Драгана Трифковић: Док САД укидају цензуру, Европа се бори да је заштити

Dragana Trifkovic, Director General del Centro de estudios geoestratégicos

Криза слободе говора у Европи је достигла веома забрињавајући степен. Начелно она је настала у Америци, али сада видимо да САД мењају своју политику у том погледу. То потврђује недавни говор Џеј Ди Венса на Минхенској безбедносној конференцији, који је многе европске лидере оставио у неверици.

Да бисмо дискутовали о кризи слободе говора, неопходно је да установимо који елементи доприносе стварању кризе.

Пре две године Центар за геостратешке студије којим руководим, урадио је опсежно истраживање и анализу под називом „Када лагање постане професија“. Сам назив указује на проблем непрофесионализма медија и злоупотребе новинарске професије. Овај проблем се усложњавао од деведесетих година прошлог века, када је започета монополизација медија. Пре тридесет година медијски простор у САД контролисало је педесетак компанија, док је затим само шест компанија преузело 90% тржишта у САД: News Corp, Time Warner, Sony, Comcast, Viacom и Disney. Наведене гигантске компаније контролишу и медије у Европи, као и на другим континентима, а њихови годишњи приходи појединачно износе више десетина милијарди долара. Ових шест комапнија контролише и око 70% кабловске телевизије, многобројне радио станице, као и штампане новине широм света. Дакле монополизација медија и цензура коју монополизовано тржиште уводи, један је од главних проблема који узрокују кризу слободе говора.

Даље, злоупотреба новинарске професије и практично укидања слободног новинарства почело је од увођења нових правила за војно извештавање под утицајем војно-безбедносних структура, што је довело до преузимања контроле над новинарским извештавањем. Овде мислим на Анекс Фокстрот, документ од 10 страница који је написао капетан Рон Вилдермут, главни службеник за односе с јавношћу у Централној команди САД, како би спровео до тада невиђена ограничења Пентагона на новинарско извештавање. Говоримо опет о деведесетим годинама прошлог века и Заливском рату 1990 године, када су новинари довођени на брифинге америчке војске у специјални прес центар који је отворен у Кувајту, а војним коресподентима није дозвољено да посећују зону војних операција у Ираку. Односно, такву привилегију имао је само мали број одабраних новинара који су били блиски америчким војним структурама, али су и они били подвргнути контроли и цензури. Остали су морали да се задовоље информацијама које им је сервирала америчка војска, како би на основу њих писали новинарске извештаје. За разлику од Вијетнама, када се америчка јавност побунила због рата, ова тактика је довела до тога да су медији оправдали ратне операције САД у Ираку и представили их као чин патриотизма. Задовољно резултатима, америчко руководство је наставило да злоупотребљава медије за покривање сопствених ратних операција, што је било карактеристично и за рат у Југославији. Анти-српска пропаганда је довела до стварања веома лоше слике о Србима у свету, што је САД омогућило да до краја реализују своје геополитичке планове на Балкану. Рецимо покретање медијске кампање против Србије након реализације специјалне операције Маркале или Рачак идентично је покретању кампање против Русије у случају Буча. Карактеристично за све наведене случајеве је то да западни масовни медији нису сачекали истрагу надлежених органа, већ су на основу тврдњи политичара или ангажованих новинара унапред без доказа осудили једну страну.

Колико су медији чврсто контролисани, почело је да се разоткрива тек након објављивања Викиликс депеша којима су објављене многе тајне, између осталог и о улози америчке војске у убијању цивила у Авганистану, Ираку и др. Описана пракса је медије увела под политичку, војну и безбедносну контролу.

Државни органи и безбедносне службе преузели су на себе обавезу да организују брифинге за уреднике водећих медија, новинаре, руководиоце невладиних организација, официре војске и друге структуре, на којима дају инструкције о томе како је неопходно да се размишља и извештава. Навешћу два примера новијег датума која говоре о таквој пракси. Прошле године је француски председник Макрон позвао најистакнутије политичке уреднике медија у Јелисејску палату да науче правила употребе језика у јавности. Други пример је Србија која је успоставила образовну сарадњу са НАТО кроз Индивидуални план партнерства. У оквиру ове сарадње организована је серија предавања о наводној руској агресији на Украјину за српске официре. Све то говори да се из политичких и безбедносних центара моћи намеће наратив и врши индоктринација, што је у потпуној супротности са демократским начелима. Амерички аутор Пол Крејг Роберт написао је књигу „Царство лажи“ у којој је анализирао злоупотребу медија од стране политичког естаблишмента за ширење дезинформација.

Овде је потребно споменути у улогу невладиних организација које су примале милионе долара из буџета Сједињених Америчких Држава преко разних агенција, фондова и организација за креирање јавног мњења и вршења утицаја на естаблишмент. Оно што је парадоксано, то је да се ове организације називају „невладиним“ иако су многе од њих примале преко посредника новац од америчке владе. Многобројни кадрови из невладиног сектора временом су интегрисани и у државни апарат.

У извештају „Када лагање постане професија“ анализирана је веза између медија, невладиних организација и обавештајних служби. У децембру 2022. године Инспекторат америчког Стејт департмента објавио је извештај Фонда о борби против руског утицаја у коме је наводено да су САД потрошиле више од милијарду долара од 2017. до 2022. године за финансирање невладиних организација, медија и других организација и програма који се супротстављају руском утицају. Ова чињеница директно указује на то да су САД финасирале анти-руску кампању која је укључивала и етикетирање свих новинара, јавних личности, интелектуалаца и политичара који нису подлегли русофобији. Невладин сектор коришћен је такође и за анти-српску кампању која се води од деведесетих година прошлог века. Ако говоримо о конкретним организацијама које су финасирале ову кампању потребно је споменути USAID и Фонд Џорџа Сороша. Нова америчка администрација предузела је мере против USAID како би спречила ненаменско трошење новца из буџета грађана САД, што је позитиван корак и у спречавању негативног дејства агресивних информационих кампања. Како би себе заштитила од спољних утицаја Америка је још 1938. године усвојила Закон о регистрацији страних агената „The Foreign Agents Registration Act (FARA)“. Уколико се установи да новинар или НВО активиста прима новац из иностранства, безбедносне службе у складу са тим законом процењују да ли његове активности подлежу кривичном гоњењу. Међутим интересанто је да се FARA закон у САД највише примењивао од 2017. године против лица која су повезана са Трампом.

Русија је тек 2012. године усвојила сличан мање рестриктиван закон према коме новинари и НВО активисти који примају новац из иностранства не подлежу кривичном гоњењу уколико јавно истакну да су страни агенти.

Такође интересанто је да је Европски суд за људска права пресудио да руски закон „крши основна права и да има карактеристике тоталитарног режима, стварајући атмосферу сумње према независним гласовима“. О америчком Закону о регистрацији страних агената, Европски суд за људска права се никада није изјашњавао. Многи новинари у Европи чак и не знају да у Америци постоји такав закон, па је новинарка из либералних медија једном приликом остала у чуду када сам у интервју рекла да је руски закон написан по узору на амерички, али је мање рестриктиван него амерички.

Дакле на кризу слободе говора утичу комерцијална монополизација медија, политички и војно-безбедносни утицај на медије, двоструки стандарди, злоупотреба новинарске професије и невладиног сектора, ширење лажних вести, политичка индоктринација, злоупотреба државног апарата, нарочито безбедносних служби за спровођење репресије над слободним интелектуалцима и новинарима. Из тих разлога многобројне колеге независни новинари, интелектуалци, политичари из Европе, били су принуђени да побегну из Европе због репресије која се над њима вршила. Они који су остали у Европи могли су или да заћуте или да буду ухапшени, као што је случај са Александром Гапоненком и Светланом Бурцевом. Неопходно је да у Европи дође до преиспитивања узрока који су довели до оваквих последица и предузимања корака за хитно решавање проблема у оквиру нове безбедносне стратегије за Европу. Посебно што САД где су настали многобројни наведени узроци који су довели до кризе слободе говора, потпуно мењају свој приступ.

18. март 2025.

Fuente: Centro de estudios geoestratégicos

Instrucciones:

https://wikileaks.org/

https://dash.harvard.edu/server/api/core/bitstreams/7312037e-72a8-6bd4-e053-0100007fdf3b/content

AFTER THE WAR; Long Series of Military Decisions Led to Gulf War News Censorship – The New York Times

Истраживање: Када лагање постане професија – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE

Политика насиља против слободе говора: Заштитник људских права Александар Гапоненко поново ухапшен у Риги – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE

Драгана Трифковић: Када fake news постану службена информација – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE

Драгана Трифковић: Дух британске подмуклости и америчке бруталности или како се медији злоупотребљавају против неистомишљеника – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE

Драгана Трифковић: Убиство Гонзала Лире, још један пример бруталног односа Запада према новинарима који извештавају из ратних зона – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE

Драгана Трифковић: Запад је укинуо новинарску професију – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE