ССП-ом губе специфичан смисао. Без чланства на крају процеса нема оне компензације трошкова и губитака коју су имале земље средње и источне Европе.
- Србија у огромном проценту трговински зависи од ЕУ. Одговор: Ово није никаква нужност, већ је последица трговинске политике Србије у периоду од готово две деценије. Премда то никада није била паметна трговинска политика, она је бар током прве деценије била оправдана очекивањима од будућег чланства. Данашња зависност од ЕУ у овом погледу може се постепено смањивати диверзификацијом спољнотрговинске политике на основу критеријума ефикасности и трговинског биланса.
- ЕУ је највећи донор Србије и незаобилазни финансијер њених реформских пројеката (кроз инструменте предприступне помоћи). Одговор: Ове износе и перспективе треба упоређивати са губицима које Србија има због преране либерализацације своје трговине са ЕУ (посебно у области пољопривреде), због спречавања Уније да се реализује пројекат Јужни ток вредан више милијарди евра, због претње Србији да трговински не користи санкције ЕУ Русији, укратко због општег хазарда зависне трговине са ЕУ у коју никада неће ући.
- Постоји проблем санкција које би ЕУ наметнула Србији ако би она ревидирала своју данашњу политику приступања. Одговор: Нико не каже, зашто би ЕУ уводила санкције Србији у време када она сама види да не може да се шири. Зар није сам Макрон отворио брешу за другачију политику, која би била несагласна са санкцијама. Ако су, пак, разлози геополитичке природе, онда народу треба рећи – ми идемо под НАТО кишобран па нека кошта шта кошта.
Овај комплекс темељних официјелних ставова чини језго већ дуговечног политичког слогана – ЕУ нема алтернативе. Али, зашто би се уопште критика ове политике бранила од приговора о „алтернативи“ који није друго до најобичнија апологија „јединог пута“. Пре ће бити да се оваквим наговором (о излишности алтернативе) бране ушанчене политичке и социјалне позиције које су се временом успоставиле. Зато је добро поставити питање: коме одговара овакав пут без „алетнативе“ када је он изгубио свој прокламовани циљ. А то је већ питање о интересној структури друштва које је доживело размере тешке политичке репресије и опасне социјалне аномије.
Дакле, није реч о „алтернативи“, већ о неопходној промени онога што даје рђаве резултате. И да бисмо били сасвим конкретни, једини политички и стручно релевантан спор може се водити око питања целисходности Споразума о стабилизацији и придруживању данас и овде. По мом мишљењу, реална дискусија треба да почне од њега. Тај мали-велики рагулативни акт Србије (који има упоредни нормативни значај некадашњег Закона о удруженом раду) треба довести у питање. Не да би се са Унијом прекинули односи, већ да би се наставили са много реалнијим и сврсисходнијим споразумом (или у множини), којим би се регулисала питања од виталног интереса за Србију, али и за ЕУ.
13. Новембар 2019.