Пише: Милош Здравковић
Турска политика „нула проблема са суседима“, доживела је фијаско те је чињенично стање „нула пријатеља, бесконачно проблема“. Једноставно Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.
Турска, на челу са председником Ердоганом, се већ неколико година креће у погрешном политичком, економском и геостратешком правцу, а њене грешке у унутрашњој политици постају озбиљан међународни проблем. Реч је о сукобу са Курдима, Алавитима (Шиитска мањина) због којег Анкара ризикује да погорша ионако изузетно тешку ситуацију у региону.
У Турској дуго прижељкиван распад Ирака и Сирије побољшао је положај Курда у тим земљама, а Турска то није очекивала. Сукоби на релацији Турска курдска национална мањина (око 20 процената становништва), трају од оснивања модерне турске државе. Могуће је да Турска никада није ни била озбиљно решена да реши сукоб са Курдима.
Борба Турака и Радничке партије Курдистана на југоистоку земље постаје све жешћа, а то се дешава у исто време када се појачавају сукоби Анкаре и Курда на северу Сирије и Ирака. Главна опасност од оваквог развоја догађаја јесте то што би турска војска могла да изврши инвазију на Сирију под изговором стварања хуманитарног коридора за избеглице.
У стварности разлог за то било би заустављање напредовања сиријских Курда, и спречавања повезивања курдских енклава у једну велику целину на самој граници са Турском. Ипак вероватни руски одговор их одвраћа од тог сценарија. Турски политички врх страхује да ће Курди створити мини државу на територији Сирије и Ирака, јачајући на тај начин положај Радничке партије Курдистана.
Са наглим погоршањем односа са Русијом, те несумљивим јачањем Ирана, ноћна мора Турске о јединственом Курдистану (близу тридесет милиона становника) можда ће убрзо заиста постати јава.
Турска политика „нула проблема са суседима“, доживела је фијаско те је чињенично стање нула пријатеља, бесконачно проблема. Једноставно Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.
Анкара се отворено ставила на страну терориста у грађанском рату у Сирији и тражи да председник Башар ел Асад са којим је иначе породично летовао оде с власти. Због наоружавања терориста и заговарања напада међународних снага на Дамаск, уништила је одличне односе са Москвом, додатно их радикализовала обарањем руског авиона, те дословце прекинула односе са Ираном.
Осећа се и непријатељство према Египту јер је Анкара осудила свргавање исламистичког председника Мухамеда Мурсија. Претходно је подржао исламисте у сукобу са старим пријатељем Хоснијем Мубараком. Односи са Ираком су компликовани, пошто се турско фаворизовање сунитске мањине не свиђа шиитској већини.
Турска спољна политика „нула проблема међу суседима“ изметнула се у „нула пријатеља међу суседима“. Анкара нема амбасадора у Каиру, Дамаску и Јерусалиму, и у веома је лошим односима са Багдадом. Ердоган је Турску увео у изолацију.
Све док Турска кардинално не промени своју политику према сопственим Курдима, не схвати да се курдско питање не може решити на начин на који су решили јерменско питање (прављење геноцида над више милиона људи) наставиће да прави додатне проблеме у региону, уместо да помогне да се они реше.
Председник Турске Ердоган је у контексту сиријске кризе успео да створи многе проблеме за своју земљу, градове нападају терористи, на границама је нестабилна ситуација, економија је у слободном паду, туризам је замро, курдско питање је поново отворено, а савезници игноришу њене молбе. Решавање ових проблема је веома тежак и вероватно неостварив задатак.
Председник Ердоган је Постао државник који више нема тежину. Блефира и не испуњава обећања ,као некада Слободан Милошевић. Није у стању да заштити најважније интересе и у конфликту је са свима, чак и са својим савезницима. Ердоган упркос свему наставља да прети војном операцијом у Сирији и Ираку, а нико га не подржава у томе, укључујући и грађане и војску. Штавише, није у стању да осигура ни подршку САД, која се са своје стране увек радују када Русија упадне у неки сукоб.
Чини се да се Турској не пишу добри дани, а да за Ердогана више не постоји повољан сценарио. Још једном се показало да империјални снови умишљеног „новог султана“ Ердоган могу само поново да доведу Турску у стратешки лошу ситуацију, за разлику од мудрости легендарног Кемала Ататурка, који јој је обезбедио уважавање , поштовање и престиж, како од пријатеља тако и ривала. Од државе која је до недавно важила за регионалног лидера , Ердоган је поново после стотинак година Турску претворио у „болесника са Босфора“.
27. фебруар 2016.
