Србији никада као данас није била потребнија саборност оних којима јесте искрено стало до њеног востајања и буђења, а не до пуке власти, или пак промене исте без промене система.
У неким ранијим временима Србија је имала велике умове који су својим делима опомињали на моменат поробљености и потребу да се народ пробуди. Многе од тих великих речи важе и данас, од Доситејеве „Востани Сербије давно си заспала у мраку лежала, сада се пробуди“, преко оне песме, коју је скоро век касније написао Владислав Петковић Дис „Наши дани“ која је описивала оно време у којима је живео песник, али која верно осликава и наше дане као да нам је савременик. Онако како је Дис описивао време пре више од века, такве дане живимо и данас ми, потомци оних који су прешли албанске гудуре, који су дали највећу жртву у Европи у Првом светком рату, који су поносно скандирали „Боље гроб, него роб!“
Ми, потомци тих и таквих Срба, данас живимо у времену безнађа. Времену у коме се развило црно семе опадања, набујао шљам , разврат и пороци, у ком се осећа трули задах пропадања. Наша генерација живи у Србији у којој су морал и поштење заборављене, не само као категорије, него и речи, у којој су мане постале врлине, а оно што се одувек сматрало људским врлинама данас су највеће мане. У том и таквом времену у коме смо од пандура направили великаше и у коме нам лопови праве богаташе, у коме се патриотизам као реч користи у најпежоративнијем смислу, да бисмо мењали све друго неопходна нам је промена система вредности.
Марија Јањушевић, народни посланик, Српски покрет Двери
Коме је до Србије, а не до пуке власти зарад саме власти, то му је јасно. А тако нешто можемо да постигнемо само сви заједно. Сви ми који смо свесни да имамо заједнички пут, да у овој прилици од њега зависи опстанак читавог народа и државе Србије. Није ово Србији први пут да се нашла пред оном хамлетовском дилемом – бити или не бити, односно опстати или нестати, речено српским језиком, који важи за један од најсавршенијих језика са једним од најсавршенијих писама на свету.
Разлика између онда и сада, наше историје и садашњости је у томе што смо онда били храбри, што смо се држали косовског завета као Светог писма и што смо били морални и поштени према себи и према другима. У тим временима наших предака, више их је увек било који су били на правој страни , на страни морала и правде, борбе, на страни Србије. У нашем времену, суочени смо са мањком тих храбрих и одважних, са мањком солидарности и свести да једино слога може и Србију и Србина да спасе. А та слога мора да буде кохезиони фактор целе оне опозиције која се истински бори против накарадне власти и којој је јасно да има посла са озбиљним незналицама, трговцима дипломама, издајницима Косовског завета, трговцима сопственом државом, њеном земљом и људима.
Власт која је ванредно стање увела у моменту када је то њој одговарало и укинула га да би могла да одржи срамне и нерегуларне изборе, на којима су сви они који буду одлучили да изађу саучесници у злочину убијања демократије, мора да има опозицију која је доследна, принципијелна, јединствена и са једним циљем – промена такве власти и система. То је основни предуслов да више никада Србија и српски народ не дођу у ситуацију у којој се сада налазе.
Србији су данас више него икада потребне искрене патриоте и искрени патриотизам. Данас се домовина брани као у оној Ршумовој песми „лепотом и чашћу и знањем, животом и лепим васпитањем“. Ти стихови на којима су одрасле и одрастају генерације српске деце и све оне деце која су рођена и рађају се у Србији и широм света где год нас има, данас морају да буду идеја водиља српског патриотизма. Патриота је свако ко искрено воли државу у којој живи, своје сународнике, али и све оне грађане који је осећају као своју домовину, без обзира на веру и нацију.
Србија никада није имала власт која је имала више афера , незналица, премијерку и министре којих би се постидео сваки иоле моралан и нормалан народ. И никада се нећу сложити да је таква власт избор потомака славних Срба, великих ратника и бораца као што су Живојин Мишић, војвода Степа Степановић, научника какав је Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић… И нисам их све побројала, јер ти Срби што су нам име светом проносили част и српско име, заслужују све наклоне и почасти и данашње Србије која је заборавила и ко је и шта је и од кога је. А народ који заборавља своју прошлост, не може да се нада ни светлој будућности.
Одговорност није само на накарадној власти, него и на разједињеној опозицији која мора да схвати да је Србија испред свих подела и разлика у мишљењима. Постоји један једини и заједнички именитељ око кога морамо сви да се окупимо, а то је Србија. Коме је до Србије, мора да стане у одбрану државе и нације, свега што је српско. Србији су данас више него икада за спас потребни они који су најумнији међу нама, а који су спремни да своје знање ставе на располагање народу и држави, чији опстанак је са онима који је воде опасно угрожен.
Србији данас нису потребне међусобне борбе сујета појединаца, лидери који ће попут овог кога морамо да сменимо, око себе да окупе послушнике и полтроне. Србији су данас потребни свест и савест, способност и знање да би преживела све оно што су јој учинили и чине они који њом и њеним народом владају.
А данас владају дилетанти много гори од оних које смо кроз славну историју умели да победимо. Дубоко верујем да је у овом момнароду остала она искра храбрости и смелости, а и борбености и мудрости, коју су имали наши преци. Данас је све на нама и зато је важно да будемо јединствени, да у себи пронађемо снагу да се стрпљиво, часно и поштено изборимо да Србија и српски народ опстану. И зато уместо онога „Живела Србија“ завршавам са оним што нам је много потребније у овом времену невремена у коме се боримо за опстанак : “ Востани Сербије!“
Марија Јањушевћ, народни посланик – Српски покрет Двери
7. мај 2020.
