Посебно рђав утисак оставља сазнање о томе да опозициони посланици нијесу спремни да се повуку из Скупштине и учине њене одлуке нелегитимним. Они позивају грађане на жртву, потпуно неспремни да је покажу примјером. Тек у садејству свих ових чинилаца би се режим принудио на образовање прелазне владе, уклањање медијског монопола и демократске изборе за шест или девет мјесеци – каже Мило Ломпар, професор Филолошког факултета и пресједник удружења „Српски глас“ за Побједу.
ПОБЈЕДА: Основали сте удружење „Српски глас“ које ће чувати националне вриједности, борити се да Косово остане у саставу Србије, штитити слободу мишљења… Нападају Вас у режимским медијима, предсједник Србије Вас помиње као да сте државни непријатељ. Зашто Вас нападају?
ЛОМПАР: Траје то дуго. И са супротстављених страна политичког спектра у Србији. У оквиру грађанске организације Проглас, позван сам да, 24. децембра 2024, говорим на трибини у Лучанима. Будући да је власт спријечила изнајмљивање било које сале, скуп је увече одржан на тргу, а температура је износила један степен. Послије мог учешћа на овој трибини отпочела је медијска кампања против мене. Прво се појавио, на порталу РТ Балкан, 25. децембра, текст о „корисним идиотима“, са јасном алузијом да се налазе на страни студентског протеста. Потом се, на порталима Вечерњих новости и Политике, појавио текст у којем ме називају „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма“. У говору у Сава центру, 25. децембра, предсједник Србије је поменуо моје учешће на трибини у Лучанима и назвао ме „корисним идиотом“. У телевизијском обраћању, 26. децембра, у којем мене поново назива „корисним идиотом“, он је дотакао врело своје мудрости: „Антонић и Ћирјаковић су написали два најбоља текста која сам прочитао у посљедњих много времена.“ Његов исказ потврђује двосмјерну везу ових актера: они сервирају, он поентира. То је потврдило давнашњу тврдњу да су бројни и дуготрајни напади на мене, на порталима и друштвеним мрежама, подстицани са адресе предсједника Србије.
У пропагандном погону као да је дато упутство да ме у сваком обраћању треба назвати„корисним идиотом“. Иако је надахнута болесном фиксацијом, ствар је у суштини политичка. Јер, залажем се за сарадњу националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић – Брнабић режима као режима смртоносног симулакрума. Човјек националне оријентације који се залаже за сарадњу са грађанском оријентацијом добија ознаку „корисни идиот“. Како је Проглас грађанска организација, „откривено“ је да сам угрозио националну оријентацију. Суштински разлог је скривен: само таква сарадња омогућава реалан основ за пад режима. Више од тога: национална оријентација добија неоспориву основу да се бори за своје циљеве у пострежимском стању.
Као дио кампање појавили су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. За разлику од мене, они нијесу хтјели да потпишу кривичну пријаву против предсједника Србије због велеиздаје 2020. Тада уопште није постојао Проглас. Они такође нијесу подржали студентски протест 2024. То показује да наше разлике није створио Проглас него Вучић – Брнабић режим. Они нијесу сумњичили студентски протест због Прогласа, који га наводно води, него због своје запретане подршке Вучић – Брнабић режиму, чије су оптужбе понављали и чији су медији преносили њихове ријечи. Отуд су понављали синтагму о „корисном идиоту“, директно ме помињући или недвосмислено алудирајући на мене. На то су, пак, упућивали они чије су ме алузије одредиле као „патриотски привјезак“ и „маскировку“ Прогласа. У неколико дана, узастопно, у текстовима или интервјуима, на порталима или телевизијама, тако су се изражавали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ. Нијесу могли да наведу ниједну ријеч из мог говора којом би могли показати како изневјеравам своје раније ставове. Циљ кампање је био двострук. Требало је сакрити да су били против студентског протеста и да теже да наметну разговор о Прогласу умјесто подршке студентском протесту. Настојали су да наметну лажну дилему: Вучић или Проглас. Права дилема је гласила: Вучић или студентски протести.
На политичким водођелницама престаје вијугање и прави се избор. Отуд су све њихове ријечи у корист студената или против режима – „привјезак“ и „маскировка“. Био је то испит на којем су се опредијелили за Вучић – Брнабић режим. Зашто би, иначе, у условима антирежимског протеста, једна опозициона формација нападала другу, која је уопште не помиње? И која, штавише, не рачуна на исту опозициону публику? И у том нападу постала подударна са Вучић – Брнабић режимом? Себи су дали право да оцјењују гђе смијем да се појавим, а гђе не смијем, иако сам говорио оно што увијек говорим. Али, ко оцјењује, биће и оцијењен. Нема бољег показатеља просташтва и насиља од настојања да управљају понашањем човјека који им ништа не дугује, никада им ништа није тражио, кога су вукли за рукав да их подржи у више прилика или да им помогне у више наврата. Истовјетни текстови расијавани су по режимским гласилима. Алузију Милоша Ковића да сам „корисни идиот“ и „фикус“ Прогласа, изнијету на режимском порталу Новог Стандарда, пренијела су 1. јануара 2025, електронска издања Политике, Вечерњих новости, Ало-а, Курира, Б 92 и ТВ Пинк. То ме је подсјетило на начин на који су се партијски комитети обрачунавали са интелектуалцима у комунизму или како су ме у ројевима нападали представници другосрбијанске интелигенције поводом Духа самопорицања.
Ни они нијесу изостали. Ни њима се не допада идеја о сарадњи националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић – Брнабић режима. На порталу Аутономија, 10. јануара 2025, као порталу који заговара другосрбијанску идеологију, баштини титоистичко мишљење и противи се било ком облику српског интегрализма, појављује се напад на мене. И Аутономија је узнемирена сазнањем да сам гостовао на телевизији Нова С и на трибини Прогласа. У хитању ненадмашан, одан другосрбијанским увјерењима и западним (америчким) интересима, против мене се твитом огласио 14. јануара и академик Душан Теодоровић, да би у Данасу од 18−19. јануара написао чланак који носи наслов: „Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља.“ Ако човјека нападају из супротних праваца, настаје могућност да је оно што говори у некој вези са истином. Није већина људи грађанске оријентације без осјећања за националне вриједности и интересе, нити су дио другосрбијанске идеологије; није ни већина људи националне оријентације без осјећања за грађанске вриједности и интересе. Њиховим сукобљавањем, режим гради сопствени монопол у одлучивању. Отуд они који су предали српске интересе на Косову и Метохији могу да се представљају као патриоте. Они који се тој предаји нијесу противили, иако је била противуставна, ођедном су против режима због законитости. То је омиљени игроказ Вучић – Брнабић режима: лажемо се.
ПОБЈЕДА: Да ли „Српски глас“ угрожава ђеловање „Српског света“ које промовише режим. Шта је за Вас „Српски свет”, у пракси смо виђели да је то интересно удружење лидера Срба из региона који су се покорили режиму у Београду. Како у том контексту видите однос власти из Београда према Црној Гори?
ЛОМПАР: Неопходно је напустити другосрбијанску (титоистичку) матрицу по којој је свако залагање за српски интегрализам – спорно. То је тврдио и подгорички режим тродеценијског предсједника. Није тако. Моје схватање српског становишта, образложено у Духу самопорицања, носи све карактеристике либералног национализма. То је теоријска формула која је образложена, историјски потврђена и аутентично демократска. Јер, она почива на човјековој слободи избора: може се, наравно, изабрати и друго политичко полазиште, али није оправдано тврдити да избор српског становишта није демократски избор. Оно подразумијева интегралистичку културну политику. То значи да су припадници српског народа неодвојиви дио српске културне егзистенције: и у Трсту у XВИИИ, и у Бечу, Цетињу и Загребу у XИX, и у емиграцији у XX вијеку. Отуд не слиједи да су ти градови били дио српске државе. Осим Цетиња, које је било пријестоница Црне Горе, у којој је Законик књаза Данила (1855) у 92 члану прецизан: „У овој земљи нема никакве друге народности до једино србске и никакве друге вјере до једине православне источне“. Данас није тако, што не значи да тако није било. У садашњи културни идентитет једног народа спада и прошлост. Они који одаберу српски културни интегрализам природно могу себе разумијевати унутар односа са својим ужим културним зонама, у којима се одвијају дотицаји са другим културама и традицијама. То представља значајан моменат вјековне полицентричности српске културе. Да би остали вјерни титоистичким засадима, помоћу којих се српска културна егзистенција кривотворила, у циљу однарођавања, што је довело до насртања на српску цркву у Македонији и Црној Гори, другосрбијански критичари су кривотворили културни аспект мог схватања српског становишта. Јер, претварали су га у територијалне аспирације, иако тако нешто нигђе не пише у мојим књигама. Када сам подржао приједлог да се организује одбрана Устава Србије референдумом против Француско-њемачког плана, у априлу 2023, напао ме је Пешчаник: као идеолошко гласило другосрбијанске интелигенције. И готово у исти дан телевизијска емисија Ћирилица. Овај режимски мегафон на националној фреквенцији ми је поклонио пуних 60 минута вријеђања на различите начине: и политичке, и неполитичке. Освједочени пријатељ тродеценијског предсједника Црне Горе, Миломир Марић, називао ме је „теразијским Црногорцем“. Он је преузео раније одреднице подгоричког режима. Тако сам у Црној Гори посрбица, док сам у Србији монтенегрин.
ПОБЈЕДА: У друштву расту корупција и негативна селекција, а СНС већ 12 година добија изборе. Да ли су бирачи опијени пропагандом или су застрашени?
ЛОМПАР: Вучић – Брнабић режим је настао у садејству српских популиста и другосрбијанских грађаниста. Портал Е-новине, застава другосрбијанске простоте и порнографије, чији јуришници данас у Аутономији пишу против мене, годинама је утирао пут Вучићевом доласку на власт: нијесу им ваљали ни Коштуница ни Тадић, поготово митрополит Амфилохије. Акцију „бијелих листића“, која је довела 2012. године до побједе овог режима, водили су Весна Пешић и адвокат Срђа Поповић, корифеји другосрбијанске интелигенције.
Када је потписан Бриселски споразум 2013, Весна Пешић је назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици Вучићево приклањање њиховом курсу ријечима: „Боље икад него никад“. А 2017. Весна Пешић је закључила да је „Вучић бољи од националистичких морона“. Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић – Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом. Корупција друштва је начин на који режим купује лојалност националних гласача. Отуд је неодговорно што се национална интелигенција претворила у режимску интелигенцију. Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сијући сумњу у њихову политичку позадину умјесто борбе за њихову подршку, она потхрањује илузију да овај режим има национални политички преџнак.
ПОБЈЕДА: Подржали сте побуну студената. Први пут су сва четири универзитетска града у Србији у блокади, власт није нашла начин да сломи протест. Подршка грађана је велика, колике су шансе да се захтјеви студената испуне?
ЛОМПАР: Режим се користи срамотном америчком подршком себи и неискреном руском подршком српском народу. Ово је мафијашки режим и он није осјетљив на морално и политичко незадовољство. Неопходна је подршка грађана и кретање ка генералном штрајку. Сувише је терета стављено на професоре, посебно на колеге у средњим школама. Неопходно је да се прикључе и други еснафи: адвокати, судије, инжењери, радници, трговци. Посебно рђав утисак оставља сазнање о томе да опозициони посланици нијесу спремни да се повуку из Скупштине и учине њене одлуке нелегитимним. Они позивају грађане на жртву, потпуно неспремни да је покажу примјером. Тек у садејству свих ових чинилаца би се режим принудио на образовање прелазне владе, уклањање медијског монопола и демократске изборе за шест или девет мјесеци.
ПОБЈЕДА: Вучић је уз помоћ послушника подијелио и радикализовао друштво до ивице сукоба. Да ли је близу крај његове владавине и како ћемо се помирити?
ЛОМПАР: У интервјуу, који преноси портал НСПМ од 8. јануара, један израелски новинар описује главног медијског савјетника предсједника Србије. У Израелу га називају „агент хаоса“, он је „познат у Израелу по ширењу лажних информација о личностима и стварању веома отровне атмосфере која за посљедицу има поларизовано друштво“. То значи да његов циљ представља изазивање оштрих сукобљености у друштву. Тако се непрестано понаша пропагандни погон Вучић – Брнабић режима. Томе погодује непрестано сукобљавање националне и грађанске опозиције. Као што су режимски протагонисти незадовољни мојим поступцима и схватањима, тако су истим тим поступцима и схватањима, у исто вријеме, незадовољни и њихови другосрбијански критичари. Те двије стране устројавају један систем односа који влада нашом земљом. У њему се оне међусобно боре за власт. И, истовремено, против сваког ко указује на погубност самог система. То је поуздан показатељ да је политичко мишљење које обје стране критикују − потпуно аутономно. Моја дужност је била да предложим оно што сматрам да је љековито за друштво у цјелини. Уколико мој приједлог не буде имао успјеха, вјероватно ће се наставити смјена једног доминантног модела њему супротним моделом: у дужим периодима. То значи да систем бинарних опозиција остаје потпуно одржив: са растућом спиралом насиља. Духовна ситуација времена, коју доводе до апсурда самозвани авангардисти, претвара се у полугу за тлачење националних традиција, до којих држи већина грађана. Упоришна тачка авангардиста је у страним чиниоцима, а традиционалиста у популистичком самопотврђивању. Тако се друштво креће прогресивно -регресивно, цик-цак, доље-горе, напријед-назад: трулећи у свим аспектима, правним, културним, стручним. Арбитража страних чинилаца, који су вођени својим интересима (Рио Тинто), представља језичак на ваги. Авангардистима је неопходна да успоставе и одрже власт; традиционалистима да успоставе одржив однос са спољним чиниоцима. Предлажем равнотежу између духовне ситуације времена и националне традиције. Не треба се мирити. Треба учити да се живи са разликама које су знатне. У релативно демократском амбијенту оне остају, као и сукоби, али се растварају у нормалнијем саобраћају: интелигенција води идеолошке спорове, власт и опозиција се сукобљавају око практичних садржаја живота. Тамо гђе се њихова кретања пресијецају, гђе настаје чвор идеолошко-практичне природе, најбоље је ослонити се на већинско мишљење народа, које се демократски утврђује.
Quelle: „Lažemo se“ je omiljeni igrokaz režima Vučić – Brnabić – Pobjeda
21. јануар 2025.
