Пише: Срђан Шкоро
Под притиском народног гнева, Александар Вучић је прибегао договореним хапшењима својих блиских сарадника, како би извео још једну представу за народ, рачунајући на његову наивност и кратко памћење. Читавом игроказу недостајало је још једино хватање пантера из Апатина који је, такође, углавном кад људи не виде, скакао по надстрешници коју су Вучићеви стручњаци претходно откачили како би брже и боље пала побивши недужан народ. Да не говоримо о оних чувених 96 безбедносно интересантних особа које се стално шуњају око Вучићеве породичне куће у Јајинцима остављајући за собом неупотребљиво оружје као озбиљну претњу.
Као режисер свих превара које се, нажалост, годинама несметано одвијају у Србији, Вучић је јавно објаснио да је сад било доста са оставкама, да је најцењенији политичар у свету, јер свима говори шта мисли, да ће се наставити са изградњом, па чак и атомских склоништа, јер је Трећи светски рат ближе него икада… Истински јунаци од сада биће они људи који смогну храбрости да уђу у било који објекат који је изградила Вучићева власт. Можда је предстојећи ЕКСПО прилика да се одржи јединствена светска изложба посвећена корупцији и да се ту, на већ опробан корумптивни начин, прикажу сва достигнућа режима који ће остати упамћен по бескрајној количини лажи, превара и пљачки које је спровео ин виво на сопственом становништву. То би нам сигурно додатно подигло углед у свету који немамо, а самог Вучића издигло на пиједестал оних политичара који покушавају да увере и себе и своје присталице да се без адекватне казне и полагања рачуна може вечно владати. Е па не може. Оставке нису довољне. Морају сви одговарати од Вучића па надоле. Без разлике. То је једини пут ка оздрављењу овог народа и државе, уколико је још некоме стало до тога.
Паралелно са Вучићевим већ устаљеним пренемагањима и суманутим порукама типа данас смо пронашли злато, не смем да вам кажем колико га има, само нас неколико зна за то, до изградићемо атомске склоништа за милион и по људи, и опозиција је својим наступима дала као и увек свој допринос.
Схвативши да ће народни гнев и њих одувати због неспособности, лежерности, неактивности и отворене или прикривене сарадње са окупатором, одлучили су да се коначно појаве пред народом. И послушају њихов захтев да буду једном у првим редовима.
Тако је започело нешто што се зове гурање посланика са полицијом испред суда у Новом Саду са захтевом да буду пуштени они који су ухапшени током протеста у том граду и приведени правди сви кривци за смрт 15 људи. Многи су поздравили овако храбру одлуку појединих републичких, покрајинских и општинских одборника, да стану испред кордона за растурање демонстрација спремних полицајаца. Посебно се уздиже чин неколико народних посланица које су се заједно са једним полицајцем ваљале на степеништу суда отимајући се за његов штит. Тако треба. Тооо. Повикаше многи. У виду наратора који стоји ту, у једном тренутку појавила се Мариника Тепић која је новинарима поделила ексклузивну информацију како су жене ухапсиле полицајца. Грађанско хапшење, предај се, рече. За то време, на волшебан начин, посланици Лазовић, Грбовић и Миливојевић, су се користећи “тајне” пролазе пробили у зграду суда и онда, ко за инат, Лазовићу се слошило да се готово онесвестио, па њихов јединствен подухват оста недоречен. Штета. Заиста. Но, оно што је изгледа био циљ, да одређени број људи поново поверује у искрене намере опозиције изгледа да је делимично успело. Исто као и ово Вучићево договорено хапшење праћено уговореним оставкама.
Наравно, то и многе друге ствари како у власти тако и у опозицији неће бити предмет неопходних анализа и утврђивања одговорности. Попут оне да је министарство за заштиту животне средине издало решење за пројекат “Јадар”. Заузети разним кордонима и Вучићевим сталним мућкама пребрзо смо заборавили на литијум и све опасности које отварање таквог рудника доноси. Или како објаснити зашто се нико од оних више од 20 хиљада људи окупљених у Новом Саду на протесту, није придружио акцији опозиционих посланика. Што имплицира да није довољно да опозиција нешто ради већ шта ради и има ли то што ради икаквог смисла да би се народ у већем броју прикључио.
Како се сада ствари одвијају, у Народној скупштини најбројнији посланички клуб имаће они опозициони представници који су одбегли или једноставно напустили своје досадашње матичне клубове где су донедавно егзистирали као најбоља решења која те странке могу народу да понуде.
Такозвани самостални посланици, који тек треба да се удруже у свој нови посланички клуб, оптужују своје дојучерашње централе за бахато понашање и методе које спроводи искључиво Вучић и СНС. С друге стране, централе опозиционих странака оптужују своје дојучерашње саборце да су сарадници управо Вучића и СНС и да су се продали. И опет нема одговорности.
Фото: Вучић и Ђилас /извор: Политика
Одбегли из опозиционих странака су згрожени количином напада и увреда, хајком која се води против њих, заборављајући притом да су до јуче, били део истих тих хајки које су вођене против различитих људи који су управо указивали на оно нашта они сад указују. Уместо што нас бесмисленим причама уверавају како су изабрани за народне посланике тако што су их предложили локални одбори, било би много поштеније да упуте јавно извињење свим људима које је њихова дојучерашња странка безразложно вређала и нападала, а они својим активним чињењем или нечињењем томе доприносили. Посебно извињење дугују свим грађанима које су годинама доводили у заблуду, како је рецимо, странка Слободе и правде пример за спровођење ове две речи, а све је супротно од тога, што сад и они тврде, а знали су то и кад су улазили. Сто одбора да их је предложило не би било довољно да буду на листи ако их није за то одредио Ђилас, а Мариника такву одлуку макар тешком муком прогутала. То бар сви знају. Јавно извињење још није уследило, а то је део покајања које води до истинске слободе. Па делом и правде.
Е сад, поставља се то чувено питање одговорности које сви прескачу. Ако је веровати централама странака да сви који их напуштају да су продане душе и вучићевци, онда се поставља питање како сте и зашто бирали баш те и такве особе верујући да ће бити вечити послушници у вашим политичким намерама и комбинацијама. И где је ту одговорност за такав избор. Исто тако, они који су ставили своје име на листу са људима за које су јако добро знали какве су им карактеристике, где је ту одговорност за пристајање, посебно што су били обавештени да многи нису хтели да буду на тој листи баш због ствари које им они одлазећи сад спочитавају.
Џаба позивање на одговорност ако је ви својим примером не дајете. Неодговорна опозиција својим понашањем подстиче власт на још већу неодговорност. И ту нема краја. Како људи да верују опозицији да су алтернатива и да ће сутра успешно управљати државом кад нису у стању да одрже и сачувају свој мали посланички клуб састављен од десетак људи углавном истомишљеника. Забрињавајуће је шта једни о другима говоре, утркујући се да докажу која је хоботница делотворнија она владајућа или опозициона. Или је у питању исти организам. Самофалов систем је све време у оптицају. Уз Булатовића наравно.
Остаје нам, ипак, нада да ћемо у данима који су пред нама гледати лабудову песму и једних и других.
У супротном наставићемо да присуствујемо беспризорној уградњи власти током изградње која ће нам свима кад тад једном доћи главе. Ту не помажу ни најављена атомска склоништа, нама је потребно безбедно уточиште од њих свих.
Има ли таквог места?
Насловна фотографија: N1
Quelle: Odgovornost nestala – ugradnja opstala – Bez Cenzure
25. новембар 2024.
