Пише: Диогенис Валаванидис, председник одбора за верска питања Центра за геостратешке студије
Одавно смо констатовали да не треба бити велики познавалац еклисиолошких и геополитичких прилика, да би се извео закључак да се Православна црква у данашњем времену нашла у вртлогу, бројних политичких и геополитичких комбинација и злоупотреба. Овакав след догађаја је још пре 50 година, предвидео мудри Андре Малро (1901-1976) познати француски политичар, интелектуалац и министар културе у влади чувеног француског државника Шарла де Гола (1959-1969), који је рекао да ће «Црква и вера имати значајно место у креирању геополитике XXI века«.
И поред познавања наведених чињеница, веома нас је изненадила вест која је 24.12.2024. г. објављена на мрежи Православно-истраживачког центра „Хризма“, који се бави аналитиком у области црквеног живота, да Белорусија планира да отвори дипломатско представништво тј. амбасаду, у Ватикану. У прилог томе, објављена је и одговарајућа уредба републичке владе број 988 од 20. децембра 2024. године на Националном правном порталу.
У истом документу се прецизира да је у плану да се амбасада Републике Белорусије при Светој столици отвори пре 1. септембра 2025. године. Да изненађење буде комплетно, постарао се председник Белорусије Александар Лукашенко, који је поред одлуке о отварању амбасаде у Ватикану упутио званичан позив папи Франциску, поглавару Римокатоличке цркве, да први пут и историји посети Белорусију!
Истине ради, неопходно је нагласити да ово није први пут да председник Лукашенко упућује позив римском епископу да посети Белорусију. Портал «Борба за веру» је још 2009. године пренео да је тадашњи поглавар римокатоличке цркве Бенедикт XVI примио у аудијенцију председника Александра Лукашенка, који га је позвао да посети Белорусију. Уједно, то је Лукашенку била прва посета западној Европи од 1996. године, јер га је Запад дуго изоловао због наводног кршења основних људских права у његовој земљи. Том приликом се састао са италијанским премијером Силвијем Берлусконијем као и министром иностраних послова Франком Фратинијем.
Ипак, анализирајући најновији изненадни потез белоруског председника, уочавамо да је позив римском епископу упућен непосредно уочи одржавања председничких избора у овој земљи, који су планирани за 26. јануар 2025. године. Исто тако, јавна је тајна да је председник Белорисује веома узнемирен и забринут због отворених претњи насилног преузимања власти у земљи! У том контексту, слободни смо претпоставити да је овим потезом председник Лукашенко желео да одржи и оно мало отворених канала комуникације са Западом, и евентуално, пошаље поруку да би могао да буде и »кооперативан»? Ипак, све наведено спада у домен шпекулација које су искључиво политичког карактера.
Упркос томе, желимо да верујемо да је председнику Белорусије познато да када се поглавар Римокатоличке цркве позива у посету некој земљи, основни и незаобилазни ред је да има сагласност поглавара Помесне православне аутокефалне цркве, а потом и највишег државног ауторитета у земљи. Имајући у виду, да је Белоруска православна црква егзархат Руске православне цркве од 11. октобра 1989. године, после распада Совјетског Савеза, а тиме и под јурисдикцијом Руске православне цркве, питамо се, ко је од стране црквених високодостојника упутио позив папи Франциску да посети Белорусију? Да ли је у питању Митрополит мински и заславски, и патријарашки егзарх све Белорусије Венијамин (Тупеко), или је пак позив упућен из Московске патријаршије, што је теже да поверујемо?
Док не добијемо одговор на ово питање, слободни смо да закључимо да је недвосмислено реч о покушају садејства државних и црквених надлежности, што ни у једном секуларном друштву није дозвољено. Таква врста забране је прецизно дефинисана како државним, тако и црквеноканонским прописима. На жалост, примери црквенодржавне сарадње налазе погодно тло у оним помесним аутокефалним православним црквама, у којима су се екуменизам и папизам проширили као заразна болест, и од које су оболели многи црквени великодостојници. Таквих примера има много, како у малим тако и великим аутокефалним православним црквама!
Због тога смо више пута указивали на неопходност да се у свим помесним аутокефалним православним црквама упути јавни позив на изоловање свих духовно оболелих архијереја (патријараха, архиепископа, митрополита, епископа и др) ради опстанка Једне Свете, Саборне и Апостолске цркве – наше једине Православне цркве, која је егзистенцијално угрожена у данашњем времену, више него икада пре у својој дугој историји.
Један од најеклатантнијих примера црквено државне сарадње, која је погодила све вернике у Србији, била је вест да је Српска православна црква (СПЦ) као Мајка-црква сагласна са давањем аутокефалности такозваној Македонској православној цркви, и да је 05. јула 2022. године патријарх Порфирије уручио Томос у Саборној цркви у Београду, Митрополиту Стефану као архиепископу «Православне македонске цркве – Охридске архиепископије» и митрополиту скопском.
Потпуно је непознат и несхватљив разлог оваквог поступка којим се бројна културна и духовна баштина српских владара Немањића, Мрњавчевића, Бранковића и др, као и гробаља на којима леже кости највећих српских јунака и хероја, који су дали животе за одбрану Јужне Србије и српског националног питања у целости, даје у руке онима који су на идеологији комунизма створили једну титоисточко-комунистичко-атеистичко-секуларну творевину, засновану на антисрпству, користећи се именом грчке Македоније, која је 3000 година била Хеленска и таква ће остати до краја света.
Најречитији одговор на то је дао један од највећих српских историчара канонолога и научни саветник Историјског института Српске академија наука и уметности, проф. др Миодраг М. Петровић, на порталу Стање Ствари, 12. фебруара 2024. године, у тексту под насловом: Аутокефалија “Македонске православне цркве – Охридске архиепископије“ као неканонски производ црквенодржавне сарадње:
„…Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично цариградском патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве».
„…Кобне последице Томоса о аутокефалији ‘Македонској православној цркви – Охридској архиепископији’ епископ бачки Иринеј (Буловић) покушава да представи као нешто што је добро и корисно. У вези с тим објављен је његов чланак у листу Ортодоксос типос бр. 2407 од 1. јула 2022. године, стр. 1. и 6. Демагошки, проповеднички, али и неистинито, у име Српске православне цркве узалудно настоји да оправда Томос о аутокефалији. Слично је поступио и у интервјуу објављеном у Печату – листу слободне Србије, бр. 744 од 30. децембра 2022. године (стр. 7-16): ‘СПЦ је сачувала, а не продала и предала своје немањићке светиње’. Ту он каже да су ‘немањићке светиње’ дате Македонској цркви ‘на коришћење’, што је достојно смеха. Колико довијања и неистине има у наведеним његовим чланцима (на српском и грчком језику) може се сагледати у напред наведеном мом чланку Штетни томоси о аутокефалијама (на српском и грчком). Настоји да у име Српске православне цркве и патријарха Порфирија који је његово духовно чедо, ауторитативно наметне јавности своју ‘истину’. Да би му Грци, који нису наивни, поверовали причи, на крају чланка позива се на Јованово Јеванђеље 8, 32: ‘Познаћете истину, и истина ће вас ослободити’. Даје им до знања да је истина оно што он пише“.
Као што видимо из наведеног текста проф. др Миодрага М. Петровића, текст епископа бачког др Иринеја Буловића обилује нарцисоидношћу и покушајем манипулације. Иначе, у српским црквеним и друштвеним круговима, бачки епископ др Иринеј Буловић се сматра човеком који је био и остао близак свакој власти у последњих 30-ак година. Другим речима, прави промотер црквенодржавне сарадње.
Упркос овако негативним наводима, присетимо се примера великог српског патријарха Германа (1958-1990) који је 5. маја 1967. године, када је на њега вршен неподношљив притисак од стране комунистичког председника Извршног већа Србије Драгог Стаменковића, да се тзв. Македонској православној цркви да аутокефалност, чему се патријарх Герман оштро успротивио, рекавши: „Овим чином ви од нас тражите да извршимо самоубиство“ (Син. бр. 1785, 17. мај 1967; Слијепчевић, Македноско црквено питање, 76-77). Због тога је историја и запамтила патријарха Германа као једног од највећих српских патријараха који се налазио на трону Светога Саве.
Други еклатантан пример црквенодржавне сарадње представља тренутак када је 2023. године данашњи поглавар Српске православне цркве патријарх Порфирије, постао члан државне институције тј. Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ)! Да срамота и брука буду веће и на запрепашћење свих, тада је Порфирије ставио потпис на сагласност да се ријалити програми у Србији емитују 24 сата дневно!!! На то је реаговала тадашња чланица РЕМ-а Јудита Поповић, која је одбила да гласа за такву одлуку, и том приликом казала: «Тада сам остала усамљена у РЕМ-у. Покушала сам изласком у јавност да спречим доношење оваквих лоших одлука. Медијска сцена се урушава и постала је продужена рука власти» (дневни лист Данас, 04.07.2023).
Овакав вид црквенодржавне сарадње представља најгрубљи начин којим се нарушава поредак Црквених канона који најоштрије санкционишу такве поступке. У том смислу наводимо два Апостолска правила, и то:
Апостолско правило 6. гласи: „Епископ или презвитер или ђакон нека не узмиље на себе свјетовних послова; иначе нека се свргне».
Апостолско правило 81. гласи: „Рекли смо, да епископ или презвитер не треба да се даје на јавне управе, него да се бави само црквеним потребама. Нека се, дакле, склони или да тога не чини или нека буде свргнут, јер по заповједи Господњој: нико не може два господара служити (Матеј 6,24)», као и други црквени канони.
Закључујући, истичемо да председник Белорусије Александар Лукашенко као председник државе са већинским православним становништвом, али и свако други ко се усуди да учини сличан корак и упути позив Римском епископу да посети његову земљу, мора да има у виду да је Римокатоличка црква расколничка и јеретичка црквена заједница, која је усвојила бројне новотарије и тиме се трајно удаљила од наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, која почива на апостолским правилима, одлукама Васељенских и Помесних сабора и учењима свих Светих Отаца Православне цркве.
Такође, неопходно је имати у виду основну чињеницу, а то је да вера, углавном, представља један од три носећа стуба сваког националног идентитета (вера, језик, културно и духовно наслеђе). Сходно томе, свако ко прати екуменске, папистичке или пак, црквенодржавне тенденције, мора знати да сопствени народ излаже опасности од трајног губитка идентитета, а тиме и његовог опстанка.
Насловна фотографија: Папа Фрања посетио је један од највећих италијанских затвора Ребибиа, где је отворио „света врата“ у част годишњице Католичке цркве 2025. године (The Guardian)
Fuente: Centro de estudios geoestratégicos
29. децембар 2024.
