Dragana Trifkovic, Generaldirektor des Zentrums für geostrategische Studien
Ако говоримо о већинском опредељењу грађана Србије, у вези са спољнополитичком оријентацијом, иако постоји гласна и агресивна про-западна елита веома присутна у јавном простору, нема сумње да је велика већина грађана опредељена за сарадњу са источним партнерима. На то не утиче само запечаћен за сва времена утисак који је остао после НАТО агресије на Србију 1999. већ и здрава логика.
Са Запада добијамо сталне уцене и претње које се своде на захтеве да се „сарадња“ развија искључиво у интересу једне стране. Где је режим у Београду принуђен (уценама Запада који поседује доказе о умешаности режима у криминал, корупцију и др.) да чини сталне уступке на штету државних и националних интереса, што се највише огледа у одлукама и поступцима у вези са Косовом и Метохијом.
Са Истока добијамо понуде које нису условљене политичким уценама и које су обострано корисне за политичку, економску, културну и др. сарадњу. С обзиром на то да је Србија под потпуном контролом западних сила преко уцењеног режима, отуђених институција и изграђене мреже утицаја, те поткупљених елита, сарадња са Истоком је крајње ограничена, нарочито са Русијом након почетка специјалне војне операције (СВО).
Фото: Бил Клинтон, Александар Вучић и Ћамил Дураковић на конференцији Фондације Клинтон, 2016.
Макрон је пре пар година изјавио: НАТО је клинички мртав. Након војног пораза у Украјини, једино могуће решење биће скидање НАТО са апарата. Али није у питању само опстанак НАТО, већ и ЕУ. У таквим околностима Србија се чврстим везивањем за мртваце све више лишава могућности да опстане.
Александар Вучић је годинама врло вешто манипулисао већинским про-руским бирачким телом, истовремено тихо приближавајући Србију евро-атлантским структурама, нарочито НАТО. Како је то успео? Једноставно имао је на располагању све могућности: наклоност и одобрење западних центара моћи, подршку западних медија и потпуну контролу над домаћим медијима, подршку српске дубоке државе коју контролише Запад и уздржаност Русије. Уз одобрење и подршку Запада, Вучић је успео да потпуно уништи и потчини опозицију (нарочито десну) и тиме остане без политичке конкуренције. Александар Вучић је својевремено одабран као „вођа“ постдемократске Србије, иако је много раније припреман за ту улогу. Оно што се не спомиње често у његовој биографији, а мислим да је кључно, то је његов боравак из младости у енглеском Брајтону. У једном интеревјуу је тврдио да је тамо радио као продавац, док у другим изворима стоји да је изучавао енглески језик. Како год, након боравка у Енглеској дипломирани правник је почео да се бави новинарством и политиком, учланивши се у Српску радикалну странку за коју добро обавештени извори тврде да је један од најуспешнијих пројеката Британије.
Одатле се његова политичка каријера развијала космичком брзином, што није могуће без озбиљне подршке.
Иако се од старта Вучић удварао јавности лажним патриотизмом, за разлику од његовог политичког оца Шешеља, није имао сувише успеха. Из тог разлога је направљен план да се искористе „менаџерске“ вештине Николића који је био прихватљивији, како би преко њега Вучић дошао на власт. За дванаест година своје владавине, Вучић (као носилац све три гране власти) је одрадио за Запад много више него што су про-западне елите и помишљале да то учине. Потписао је СОФА споразум и ИПАП са НАТО, набавио је НАТО оружје и увео НАТО стандарде у војску, потписао је Бриселски и Вашингтонски споразум и прихватио Француско-немачки план за независност Косова, потписао је „План седам тачака“ за Прешевску долину, Бујановац и Медвеђу. Укинуо је војне вежбе са Руском Федерацијом и наставио да их организује са НАТО. Отишао је корацима даље. Послао је велике количине оружја и муниције Украјини, што је први пут у историји да Србија шаље наоружање страни која ратује против Русије. Дао је овлашћења мисији Србије у УН да гласа за све анти-руске резолуције, послао је супругу да се моли са лажним свештеницима у отетој Кијевско-печерској лаври итд.
Све ово се потпуно поклапа са плановима Запада (откривеним у Викиликсу) да ће псеудопатриотске власти много лакше предати Косово и сврстати Србију уз Запад, посебно ако Србија у завршној фази заокруживања косовске независности добије „финансијску инјекцију“ – што је очигледно Expo 2027.
Сем неколико изјава од стране високопостављених лица руске политике, да ће затражити објашњење из Београда, Руси су били поприлично уздржани око анти-руских потеза српског режима. Међутим јавност у Русији је почела све гласније да осуђује такве поступке.
Александар Вучић је делегирао Александра Вулина као главног човека за сарадњу са Русијом, што је у очима српске јавности поред чуђења што изостају реакције из Москве, још додатно деградирало српско-руске односе.
Ипак, порука коју је јавно упутио председник Владимир Путин из Владивостока Александру Вучићу, да се очекује његов долазак на БРИКС форум у Казању (22-24. октобар), говори о томе да Русија убудуће неће остајати резервисана.
У јавности у Србији су већ почеле да се воде полемике о томе да ли ће Вучић имати смелости да оде и после свега погледа руског председника у очи. У свом стилу, Вучић је одмах одговорио да неће имати времена да иде јер је „гужва у шеснаестерцу“, али се сутрадан предомислио и демантовао сам себе рекавши да није одбио позив, али га није ни прихватио. Ово је учинио како би умањио критике јавности, збунио грађане и држао их у неизвесности иако је извесно да се неће појавити на БРИКС-у због обавеза које има према Западу.
Фото: Руски амбасадор Боцан-Харченко и Александар Вучић
За Запад је наравно недопустиво да се Вучић тамо појави, али оно што му иде у прилог је то да је колективни Запад потпуно фокусиран на америчке изборе који се одржавају 5. новембра и неизвесност коју они доносе. Његов евентуални одлазак на БРИКС Форум, увео би га у сукоб пре свега са Бриселом, који је по питању сарадње са Русијом ригиднији и од Вашингтона. Без обзира што се политичке елите ЕУ претварају да је све у најбољем реду и да се ништа не догађа, врло је очигледно да постоје озбиљне и дубоке пукотине унутар ЕУ, али да се и у државама чланицама дешавају промене (политичка криза у Француској се радикализује, победа опозиције у Источној Немачкој, деиндустријализација Немачке итд.). Наравно, не треба изоставити ни потенцијалну потребу Запада да организује преврат у Србији уколико би одлазак на БРИКС Форум био разматран као промена спољнополитичког курса Србије. Иако већ годинама слушамо такве најаве које Вучићу служе за унутрашње потребе (пошто Запад нема потребе да смењује за себе драгоценог Вучића), у пракси се показало да Запад није више способан на тако нешто. Низ неуспелих државних преврата (Турска, Венецуела, Белорусија, Грузија, Сирија и др.) говоре о томе да су структурама глобалног управљања одузети такви механизми. И сам покушај организовања преврата, заправо би само осигурао промену спољнополитичког курса Србије ка Истоку.
Са друге стране неодлазак на БРИКС Форум довео би у питање постизање новог гасног аранжмана са Русијом (од чега зависи одрживост српске економије), затим даљу подршку про-руског бирачког тела јер више не би било могуће да се њиме манипулише, али што је најважније, то би довело у питање стратешку позицију Србије у новом мултиполарном свету, као и сарадњу са Русијом и Кином које су главни носиоци мултиполаризације.
Тектонске геополитичке промене које су у току, дају Србији шансу да коренито измени своју позицију, изврши ресуверенизацију, очува територијалну целовитост и обезбеди велику перспективу за будућност. Губитак такве шансе представљао би историјски пораз за нашу државу. Наравно, питање је колико је уопште режим у могућности да стратешки промишља, посебно имајућу у виду да је структура власти настала негативном селекцијом кадрова и да има улогу разградње државности.
Такође треба имати у виду да се ради о режиму који је на власт дошао уз договор са Западом и преузимање јасних обавеза које се тичу Косова али и спољно-политичке оријентације Србије. То је главни разлог зашто се режим и даље служи манипулацијама, како би привидно одржавао баланс између истока и запада, који је суштински нарушен у корист запада. Тако, у исто време док Вучић понавља како су европске интеграције стратешко опредељење Србије, Вулин у Москви даје изјаве да је БРИКС за Србију привлачна идеја. Руси се питају да ли је Вулин можда министар у некој туђој влади? Србија тиме, као и за време Титове Југославије, остаје најјачи адут англо-америчких сила за одвраћање руског утицаја са Балкана.
У сваком случају дволична политика српског режима је достигла свој врхунац и за очекивати је да ће Русија након истеривања на чистац Вучићевих позиција, променити свој приступ према Србији.
Из свега наведеног рекло би се да је режиму ово последња шанса да престане са манипулисањем јавности и доношењем погрешних одлука и коначно уважи вољу већине грађана Србије. Ипак, очигледно је да је неће искористити, али то не значи да ће шанса заиста и остати неискоришћена.
Геополитичке промене имају већу снагу да споља утичу на правце кретања без обзира на унутрашње прилике што је видљиво и у самој ЕУ, али и САД. Уколико владајући режими наставе да игноришу геополитичке промене улазећи у све већи конфликт са сопственим грађанима, једноставно ће сами допринети томе да буду замењени.
Quelle: Zentrum für geostrategische Studien
16. септембар 2024.
