Пише: Емир Кустурица
Није убица из Младеновца рођен у време Драјфуса нити у време изградње Ајфеловог торња. Није Кецмановић, монструозни дечак убица из основне школе „Рибникар“ растао у Тунгузији, није он био ученик неке школе у Руанди где постоје племенска заоштравања па је могуће да се убијају међусобно на миг неког трговца из Енглеске или Француске, него је управо у Србији растао.
У којој Србији? Оној која је заменила свој аутентични историјски ток за тзв. квантне скокове, скокове који су у оптичком свету Жељка Митровића Жекса и људи које он представља били нешто што је дизало социјалне моделе на нивое које сви хоће да достигну. Сви хоће да буду богати, сви хоће да буду славни и сви хоће да буду видљиви што се потврђује кроз мреже које су дале онима који се зову нико да буду неко.
Ту се у неку руку, на срећу, показала и духовитост нашег народа, међутим код деце се одразило директно кроз оно што је доступно већ са 11- 12 година. Од порнића до директног језика који чини потпуно незаштићеним младог човека. Утолико је интелекутална камарила, у којој су неки моји бивши пријатељи, објаснила да то убиство нема никакве везе са телевизајама и са оним из чега људи црпе своје упоредне вредности.
Од свих ријалитија, онај који има најизраженију универзалну вредност је последњи ријалити Жељка Митровића званог Жекс, који је, уствари, пренос са телевизије у реални позоришни простор, и дешава се на месту где је некад био диван биоскоп „Одеон“. Дуго је тај биоскоп тражио купца и нашао га је управо у ономе, који је попут Фелинијевог модела, нагурао сцену не само београдском елитом коју чине новинари, њихови опслужитељи, даваоци интелекуталних услуга, које касније Миломир Марић претвара у релативизацију било чега што они изговоре.
Сви који су пристали на то дошли су на ту представу. Нисам је видео целу али сам видео елементе и неку врсту храбрости која је потребна кад човек прави неки већи потез. А већи потез може бити ужасан а може бити и добар. Он је у свој довео бога који се кретао између званица у том некадашњем биоскопу, сада простору за Жељкове мјузикле. Треба бити храбар па довести бога међу људе, па му чак укинеш и онај ехо у гласу као идеју у којој барем његов глас остаје део неке мистике. Дакле демистификовани бог у редитељском рукопису Жељка Митровића изгледа као Деда Мраз. Само му фале новогодишњи поклони, а не творац у кога ми верујемо јер наука није могла да докаже ни велики прасак ни било шта што нас враћа стотине милиона година уназад.
Да ли наука може да докаже настанак света, не може, али научници који не верују у бога могу да изговоре оно што је блиско Жељку Митровићу, да је то све прдњава и да све око тог бога може да буде као Јувел Харари, може да буде бог сваки човек.
Ово око бога постаје како бих рекао део једне мистичне суштине живота која кад се оголи онда се добије тај Жекс, који се за време тамо неке прославе, да простите, дрпа за к…
Пре двадест година то би било кршење јавног реда и мира, јавни ред и мир сада не постоје, али постоји огроман новац не знам како зарађен, вероватно рекламама, и чиме све не, да се стави бог на бину. Бог у представи коју сам видео чак и игра, упада у неки ритам. То нас опет наводи на мисао – бог који плеше. Да ли је Исус Христ плесао, не зна се, не постоје трагови, али, Жексу не требају трагови, Жекс ради шта год жели.
Шта је ту најважније? Све оно што ми знамо о богу он направи код себе. У великој представи отварања те његове палате или на прослави елите, или како му се то зове, он хода по води. Истини за вољу има неке велике баканџе а ми који се бавимо филмом знамо да под водом могу да буду рониоци, могу да буду практикабли по којима се хода али се ствара илузија да Жекс хода по води.
Дакле, он не узима изван сфере религије, или религиозне културе идеју да је Исус Христ ходао по мору, него он хода по мору. Код њега на представи Деда Мраз је тај који има богоугодан глас. Све особине бога преузима Жекс. Жекс пркоси гравитацији, Жекс живи ван гравитације.
Дошли смо до тога да онај који скупи највећи број прегледа, то може да буде ордиранрна курва, постаје највиши светски ниво.
Шта нам је, дакле, урадио Жекс?
Довели смо у питање све што је било у нашој традицији. Не само фолклор, традицију, чињеницу да смо земља оних који су се борили на Церу, ослобађали Косово 1912, оних који су крварили у два антифашистичка покрета. Дошли смо до тога да нам главни поглед на фикцију не буде ни један велики писац. Од стварања Пинка и давања шансе Жексу, који је на путу да постане свети Жекс, учињено је много на деградацији човека која иде са технолишким напретком који је он злоупотебио из егостичких разлога.
Fuente: Шта нам је, дакле, урадио Жекс? | ИСКРА (iskra.co)
Насловна фотографија: Нова.рс
14. октобар 2024.