На трибини „Организација договора о колективној безбедности(ОДКБ) – Снага са истока“ учествовали су Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије, новинар и политички аналитичар, Зоран Радојичић, народни посланик и члан делегације Народне скупштине РС у Парламентарној скупштини Организације договора о колективној безбедности, мр Божидар Кнежевић, политиколог и стручњак за ОДКБ и Сибин Вукадиновић, портпарол Евроазијског пута(организатора трибине), правник и геополитичар. У наставку доносимо излагање Драгане Трифковић
Драгана Трифковић: Ако желимо неутралност, војна сарадња са Русијом мора бити као она са НАТО и САД
Жеља организатора трибине је да се представи алтернатива евроатлантским интеграцијама, односно војној сарадњи са западом – која се у нашем случају одвија кроз НАТО организацију, европске интеграције и сарадњу са САД. У безбедносном смислу ови појмови се не могу посматрати одвојено, због тога што се безбедносно-одбрамбена политика ЕУ у потпуности ослања на НАТО, а САД су водећа чланица НАТО. Иако власт заступа тезу да је Србија војно неутрална, такву тврдњу је тешко аргументовано бранити, имајући у виду потписане договоре са НАТО али и САД. Овде пре свега мислим на ИПАП и СОФА споразум, стратешко партнерство са Охајом и обавезе које су тим договорима дефинисане. У српској јавности, како сами организатори кажу, се мало говори о могућностима развоја сарадње са другим странама које не припадају западним структурама моћи, а које у новом мултиполарном свету имају све већи значај. То је искључиво због тога што се српска политичка елита, али не и народ, определила за безалтернативни пут у ЕУ.
НАТО војна организација је основана 1949. године потписивањем Вашингтонског уговора са циљем да државе чланице „штите слободу заједничку баштину и цивилизацију својих народа која је заснована на начелима демократије, индивидуалне слободе и владавине права“. Савез је пре свега успостављен како би се западне земље супротставиле наводним претњама од источних комунистичких земаља и како би спречиле даље ширење њиховог утицаја.
Као одговор на претње од НАТО-а, 1955. је формиран Варшавски пакт, који су сачињавале земље Совјетског Савеза и источно европске и средње европске социјалистичке земље. Касније је формиран и Покрет несврстаних, коме су приступиле земље које су желеле да имају ванблоковски статус.
Садашња светска безбедносна архитектура развила се на слому биполарног света, и нестанку равнотеже две велике супротстављене силе САД и СССР. Хладни рат је завршен распадом Совјетског Савеза и Варшавског пакта, чиме су САД постале једина водећа светска сила, НАТО водећа војна сила а либерализам једина преживела идеологија.
Иако је распадом Варшавског пакта престала потреба за постојањем НАТО савеза, јер више није постојала претња од које би се НАТО бранио, ова организација користи новонасталу ситуацију за ширење свог утицаја. Заправо САД користећи НАТО желе да остваре своје економске и политичке интересе свуда у свету и да наметну либерализам као идеологију новог светског поретка. Таква спољна политика САД је довела до дестабилизације и озбиљне кризе у свету, како економске и политичке, тако и безбедносне. Ефекте насилног наметања демократије, слободе и либералне економије бомбама, можемо да видимо данас у Ираку, Авганистану, Сирији, Либији, у читавој Европи. С друге стране, дошло је до стварања нових центара моћи, који су се успротивили даљем стварању хаоса и до формирања алтернативних политичких, економских и безбедносних структура и институција.
Варшавски пакт је распуштен 1. јула 1991. године а у децембру исте године престао је да постоји Совјетски Савез. Истовремено са распуштањем Совјетског Савеза, формирана је Заједница независних држава (ЗНД), како би се сачувао оквир за даљу сарадњу бивших република СССР-а. Ова заједница уважава суверенитет независних држава које улазе у њен састав (Русија, Белорусија, Азербејџан, Јерменија, Казахстан, Киргистан, Молдавија, Таџикистан и Узбекистан) и није наднационална структура.
Основни циљеви ЗНД су политичка, економска, културна, хуманитарна и друга сарадња земаља чланица, обезбеђивање права и слобода, сарадња у области међународног мира и безбедности, мирно разрешење конфликата међу чланицама савеза итд. У оквиру заједнице формиране су следеће војно-безбедносне структуре: Савет министара одбране ЗНД, Савет министара унутрашњих послова ЗНД, Савет министара иностраних послова ЗНД, Савет обједињених оружаних снага ЗНД, Савет команданата пограничних трупа ЗНД, Савет шефова органа безбедности и специјалних служби држава чланица ЗНД и Анти-терористички центар ЗНД.
Истовремено са формирањем безбедносних структура ЗНД почело је и формирање националних оружаних снага у независним државама на постсовјетском простору.
Организација договора о колективној безбедности је међународна регионална војно-безбедносна организација коју сачињавају државе бившег Совјетског савеза (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија Киргистан и Таџикистан). Договор о колективној безбедности (ДКБ) је потписан 15. маја 1992. године док је формирање организације на основу тог договора почело десет година касније, односно 2002. године. Данас ОДКБ има формиране органе, сличне војно-безбедносним структурама ЗНД: Савет колективне безбедности, Савет министара иностраних послова, Савет министара одбране и Комитет секретара савета безбедности.
Дакле, данас у оквиру Заједнице независних држава постоје две паралелне колективне војне структуре. Једна је Савет министара одбране ЗНД која има за циљ развој заједничке војне политике. У оквиру њега постоје Секретаријат и Центар за координацију војне сарадње. У оквиру одбрамбених структура ЗНД постоји и Обједињени систем ПВО ЗНД.
Друга структура је Организација договора о колективној безбедности кроз коју се развија војна сарадња и одржавају заједничке вежбе. ЗНД обједињује више држава на постсовјетском простору од ОДКБ-а.
Изузетно важна међународна безбедносна организација која обухвата државе бившег СССР али и Кину је Шангајска организација за сарадњу (Русија, Кина, Казахстан, Узбекистан, Азербејџан и Таџикистан) која је основана 1996. године на иницијативу Русије и Кине под називом Шангајска петорка.
Као што видимо, на простору бившег СССР-а постоје различите међународне војно-безбедносне и друге организације, које међусобно сарађују и постоје разне процене о томе која од тих организација је у погледу безбедности најзначајнија и која од њих има најбољу перспективу. Ипак важно је истаћи да иницијатива и лидерство за стварање таквих организација припада пре свега Русији која је уједно и највећа војна сила.
У том смислу интересовање за сарадњу са Русијом на војном плану све више расте, и то се односи и на државе које не припадају постсовјетском односно евроазијском простору.
У Србији анти-руски настројени политичари воле да кажу како је Русија регионална сила. Довољно је да погледамо географску карту света и да установимо да се та „регионална сила“ граничи са САД и са Кином и да је по површини територије највећа земља на свету.
Ипак да не употребљавамо само очигледне аргументе, потребно је појаснити војну моћ савремене Русије. Захваљујући реформама војске које се спроводе у континуитету од доласка председника Владимир Путин на власт 2000. године, Руска Федерација је постала водећа светска војна сила, која је у борбеној готовости и у технолошком и доктринарном погледу превазишла Запад.
У Стратегији националне одбране је дефинисана употреба нуклеарног оружја у потенцијалном рату са великом силом, а данас је Руска Федерација највећа нуклеарна сила на свету.
Стратешке нуклеарне снаге, противваздушна одбрана и авијација су модернизоване, а планирано је да до 2020. године модерно оружје буде заступљено са 70% у оружаним снагама РФ . Руске стратешке ракетне снаге имају најмоћније интерконтиненталне балистичке ракете велике разорне моћи. Некадашњи модел „Војвода“, који су Американци назвали Сатана, данас је добио замену у модернијем системима „Сармат“, а „Топољ – М“ новом систему „Јарс“. Оба система су једнако убојита, разлика је у томе што је један стационарни а други мобилни. Ефикасни системи „Искандер“ као и бројност тенкова чине руску војску најјачом по копненим снагама и гарантују одбрану територије Русије у конвенционалном рату. Руски системи против-ваздушне одбране као што је С-400 могу да отклоне било коју претњу из ваздуха. Поред тога, Русија је у предности у космосу захваљујући развоју космичких снага и космичке индустрије. Руска Армија је у потпуности трансформисана у снаге константне пуне борбене готовости.
Посебно изненађење руске војне индустрије је ново високо прецизно оружје испробано наношењем удара по војним циљевима на Блиском истоку. У склопу операције, лансиране су крстареће ракете Калибар са бродова Каспијске флоте и погођени су циљеви који су се налазили 1500 км од места лансирања ракета. Ускоро ће овим оружјем бити опремљена и Црноморска флота руске морнарице, што потпуно мења безбедносну архитектуру евро-азијског простора.
Србија, пре свега, треба да развије војно-техничку сарадњу са Руском Федерацијом у новом контексту европског безбедносног окружења, због остваривања сопствених интереса и безбедности. Досадашњи врло низак интензитет сарадње са Руском Федерацијом не одговара безбедносним изазовима Србије.
Руска Федерација је још 2012. године приликом посете Дмитрија Рогозина изразила жељу да унапреди сарадњу са Србијом на војном плану као и да опреми Српску војску модерним наоружањем по врло повољним условима. Србија до сада није предузела озбиљне кораке у том правцу иако су они неопходни, пре свега због отклањања последица такозваних реформи, којима је српска војска разоружана.
Узимајући у обзир потенцијалне претње, и чињеницу да се Србија налази у непријатељском окружењу, Србија треба да набави савремене системе против-ваздушне одбране С-400 и да надокнади технику која је уништена у претходном периоду. Неопходно је да Војска Србије интензивира војне вежбе са Руском армијом. Ако Србија жели да успостави војну неутралност, ниво сарадње Војске Србије са Русијом мора да буде једнак нивоу сарадње Србије са НАТО и САД, војна неутралност мора да се дефинише законом и стратешким документима, као и да се затраже гаранције од великих сила.
Што се тиче сарадње Србије и ОДКБ-а, она се од 2013. године одвија кроз статус посматрача који је Србија добила у тој организацији. Генерални секретар ОДКБ Николај Бордјужа недавно је најавио да је у плану учешће српских представника у војним вежбама колективних снага ОДКБ, као и у операцијама у вези са информативном безбедношћу и борбом против трговине дрогом.
За разлику од НАТО, ОДКБ не жели да се позиционира као глобални актер, већ као регионална сила односно блок који се бави пре свега безбедношћу својих земаља. У том смислу ОДКБ нема развијене програме за дубљу сарадњу са земљама које нису чланице те организације, за разлику од НАТО који нуди разне облике сарадње од Партнерства за мир до Индивидуалног плана партнерства.
Русија, односно ОДКБ, нема тенденцију да разоружава земље са којима војно сарађује и уништава оружану силу партнерских земаља, као ни да се меша у унутрашња питања суверених држава,за разлику од САД, тј. НАТО. Нема претензије да насилно смењује неподобне режиме, већ развија стратегију борбе против смене режима и јача владавину права. Она са земљама чланицама сарађује на равноправним основама, уважавајући обостране интересе и јача спремност и организацију оружаних снага земаља чланица.
Њени принципи решавања светских и националних проблема нису засновани на конфронтацији и супарништву, већ путем развоја међународне сарадње и споразумевања.
Због тога нема никаквог смисла да сила која је директно учествовала у 225 оружаних сукоба од Другог светског рата, говори о опасности од руске агресије и припрема европске снаге за одбрану од непостојеће претње.
Србија има историјске али и многе друге основе за стратешку сарадњу са Русијом и ван сваке логике је да Србија развија сарадњу са савезом који ју је злочиначки бомбардовао. Посебно што се Србија супротставила НАТО када је алијанса била на врхунцу моћи, а сада након велике штете коју је претрпела, када НАТО иде силазном линијом, Србија развија стратешку сарадњу са том организацијом.
Узимајући у обзир стање наших оружаних снага о којем говоре и протести наших војника, што је до сада незабележено, крајњи је моменат да Србија почне да води озбиљну и одговорну политику.
7. децембар 2016.
