Escrito Por Paul Craig Roberts
Можемо поменути Ричарда Медхерста, Тулси Габард, Скота Ритера, Амб. Крег Мареја, Џулијана Асанжа и многе друге које су полицијски државни органи у САД, Великој Британији, ЕУ и Канади узнемиравали, хапсили, затварали због бављење новинарском професијом која нестаје. Када Ричард Медхурст може бити ухапшен на лондонском аеродрому због „изражавања мишљења или уверења које подржава забрањену организацију“, знамо да је слобода мртва и новинарство више не постоји. Све што је западним новинарима данас дозвољено јесте да подржавају званичне лажи у званичним наративима који се користе за конструисање лажне стварности у којој живимо.
Више немамо BBC, the New York Times, the London Times, ABC, NBC, CBS да позивамо владу на одговорност. Оно што имамо су министарства пропаганде која подржавају званичне наративе. Посао западних медија је да лажу народ у име естаблишмента који њима влада.
Како растуће застрашивање алтернативних медија јасно показује, способност изражавања истине брзо нестаје у западном свету. Ускоро ћемо бити закључани у Матриксу, само што неће бити надљудске опозиције.
Прошле су године откако смо могли да верујемо у једну реч коју чујемо од New York Times, Washington Post, NPR, CNN, Fox News, ABC, CBS, NBC, the London Times, Telegraph, The Guardian или од главних европских медијских извора .
Идеја да је Запад слободан је шала. Када нема слободног изражавања постоји само тиранија. А то је западни свет. Тиранија.
Разлог зашто западне владе немају потешкоћа да подрже нацистичке владе у Украјини и Израелу је тај што су и саме нацистичке.
Медхурст описује своје хапшење. Подсећа ме на књигу Франца Кафке „Процес“ причу о човеку кога је ухапсила неурачунљива власт која га гони а да није открила злочин за који је кажњен. То се десило Џулијану Асанжу који је изгубио деценију свог живота због чисте тираније, тираније коју подржавају амерички конзервативци који су толико глупи да су их званичним наративима уверили да је он руски шпијун против Америке. Како опстаје овако глуп народ.
Заправо и не. Полицијска држава на коју су пали сада затвара круг око њих.
Ево Ричарда Медхурста који ће вам рећи о томе:
Британски новинар Ричард Медхурст: „Западу нису потребни државни медији,
он има корпорације које поседују и државу и медије; много моћније и опасније“.
Fuente: (5) Stand with Gaza – British journalist Richard Medhurst: „The West… | Facebook
Ухапшен сам на аеродрому Хитроу као „терориста“ због мог новинарства 20. августа 2024. године
Моје име је Ричард Томас Медхурст.
Ја сам међународно акредитовани новинар из Уједињеног Краљевства.
У четвртак, када сам слетео на лондонски аеродром Хитроу, одмах ме је из авиона испратило 6 полицајаца који су ме чекали на улазу у авион.
Ухапсили су ме — не притворили — већ су ме ухапсили према члану 12 Закона о тероризму из 2000. и оптужили ме да сам наводно „изразио мишљење или уверење које подржава забрањену организацију“, али нису хтели да објасне шта то значи.
Један полицајац ми је узео торбе, а када сам га питао зашто је још увек у авиону, речено ми је „Гледај друже, можеш да будеш ухапшен овде пред свима, или тамо. Ваш избор.”
Одвели су ме у суседну кабину, претресли, одузели ми телефон.
Нисам смео да обавестим своју породицу.
Упркос томе што сам био миран и кооперативан, био сам везан нечим што ми је стављало рамена у незгодан положај, а зглобове једне преко других, а не једне поред других. Лисице су биле изузетно чврсте. Упркос томе што их је полиција олабавила, остављале су трагове на мени два дана.
Полиција ме је спустила на писту и стрпала у полицијски комби; у суштини мобилни кавез и обавестио ме да се све снима.
Комби је био скучен. Морао сам да се мучим све време да задржим равнотежу и да покушам да се не преврнем док смо се возили до полицијске станице.
Када сам ушао у станицу, поново су ме претресли по други пут за 10 минута.
Речено ми је да седнем на клупу, скинем ципеле и чарапе. Речено ми је да окренем чарапе наопачке и да их држим да их полицајци прегледају.
Такође су ме натерали да подигнем ноге да би проверили.
Полицајци су ме одвели у собу са УВ светлима, за коју су ми рекли да се користи за хватање провалника напрсканих нечим – немам појма зашто су то урадили, пошто су ме управо извели из авиона.
Мој кофер је тада отворен у предворју и опљачкан; одузета ми је сва новинарска опрема и уређаји, укључујући телефоне, сим картице, бежичне микрофоне и слушалице. Чак и моје пертле.
Касније су ми узели ДНК, отиске прстију, отиске дланова и фотографисали ме.
Сместили су ме у самицу, у хладну ћелију која је смрдела на мокраћу. Светла једва да је било, а кревет — ако га уопште можете назвати креветом — био је мала бетонска платформа, са танким душеком од папира.
Ћелија није имала прозоре. Без грејања. Без тоалет папира.
Снимали су ме 24 сата дневно, са аудио и видео записом – чак и када сам одлазио у тоалет.
Морао сам да једем храну са комадом картона, који треба да се пресавије на два дела да би се узео оброк.
Полиција је рекла да имам право да обавестим некога да сам затворен. Па сам рекао, ок, желим да позовем своју породицу. А онда би рекли: „па, ваши позиви су обустављени због природе наводног прекршаја“.
Покушао сам да питам: па која је сврха права ако га можете насумично повући? Зашто ми говорите да уопште имам ово право?
А један од њих је рекао нешто у стилу: „Па, то није апсолутно право. Може се одрећи”.
Слично, рекли су да имам право да знам зашто сам приведен. Па сам питао (опет), а полиција би рекла нешто попут: „ми смо само полицајци који хапсе, ми заправо не знамо“, или „ово ће вам бити објашњено током разговора“, или неки други генерички одговор.
Упркос уљудности и веселости полицајаца, осећао сам да је цео процес осмишљен да ме понизи, застраши и дехуманизује; да ме третирају као злочинца, иако су морали бити свесни мог порекла и да сам новинар.
Био сам под присмотром скоро све време, од тренутка када сам ухапшен до пуштања, било у полицијском комбију, станици, ћелији – све то. Без икакве приватности.
Многи моји захтеви су такође одложени или потпуно игнорисани.
Када сам приведен, тражио сам воду неколико пута. Полиција би увек рекла „свакако“, али сам на крају чекао сатима на малу шољу воде.
Питао сам да ли могу да добијем своју одећу јер сам био у мајици, било је хладно и нисам могао да спавам. Рекли су да ће ми дати пуловер, али никада нису. Иако ми је један чувар дао друго ћебе.
Видите, за најосновније ствари морате да приговарате и да се жалите. Због тога сам се плашио да неће ни позвати адвоката за мене.
Дозволили су ми да видим медицинску сестру једном. Али у три друга наврата када сам тражио да видим медицинску сестру, они би рекли „да“, а онда ништа.
Много сати нико на свету није знао шта ми се догодило или где сам.
Само полиција је могла да позове адвоката за мене. Морао сам да питам 4-5 различитих чувара за неколико сати док коначно нисам добио позив.
Неки од позива мог адвоката нису прошли или на њих није одговорено. За један од позива, мом адвокату је речено да ће бити прислушкиван, али су једноставно одбили да га приме.
Тражио сам да разговарам са њима после када се то догодило, али ми није било дозвољено.
Укупно сам у притвору провео скоро 24 сата. Ни у једном тренутку ми није било дозвољено да разговарам са чланом породице или пријатељем.
Након 15 сати чекања, два детекстива су ме коначно испитала. Разговор је трајао око сат, сат и по.
Дакле, очигледно није било потребе да ме држе тамо све ово време.
Али верујем да је то намерно урађено да би покушали да ме психички узнемире.
То није успело.
Категорично и у потпуности одбацујем све оптужбе полиције.
Ја нисам терориста. Немам кривични досије.
Пре овог инцидента, никада у свом животу нисам био у притвору.
Ја сам производ дипломатске заједнице и васпитан сам да будем антиратно настројен.
Оба моја родитеља су добила Нобелову награду за мир за свој рад као мировњаци Уједињених нација. Имали су огроман утицај на мој поглед на свет, и усадили су ми важност дипломатије, међународног права и мира.
И сам сам био жртва тероризма. Када сам похађао британску школу у Исламабаду, египатска амбасада поред моје школе је дигнута у ваздух у двоструком бомбардовању.
Категорично и недвосмислено осуђујем тероризам.
Ја сам Медхурст. Моја породица сеже 1000 година уназад у овој земљи. Долазим из породице дугог низа јавних службеника. Мој отац је служио у Лондонској Метрополитен полицији, пре него што је ушао у УН. Он је стручњак и ауторитет за борбу против тероризма који ме је много научио. Мој деда је био у Краљевском ваздухопловству током Другог светског рата, а његов отац пре њега у британској војсци у Првом светском рату.
Можда немам исте каријере као они, али своје новинарство сматрам јавним сервисом и својим начином да дам свој удео за земљу, пружајући противтежу мејнстрим медијима.
Волим своју земљу и поштујем њене законе и правне институције.
Ипак, имам осећај да су на мети они попут мене који говоре и извештавају о ситуацији у Палестини.
Истог дана сам резервисао карту за Лондон. Ипак, цео тим полиције је мобилисан да ме ухапси и испита. Због тога сам осећао да је то било унапред планирано, координисано хапшење.
Многи људи су приведени у Британији због везе са новинарством. Понекад по Закону о тероризму, понекад не.
Мислим на Џулијана Асанжа, Крега Мареја, Кита Кларенберга, Дејвида Миранде, Ванесу Били.
Међутим, колико ми је познато, ја сам једини новинар који је ухапшен и задржан до 24 сата према члану 12 Закона о тероризму.
Имајте на уму услове које сам претходно навео: психолошки елемент када сте присиљени да чекате бескрајно, не каже вам се за шта сте оптужени, нити када ћете бити испитани.
Упркос томе што сам безусловно пуштен, не осећам да је моја кауција заиста безусловна.
У ствари сам у лимбу, не знам да ли ћу бити оптужен за 3 месеца или ћу ићи у затвор.
Новинарство је моја егзистенција. Имам етичку и моралну одговорност према широј јавности да информишем. Али осећам да ми је стављена брњица.
Једноставно не знам да ли и како могу уопште да радим наредних месеци. Палестина — хуманитарна криза у Гази — остаје најхитнија вест на свету, међутим, чини се да свака изјава, без обзира колико невина, чињенична и добронамерна, може бити искривљена и уврнута у злочин највишег реда.
Управо то је опасност и апсурд Закона о тероризму којим сам увек настојао да импресионирам јавности, много пре него што сам и сам постао његова жртва.
То је ван контроле и томе нема места у демократији.
Законе о борби против тероризма треба користити за борбу против стварног тероризма, а не новинарства.
Не можемо себе назвати демократијом све док се новинари извлаче из авиона, притварају и третирају као убице.
Згрожен сам што сам политички прогањан у својој земљи.
Пошто не знам да ли још могу да извештавам као новинар наредних месеци, љубазно вас молим за подршку у овим тренуцима.
Слобода штампе, слобода говора су заиста на удару. Држава се обрачунава и ескалира, како би покушала да спречи људе да говоре против саучесништва наше владе у геноциду.
Молим вас, не будите само са мном, већ и са осталима који су још унутра. Знам кроз шта пролазе, и најбоље олакшање је знати да људи споља навијају за тебе и чине све што могу да те извуку.
Хвала.
Ричард Медхурст
Fuente: The Western World Has Succumbed to Tyranny | (paulcraigroberts.org)
Traducción del inglés: Centro de estudios geoestratégicos
22. август 2024.