Пише: Диогенис Д. Валаванидис, председник «Центра за заштиту хришћанског идентитета» и председник Одбора за верска питања «Центра за геостратешке студије»
Одавно је позната „Доктрина америчке борбе против Истока“, чији је креатор директор ЦИА Ален Далс, у којој су прецизно наведене смернице како да се разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ и дух православних народа и њихових држава. На то је упозоравала једна од врхунских професора Правног факултета у Београду, др Смиља Аврамов, када је 2014. године, први пут обелоданила да су САД, Ватикан и Немачка још 1976. године, пре 49 година, склопилe тајни споразум у 11 тачака од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни, када су рекли да «Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела». Другим речима, православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде нови светски морални пројекат.
У том контексту, познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински је рекао: „Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље“. Реализација овог плана је замишљена из више праваца: први и основни ниво разарања Православне цркве представља процес фрагментације, тј. уситњавања помесних православних аутокефалних цркава; потом следе бројни примери црквенодржавне сарадње који представљају најгрубљи начин нарушавања поретка Црквених канона који најоштрије санкционишу таквe поступке; и, на крају, све наведене активности су синхронизоване и у потпуном сагласју са англосаксонским креирањем геополитичке мапе света.
Када је реч о директном удару на јединство Православне цркве, примери се ређају као на покретној траци: неканонско проглашење расколничке тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ), од стране канонопрекршитеља Цариградског патријарха Вартоломеја I; потом Летонија, у којој се први пут у историји православне цркве догодило да је председник једне државе (Еглис Левитс) поднео националном парламенту (Сејму) нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која је до тада била аутономна у оквиру јурисдикције Московске патријаршије на чијем челу се налазио митрополит Курдјашов; покушај избацивања братства светогорског манастира Есфигмена, због њиховог енергичног супротстављања утицају екуменистичко папистичких снага из кругова Фанара; догађаји у Српској православној цркви, где епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично цариградском патријарху Вартоломеју, и томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве (дајући Томос о аутокефалији тзв. Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, злоупотребивши име грчке Македоније, што је довело до негодовања помесних гркофонских православних цркава);
Недавна одлука Врховног касационог суда Бугарске о могућности регистрације паралелне православне цркве, тзв. „Бугарске старокалендарске цркве“ (БСЦ), у потпуном је складу са екуменистичко-папистичко-либерално-сатанистичким тенденцијама англосаксонског Запада у правцу уништења Православне цркве, као једине снаге која је способна да се одупре глобалистичким, сатанистичким, патолошким и девијантним појавама у данашњем времену.
Потврда такве премисе нам је убрзо стигла, ни мање ни више, већ из Атлантског савета Бугарске, који је на поменуту регистрацију одговорио поруком на свом Фејсбук профилу: „Данило није наш Патријарх, и с тим у вези, позвао на спасавање православља од, наводно, руских узурпатора“.
У том контексту, неопходно је нагласити да је више него јасно да паралелним вршењем јурисдикционих овлашћења у оквиру исте Помесне православне цркве, неминовно долази до преклапања јурисдикција два или више епископа, што је у супротности са 2. каноном Другог Васељенског сабора (381) који гласи: “Епископи нека не прелазе границе својих области да би тамо обављали неке послове, изузев ако их позове тамошњи епископ. Пословима сваке епархије нека управља епархијски сабор“.
У складу са тим, дозвола Врховног касационог суда Бугарске да се региструје још једна, паралелна, „православна црква“ у државно правним границама Републике Бугарске, у директној је супротности са светим канонима Православне цркве.
На овом месту преносимо део из саопштење Светог синода Бугарске православне цркве у вези са одлуком Врховног касационог суда, о могућности регистрације паралелне „православне цркве“.
У Саопштењу се истиче: „…да се након потпуно превазиђеног, политички инспирисаног раскола (1991-1998-2009), Бугарска православна црква поново суочила са опасношћу поделе због судског преседана, отварајући могућност за појаву многих организација које тврде да су тзв. ‘Православне цркве’. Према члану 13. Устава Бугарске, традиционална вера у земљи је православна, а према члану 10. Закона о верама, наводи се да је представник традиционалног православља искључиво – Бугарска православна црква – бугарска патријаршија“.
Одговор на питање, који су разлози довели до оваквог стања у Православној цркви данас, потражили смо од Фјодора Михајловича Достојевског. Он сматра, да је у замену за Христа, европски човек измислио себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија и утеха. Међу њима су и материјализам, атеизам и социјализам. Достојевски тврди да је Западна црква «одавно продала Христа за земаљско господство», и на тај начин принудила људе да се окрену од Христа. Социјализам је имао задатак да реши судбину човечанства али не са Христом, већ мимо Бога Христа; социјализам се, значи, природно зачео управо у Европи, и то као замена за хришћанство.
У истом тону Достојевски образлаже да је Западна црква објавила да се хришћанство и његова идеја не могу остварити без владавине над свим земљама и народима, бар не у духовном смислу, већ државном.
Са друге стране, двадесети век је век у којем је атеизам узео неслућене и неоправдане размере, и гледано историјски то је век бесмислености и очајања, век греха и насиља, гасних комора и концентрационих логора, масовних убистава идеолошких противника.
Модерни људи су дезоријентисани, заплашени, несигурни у себе и друге, постали су „номади духа“. Модеран човек живи пре у агонији духа него у благостању и задовољству. Треба схватити да човек не живи само од знања нити благостања, већ од смисла живота и вере у тај смисао. Веровати у Бога значи борити се без повлачења, за сваку вредност живота, јер живот има смисла све дотле док човек има веру у своје духовно-моралне вредности. Вера у Бога нам говори да је живот дар Божји и уједно задатак човечји, да се приликом рођења добијени таленти умноже и врате своме Творцу.
Бог најбоље зна зашто су страдања потребна и није наше да о томе размишљамо, већ да своје страдање претворимо у тријумф добра. Нико нема право да чини неправду па ни онај који је од ње страдао. Бог нам је потребан да бисмо спасли себе и свет око себе. Достојевски је помоћу идеје о Богу и вере у Бога изашао из таме „мртвог дома“, окренуо се животу и његовим вредностима и пронашао смисао живота. У историји се често догађа да су беспомоћне жртве биле победници над окрутним мучитељима (Исус Христос над Пилатом, Сократ над тиранима, Сенека над Нероном).
Смисао живота вуче човека напред, поспешује стваралаштво и успех, омогућује срећу, решава проблеме животне ситуације, даје озбиљност нашем животу и достојанство човековом бићу и осујећује мишљење да је човек безначајно и случајно биће. Без Бога и вере у Бога човеков живот је бизарна епизода у животу Земље, случајни догађај на њеној кори, јер човек без Бога нема неко дубље значење и виши смисао.
Међутим, ако анализирамо данашњи тренутак, намеће се недвосмислен закључак да „Цариградски патријарх Вартоломеј I жели да подигне сопствени култ у цркви и постане својеврсни папа Истока“. Такође, Џим Џатрас, амерички политички аналитичар, бивши дипломата, саветник за спољну политику и лобиста фирме „Venebl“, констатовао је да у овом случају постоје и неки други фактори, од којих су најважнији Цариградска патријаршија и геополитички интереси Стејт Департмента, као и ширење „културног марксизма на цео владајући апарат Америке, који жели да сломи кичму православне цркве“. Закључујући, Џим Џатрас је дословце рекао: „Имамо интегрисану идеолошку структуру као и пословање, новац, специјалне службе, које комбинују идеологију усмерену против хришћанског морала и Православне цркве“.
У вези са истим питањем, реаговао је и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, који је рекао да се у последње време на иницијативу Америке „манипулише цариградским патријархом ради уништења православља”. Шеф руске дипломатије је додао да је „познато какве су рушилачке активности биле предузете у Украјини у вези са питањем Украјинске православне цркве. Створена је квази структура под називом ‘Православнa црква Украјине’. План је очигледан и тешко га је прикрити јер сада покушавају да поцепају Сиријску и Српску православну цркву. То је део садашњег курса Запада, који је усмерен на поткопавање свега што је повезано са Русијом, Словенима и православљем“.
Креатори геополитичке мапе света, било да је реч о Америци или „дубокој држави“ коју представља крупни капитал у виду представника Ротшилда и Рокфелера, Голден Сакса, Блек Рока, Вол Стрита, највећих мултинационалних корпорација и светских банкарских конзорцијума и др, чији се портпарол огледа у лику дипломца са Харварда Клауса Шваба који је оснивач Економског Самита у Давосу 1971. г, схватили су да данас од Западне цркве није остало готово ништа.
Другим речима, поглавар Римокатоличке цркве је гласно и јасно рекао да та црквена заједница нема ништа против истополних парова, чак их и благосиља. Католичка новинска агенција Аустрије kathpress.at, је 2023. године пренела да је и Енглеска црква увела пробно благосиљање хомосексуалних веза, и предузела конкретне кораке како би увела церемонију благосиљања хомосексуалних парова. Чак је и Генерални синод Англиканске државне цркве гласао са 227 гласова за и 203 против овог експерименталног пројекта. Стивен Крофт, бискуп Оксфорда и покретач пројекта, нагласио је да ниједан припадник свештенства није у обавези да пружа такве услуге. После темељног испитивања, у наредних неколико година биће донета одлука да ли би благослови за хомосексуалце могли да постану и формални део канонског права те Цркве. С друге стране, предложено је да се развије „свеобухватна пастирска понуда“ за добродошлицу LGBTQ+ особама, односно лезбејкама, гејевима, бисексуалцима, транссексуалцима, интерсексуалцима, куеерима и особама других родних идентитета. У ту сврху требало би увести посебне молитве, црквене службе и благослове – на добровољној основи.
Потпуно је јасно да је после овакве и сличних одлука у Цркви Енглеске обесмишљен сваки англиканско-православни богословски дијалог, који се води почев од 70-их година прошлог века.
Ако се томе дода и евидентно благонаклон однос према највећем злу и јереси која може да се замисли у православном свету, а то је сатанизам, његова афирмација и успон у Западној цркви, онда је потпуно разумљива намера геополитичких креатора ка уништењу јединог здравог ткива у еклисиолошком смислу, а то је Православна црква и њена теолошка мисао. Зато су се и одлучили да делују преко „најслабије карике“, тј. Цариградског канонопрекршитеља – патријарха Вартоломеја I. Ту им је и онако био прокрчен пут од стране обавештајних служби САД, и то у последњих 100-ак година, преко патријарха Мелентија, Атинагоре па све до најгорег данашњег Вартоломеја I.
Како се никада више не би поновио спољни утицај геополитичких и црквених ауторитета на институције једне независне и суверене земље, као што је у овом случају Бугарска, мора се деловати одважно и у духу са канонима наше Свете Цркве. То се посебно односи на помесне православне аутокефалне цркве које се не супротстављају деструктивним ставовима цариградског поглавара, и чији високодостојници су пали у искушење јереси екуменизма, папизма, либерализма, модернизма и сатанизма, и које су поданичким деловањем, или пак неделовањем, допринеле да се нађу у вазалном односу према државним ауторитетима својих земаља.
На жалост, данас морамо да констатујемо да су се екуменизам и папизам, као и индиферентност према сатанизму проширили као заразна болест, од које су оболели многи црквени великодостојници помесних православних цркава. Како малих помесних православних аутокефалних цркава, тако и великих!
Због тога је неопходно да се у свим Помесним православним црквама упути јавни позив на изоловање свих духовно оболелих архијереја (патријараха, архиепископа, митрополита, епископа и др) ради опстанка једне Свете, Саборне и Апостолске цркве – наше једине Православне цркве, која је егзистенцијално угрожена у данашњем времену, више него икада пре у својој дугој историји.
Имајући у виду да Цариградски поглавар Вартоломеј I као и многи његови претходници, има амбицију да буде «први без себи равних» – (Primus sine paribus), значајно је подсетити се да још у време светог Григорија Великог (+604) када није било ни помена о увођењу у Хришћанску теолошку мисао таквих догми и новотарија као што је тзв. папска непогрешивост, Св. Григорије Велики је у Књизи VII, Посланице 33, записао: „…..ко год себе назива, или жели да будe назван, Васељенским Пастиром, у својој је гордости претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих“.
Такође, Свети Јустин Ћелијски је рекао да су три највећа пада у историји Цркве: пад Адамов, пад Јудин, пад папин, а томе се може додати и пад Цариградског патаријарха. „Ко признаје папу било западног или источног Хришћанства, тај се одриче Христа, и његов духовни отац је демон“, говорио је Свети Јустин.
Имајући у виду да духовни токови мисли Западног човека, од Дарвинизма до Новог доба изазивају праву пустош у њиховим животима, као и сазнање да једино оно што нас издваја као праве људе, јесте то што радимо и како се понашамо када «олуја дође», као сада, када је Христова Црква угрожена више него икада пре у својој дугој историји.
Како не би подлегли искушењу да морално паднемо толико ниско, да нас се постиди и сам ђаво, чиме би постали робови зла и греха, НЕОПХОДНО ЈЕ ДА СЕ ДИГНЕМО НА НОГЕ, УСПРАВИМО, И БУДЕМО ПРВИ НА ЛИНИЈИ БОРБЕ ГЛОБАЛНОГ ЕГЗОРЦИЗМА.
Fuente: Centro de estudios geoestratégicos
17. јануар 2025.
