Српски Центар за геостратешке студије у сарадњи са Координационим саветом некомерцијалних организација Русије, организовао је у Москви 28. новембра округли сто под називом: „Балкан на раскршћу, са ким ће бити Србија у мултиполарном свету“. Окупљеним гостима обратили су се Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије са темом „Српско-руски односи у контексту специјалне војне операције“, Владимир Зотов, колумниста издања Украина.ру са темом „Русија и Србија: између изјава љубави и конкретних дела“ и Татјана Стојановић, уредник публикације Украина.ру. са темом „Косово и Метохија од Кумановског договора до Охридског плана: излазак из сфере међународног права“.
Излагање Драгане Трифковић, генералног директора Центра за геостратешке студије, преносимо у целости.
Специјална војна операција Русије која је покренута у фебруару 2022. године, добила је у српској јавности огромну подршку, али је истовремено почела да разоткрива двоструку политику режима у Србији који се на речима представља као про-руски, а у пракси интегрише Србију у евро-атлантске структуре.
Након почетка СВО, 2. марта 2022. на седници Генералне скупштине УН, Србија је гласала за резолуцију у којој се осуђује, како су дефинисали „инвазија Русије на Украјину“ као и за другу резолуцију где је захтевано да Русија престане са претњом и употребом силе против Украјине и да безусловно повуче своје војне снаге са територије Украјине у њеним међународно признатим границама.
Два дана касније 4. марта 2022. године на улице Београда је изашло десетине хиљада грађана Србије, у знак подршке Русији и због дубоког неслагања са гласањем Србије у УН за украјинску резолуцију. То је био први масовни скуп подршке Русији након почетка СВО у Европи.
Потребно је истаћи да према анкетама које врше западни центри моћи, око 85% грађана Србије Русију сматра пријатељском државом и криви НАТО за рат у Украјини (Институт за европске послове 2021, Фондација „Фридрих Науман 2023. и др.).
На почетак годишњице бомбардовања Србије од стране НАТО 24. марта 2022. године, поново је десетине хиљада грађана изашло на улице Београда са руским заставима и портретима руског председника.
У априлу 2022. године, Србија је гласала за искључење Русије из Савета УН за људска права, што је потпуни парадокс ако узмемо у обзир чињеницу да Русија штити српске интересе по питању људских права (спречила је усвајање реуолуције о такозваном геноциду у Сребреници, редовно реагује на кршење људских права угрожених Срба на КиМ итд.).
У октобру 2022. Србија је гласала за резолуцију којом је ГС УН осудила руско припајање четири украјинска региона. У фебруару 2023. године, Србија је поново гласала у Генералној скупштини Уједињених нација (ГС УН) за усвајање резолуције којом се захтева моментално повлачење руских снага из Украјине и позива на „праведан и трајан“ мир и тако даље…
Дакле, очигледно је да је српска делегација у УН добила директиву да гласа за анти-руске резолуције и да је таква одлука некомпатибилна са ставовима велике већине грађана Србије. Док се Србија политички у УН сврстава на страну Запада, грађани Србије у исто време исказују масовну подршку Русији на улицама Београда.
Као изговор за гласање против Русије, затим стално истицање става да Србија подржава територијални интегритет Украјине (укључујући и Крим), режим у Србији напомиње да то ради због притисака Запада, као и очувања територијалног интегритета Србије у вези са косовским проблемом.
Када је реч о притисцима Запада, они се директно тичу режима, а не државе Србије како се то често наглашава. Наиме Запад има доказе о умешаности режима у криминално-коруптивна дела и тиме га уцењује, док је однос према држави Србији свакако непријатељски у свим сегментима, али то је политика која траје у континуитету деценијама. Што се тиче тезе о томе да Србија подржавањем територијалног интегритета Украјине, чува сопствени, у пракси је ово потпуно другачије. Наиме док држава Србија штити украјински територијални интегритет, истовремено је потписивањем низа анти-уставних договора који се тичу јужне српске покрајине, фактички изгубила надлежност на овој територији.
Такође, Александар Вучић често напомиње да Србија није увела санкције Русији и то користи као изговор за оправдавање анти-руских потеза. Србија није званично увела санкције Русији, али је српко-руска сарадња обустављена у многим сегментима (као што је војна например, умањена је трговинска сарадња, научна итд.). Чињеница је да би увођење санкција Русији штетило само српској страни, јер Србија и даље добија јефтин руски гас, што одржава српску привреду. С обзиром да је српска привреда углавном у рукама страних компанија, произилази да користи од тога имају страни инвеститори у Србији.
Фото: Александар Вучић у друштву Зеленског, Раме и Османи
Од почетка СВО Александар Вучић се није састајао са председником Путином и то стално истиче у јавности. За то време се шест пута састао са Владимиром Зеленским, на самиту Европског политичког друштва у Молдавији (јун 2023.), на састанку истог формата у Шпанији (октобар 2023.) и Лондону (јул 2024.), на Самиту Украјина-Југоисточна Европа у Тирани (фебруар 2024), Атини (август 2023.) и Дубровнику (октовар 2024.). Сваки пут је Вучић изјављивао да је имао конструктиван разговор са Владимиром Зеленским и да Србија подржава територијални интегритет Украјине. Поред тога на састанцима у оквиру Самита Украјина-Југоисточна Европа, Вучић је три пута потписао декларације у којима се осуђује Русија. Парадоксално је то да је свој потпис на документ ставио заједно са Вљосом Османи, која се представља као председник независног Косова, и албанским премијером Едијем Рамом. У тексту декларације са Самита Украјина-Југоисточна Европа коју је потписао Вучић пише:
„Осуђујемо ничим изазвану неоправдану и незакониту агресију Русије на Украјину, на најоштрији могући начин. Агресорски рат Русије је злочин против украјинског народа“
„Наша подршка независности, суверенитету и територијалном интегритету Украјине унутар њених међународно признатих граница остаје апсолутна“
„Истичемо нашу непоколебљиву посвећеност обнови суверенитета и територијалног интегритета Украјине, укључујући Крим, кроз додатно пружање Украјини свеобухватне помоцћи да се супротстави агресији Русије“
„Поново наглашавамо нашу чврсту посвећеност привођењу правди оних појединаца одговорних за злочине агресије, злочине против човечности и ратне злочине почињене током агресорског рата Русије против Украјине“
и тако даље…
Након оваквих анти-руских потеза јавност у Србији је медијским манипулацијама умиривана, где се наводило да је Вучић из текста декларације избацио члан који се тицао санкција Русији (обавезе да их Србија уведе), међутим западни извори тврде да то није било разматрано.
У мају 2024. године у званичну посету Београду стигла је Јелена Зеленска, супруга истеклог председника Зеленског и Дмитриј Кулеба, министар иностраних послова Украјине када су потписани споразуми о културној, научној и образовној сарадњи Београда и Кијева.
У септембру 2024. је Тамара Вучић супруга Александра Вучића била у посети Кијеву на такозваном Самиту првих дама, који је посетила и претходне 2023. године. Током прошлогодишњег боравка у Кијеву, Тамара Вучић је заједно са расколницима из Православне цркве Украјине, посетила отету Кијевско-Печерску Лавру и тамо се помолила.
Пре неколико дана (20. новебра), Тамара Вучић и Јелена Зеленска су заједно биле у посети римском папи Фрањи у Ватикану. Том приликом Тамара Вучић се захвалила папи на „приближавању и помирењу православља и католичанства“. Познато је да папа Фрања и главни креатор раскола у православљу, патријарх Вартоломеј, планирају да 2025. године на Васкрс, организују лажно уједињење католика и православних.
Фото: Тамара Вучић у друштву лажних свештеника у отетој Кијевско-печерској лаври
Све ово говори у прилог томе да је Србија од почетка СВО почела нагло да се удаљава од Русије и приближава Украјини, као и евро-атлантским структурама. Недавно је амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил изјавио „Са нашег становишта, Србија се јасно определила за Запад и настављање подршке Украјини“. И то је потпуно тачна тврдња. Међутим чињеница је да се већина српског народа није сврстала на страну Запада и да преко 85% грађана Србије остаје привржено Русији.
Међутим, питање је како премостити јаз између државног руководства и грађана у том погледу?
Оно што свакако оставља највеће последице је слање српског оружја у Украјину, које српски режим шаље преко трећих страна у договору са Американцима. Александар Вучић је дуго времена негирао ову чињеницу коју је објавио и Пентагон, али је очигледно био принуђен да је признао у интервјуу који је дао лондонском Financial Times (јун 2024.). Коначно француски председник Макрон се јавно захвалио Вучићу на томе што снабдева Украјину муницијом, када је био у посети Београду (август 2024.).
Оно што је парадоксално, то је да први потпредседник Владе Србије Александар Вулин и поред свих наведених чињеница, тврди у Москви како такви наводи долазе од оних који желе да посвађају српски и руски народ. Да ли је тиме мислио на Вучића или једноставно није добро припремио говор, остаје нејасно. У сваком случају, Александар Вулин говори све супротно од онога што Александар Вучић спроводи у пракси.
Незадовољство и бес грађана у Србији све више расту, међутим протести грађана сваки пут бивају окарактерисани као нови Мајдан (што одговара и режиму у Србији и контролисаној опозицији и Западу). Рецимо када су грађани протестовали против договора о ископавању литијума због превисоког ризика од загађења и девастације Србије, који је потписан са западном компанијом Рио Тинто, режим је тврдио да то протестују западни плаћеници. Како је могуће да западни плаћеници протестују против западне компаније?! Исти случај је био и када су грађани протестовали против ескалације насиља и несрећа које су резултирале губитком људских живота. Тврдње о Мајдану су одличан трик за очување режима који Србију води ка Западу. Коначно често се говори о обојеној револуцији која је била изведена 5. октобра 2000. године у Београду, али се не говори о политичким последицама које је она оставила и које су довеле до тога да данас грађани Србије немају приступ ни контролу над институцијама Србије.
Званично се Србија све више удаљава од Русије, посебно након одбијања Александра Вучића да дође на Самит БРИКС-а у Казању, док незаванични алтернативни правци такође у великој мери функционишу у оквирима које задаје Запад. Велика Британија је преко Александра Вучића наметнула црне спискове на којима се налазе про-руски оријентисани независни интелектуалци, којима је забрањено да буду позивани на догађаје које организују Амбасада Русије или Руски дом у Београду, практично им је тиме забрањено да имају било какав контакт са руским институцијама у Београду. Такође руски медији у Србији су морали да се уклопе у оквире медијске слике коју креира Запад и да усклађују своју уређивачку политику по правилима које диктирају САД, Велика Британија и Француска.
Бављење српско-руским односима у Србији се омогућава искључиво строго контролисаним лицима (русофилима у цивилу) која су инструисана на следеће две платформе: љубав и патетика.
Прва се односи на исказивање огромне количине братске љубави, подршке на речима и повлађивања на све могуће начине, док се друга односи на јадиковање над тиме да је Србија угрожена, окружена НАТО земљама и у великој опасности. Изјаве љубави где изостају дела и где стоје само празне речи немају никакву тежину, док је патетика крајње понижавајућа за српски народ који има херојску историју и који се борио и у много горим околностима против окупације.
Већинска про-руска јавност је крајње забринута због тренутне ситуације, а влада и велико разочарење које је друштво увело у апатију. Посебно изостанак реакција из Русије, уз огромну анти-руску пропаганду која се врши у Србији, ствара утисак да је Русија у најмању руку незаинтересована за судбину Србије. Све ово говори у прилог томе да је под хитно потребно да се предузму одређени кораци и да је потребно осмислити нови приступ у јачању српско-руских односа.
Quelle: Zentrum für geostrategische Studien
2. децембар 2024.
