Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien
Недавно одржани председнички избори у Белорусији, увели су ову земљу у нову фазу политичке кризе. Незадовољство Лукашенком, који је једини председник постсовјетске Белорусије већ 26 година, кулминирало је одмах по проглашењу првих изборних резултата. У коначном збиру Централна изборна комисија Белорусије је објавила да је Лукашенко освојио 80% гласова, опозициони кандидат Тихановска 10%, а остали опозициони кандидати, Канопацка, Дмитријев и Черечен, по мање од 2%.
Сезона хапшења пред изборе
Међутим, читав изборни процес је био обележен тензијама и скандалима, током којих је Лукашенко ухапсио свог главног противкандидата Виктора Бабарику, донедавног шефа Белгаспром банке која је директно везана за руску Гаспром банку. Чим су анкете у Белорусији показале да Бабарико има подршку гласача, а тиме и шансу да победи актуелног председника, против њега је покренут судски процес под оптужбама за нелегалне финансијске трансакције. Након хапшења Бабарика, ЦИК је поништила његову кандидатуру.
Поред Бабарике, који је важио за проруског кандидата, ухапшен је и Сергеј Тихановски, муж опозиционог кандидата Светлане Тихановске, под оптужбама за кршење јавног реда и мира, односно организовања протеста који су у Белорусији почели још крајем маја. Јуриј Губаревич, још један кандидат, кажњен је административном забраном због нарушавања реда и мира, али је остао на слободи.
На седници белоруске РИК 30. јуна одбијена је кандидатура 5 опозиционих кандидата, међу којима и Валерија Цепкалa. Цепкало је после Бабарика имао највећи рејтинг међу опозиционарима, а након што му је кандидатура била одбијена наставио је да учествује у протестним акцијама. Због опасности да ће бити ухапшен, напустио је Белорусију са породицом пре одржавања избора. Нажалост, репресија према опозиционом деловању није нова појава у Белорусији. Она је утемељена са доласком Лукашенка на власт и његовим обрачуном са опозиционим политичарима из деведесетих година, Захаренком, Гончаром и др.
Коначно, највећи скандал се десио непосредно пред изборе, када је Лукашенко ухапсио 32 руска војника из приватне војне компаније Вагнер и оптужио их за припрему државног удара. Ови војници су се налазили на територији Белорусије у транзиту ка Африци, јер није било редовних авио-летова услед епидемије короне. Ни на који начин нису били повезани са оптужбама које им је белоруски режим учитавао.
Разлога за незадовољство је много
Александар Лукашенко није изашао ни на једну дебату са опозицијом у оквиру предизборне кампање. У предизборној кампањи се највише посветио ширењу страха од спољног мешања оптужујући наизменично и Запад и Русију.
Уместо прославе још једне историјске победе, Лукашенко се суочио са највећим протестима у новијој историји Белорусије. Десетине хиљада људи су изашли на улице многих градова да би му поручили „Уходи!“. У генерални штрајк су ступили и радници многих државних предузећа, комбината, новинари белоруског државног канала.
Незадовољство Лукашенком је превазишло све границе трпељивости, иначе веома питомог белоруског народа и овакав сценарио је био сасвим очекиван.
Председник Белорусије се већ 26 година одржава на власти захваљујући успеху који је постигао након распада СССР. Он је успео тада да сачува Белорусију од погубних приватизација, да одржи њену индустрију и да се избори са криминалом и корупцијом. За разлику од Русије, Белорусија је успела да очува систем и избегне негативне последице транзиције. Међутим данас је тај систем заостао у многим сегментима и не може да се мери са руским који је након стабилизације модернизован.
Русија је једна од водећих земаља на пољу дигитализације, развија великом брзином инфраструктуру и уводи нове модерне технологије, у војно-безбедносном сектору је конкурентна на светском нивоу, напредује у науци, медицини и економији.
Због тога последњих година све више младих људи одлази из Белорусије у Русију, сматрајући да у својој земљи немају перспективу.
Економска ситуација у Белорусији се драстично променила када је преполовљен извоз у Русију, јер је Русија након што јој је Запад увео санкције, почела да развија сопствену производњу. Белоруски производи, који су иначе врхунског квалитета, изгубили су тиме удео на тржишту и повлашћену позицију.
Лукашенко је безуспешно покушавао да надокнади тај губитак, налажењем нових тржишта. Ситуација се додатно погоршала када је Русија одлучила да укине повлашћене цене енергената Белорусији. Председник Лукашенко је за економску стабилност у својој земљи могао да захвали Русији због јефтиних кредита које је добијао, као и повлашћених цена нафте и гаса. Међутим уместо захвалности, Лукашенко је за руски новац последњих десет година градио национални идентитет Белорусије и одвајао своју земљу од Русије. Ови процеси су спровођени у готово свим сферама, од администрације где је „чистио“ проруске кадрове и доводио прозападне, до медија које је држао чврсто под контролом, преко цркве где је исто утицао на удаљавање од Москве. На спољнополитичком плану Лукашенко није подржавао иницијативе Русије, држао се тога да је Крим део Украјине и упорно је водио неискрену политику према Русији уз истовремено кокетирање са Западом. Говорио је како га Русија уцењује и притиска, покушавајући да нађе разумевање код Запада. Већ десет година је кочио чвршће економске интеграције са Русијом и показао се као веома непоуздан и неискрен савезник.
Данашња манифестација националне идеје Белоруса, коју можемо да видимо на демонстрацијама, резултат је Лукашенкове потребе да задржи власт по сваку цену. Сматрао је да ће то постићи диференцијацијом руске и белоруске културе, односно раздвајањем руског и белоруског народа. Он је протеклих година упорно уклањао совјетску и руску симболику, мењао називе улица и укинуо двојезичне табле, иако 85% становништва говори руски језик. Између осталог такви поступци су довели до тога да веђина демонстраната данас изражава своје незадовољство под бело-црвеном заставом Белоруске народне Републике из 1918. године када је под националним набојем проглашена независност након револуције у Руској империји и доласка бољшевика на власт. Међутим, такви процеси нису ни на који начин умањили нарастање незадовољства против његовог режима, јер су то незадовољство изражавали како националисти са све већим прохтевима, тако и већина проруског становништва којој се није свидела изградња баријере према Русији.
Лукашенкови фанови у Србији
Оно што је мени било фасцинантно протеклих недеља је то колику је подршку Лукашенко обезбедио у Србији, иако нисам имала недоумица око тога да већина наших људи има погрешну представу о Лукашенку и Белорусији и да није упозната са процесима и дешавањима у овој земљи. У већини случајева закључке о Белорусији, Срби заснивају на умишљеној идеји да је Лукашенко Путинов рођени брат.
Фото: Александар Лукашенко (извор: freesmi.by)
Уз то додатно памте Лукашенков долазак у Србију 1999. године за време НАТО бомбардовања. То јесте био храбар и пријатељски чин, али то не може да буде разлог за подршку некоме ко прети свом народу аутоматском пушком и песницама и пуца у њега бојевом муницијом. Белоруски народ не заслужује такав вид насиља, репресије и диктатуре и увек бих више била заинтересована за судбину једног народа, него за судбину властодршца, посебно ако се показује да он не води политику у складу са вољом већине народа који заступа.
Посебан проблем је то што подржаваоци Лукашенка у Србији нису вољни да саслушају ни један аргумент, већ аутоматски оптужују свакога ко је против њега, да лобира за НАТО. Део опозиције заиста јесте везан за западне структуре, али они и немају превелику подршку јер незадовољство народа превазилази све оквире опозиционих политичких партија које на крају крајева у условима потпуне контроле владајућег режима, нису ни могле да се развијају или опстану. Највећи проблем белоруског народа огледа се у томе да он и нема своје политичке представнике или узданице, због тога што услови у Белорусији нису омогућавали њихово постојање.
Оно што је мени увек било занимљиво је поређење руско-белоруских и руско-српских односа, јер у њима има доста сличности. Исту неискрену политику према Русији води и председник Србије Александар Вучић. Због тога мислим да сваки присталица Лукашенка у Србији, свесно или несвесно, јесте и присталица Александра Вучића.
Посебно ми је остао у сећању Лукашенков самоуверени и помало бахати наступ у Скупштини Србије из децембра 2019. године. Након што је исхвалио велике „успехе“ Александра Вучића, обрушио се на српску опозицију рекавши да не разуме због чега она протестује и да власт не може да се осваја на улицама, већ на изборима. Наравно, избори које организује Александар Вучић не разликују се превише од оних које организује Лукашенко.
Уз то се похвалио чињеницом да он нема опозицију у Парламенту Белорусије, не због тога што он не жели да је има, већ због тога што за њу нико не гласа. Ех, када би сада могао поново да изговори те речи, док има стотине хиљада људи у штрајку.
Подршком Александру Вучићу, Лукашенко нама мисли добро, исто колико и добро мисле белоруском народу сви фанови Лукашенка у Србији.
Ипак више од одушевљености ликом и делом „батке“ кога многи у Србији бране свом силом, фасцинантно ми је то да исти нису превише заинтересовани за одбрану Косова и Метохије у саставу Србије на пример, или одбрану српских светиња у Црној Гори.
Могли би вољеном Лукашенку да поставе питање како то да је одобрио посету ратног злочинца Хашима Тачија Белорусији, где је исти лобирао за план разграничења који је тајно направио са Вучићем? Тиме је и Лукашенко дао подршку предаји Косова и Метохије албанским сепаратистима, коју Вучић намерава да спроведе. И због чега би уопште просечног Србина Белорусија могла да интересује више него Србија и најважнија српска питања? На крају сигурна сам да ће Лукашенко морати да сноси последице за своју неодговорну политику и да неће још дуго опстати на власти. Иако је након избора изјавио да би организовање нових избора значило смрт за Белорусију (овакве опсесивне идеје су познате код самодржаца убеђених у паролу: држава, то сам ја), сада је већ прешао и на организовање „сахране“. Наиме, након суочавања са степеном незадовољства људи, схватио је да овога пута неће моћи да проблеме гурне под тепих и настави да влада. Најавио је промену Устава и организовање избора на свим нивоима.
Решење за политичку кризу у Белорусији може да буде успостављање дијалога између власти и опозиције, односно дијалога између политичких структура и јавности. Међутим, Лукашенко неће моћи да буде неко ко ће водити такав дијалог, већ ту улогу треба да преузме неки други политичар власти који ће имати капацитета да води тај процес. Лукашенкова улога треба да буде у томе да процени ко би то могао да буде и да помогне у спречавању свих негативних по Белорусију процеса. Насиље према демонстрантима и претње од стране председника, треба одмах да буду обустављене. Гарант политичког суверенитета Белорусије може да буде једино Русија. Због тога је важно да након транзиције власти Белорусија крене у процес чвршћих интеграција са Русијом кроз Савез Русије и Белорусије, што до сада није било могуће под Лукашенком. Опозиција ће у будућности свакако имати већу улогу у политичком животу Белорусије, али најбитније је да дође до реформи у владајућој странци, супротних од оних које је спроводио Лукашенко последњих десет година градећи баријеру између Белорусије и Русије. Од кључне важности је да ситуација у Белорусији не измакне контроли и да Запад не организује обојену револуцију, али мислим да су мале вероватноће да се тако нешто деси. Белорусија има јаку и добро наоружану војску, као и руске војне базе на својој територији.
Оно што је најинтересантније од свега је то да је Лукашенко у року од неколико недеља променио реторику од тога да је оптуживао Русију за покушај дестабилизације и мешање у унутрашња питања Белорусије, до тога да је телефонирао Путину како би га замолио за помоћ. Заиста је тешко не одушевити се Лукашенком.
24.08.2020.
Anweisungen:
https://www.danas.rs/politika/taci-na-konferenciji-u-minsku/
https://www.youtube.com/watch?v=ncdoFTxHz10&t=149s
https://www.danas.rs/svet/belorusi-tvrde-da-su-uhapsili-ruske-placenike/
http://www.politika.rs/scc/clanak/447233/Svet/Svada-izmedu-Putina-i-Lukasenka-prilika-za-SAD
