Пише: Срђан Шкоро
Изговарајући свакодневно различите глупости Александар Вучић упорно покушава да фокус јавности усмери ка себи, како би се престало са причама о блокадама, протестима, студентима, могућем генералном штрајку, одговорности… Свакако да му највише смета помињање одговорности и било каква могућност да одговара за злодела која је са својом екипом починио. У том смислу је лансирао причу о некаквим лојалистима у оквиру СНС, који иду редовно у Цркву и крвљу се заклињу на верност вођи и партији, да их има чак 17.000, да је његов брат њихов члан… Из искуства знамо тамо где је бата Андреј у екипи све је јасно ко су ти људи, чему су све склони и шта би човек од њих могао очекивати. Тешко Цркви у којој се они моле, а још теже Богу за кога верују да је члан СНС и да су га довољно уценили како би вечно био на њиховој страни.
Они су решето у Вучићевим рукама којим покушава да уплаши све оне који се активно боре против њега. Али, му нешто не иде.
Фото: Александар Вучић (bezcenzure.rs)
Поготову што каже како је један од најважнијих захтева лојалиста да се по цену свега никад не уђе у коалицију са жутим олошем и лоповима. Ваљда су им се од силне пљачке народа и издаје свих националних и државних интереса замаглили видици, па су заборавили да су њихови најистакнутији чланови управо припадници жутог олоша који је земљу како кажу задужио и завио у црно. И они су то доследно спровели овога пута са Вучићем и његовим лојалистима на челу. Али нису онда за то одговарали, па се надају, као и Вучић да неће ни сада. Одговорност је кључна ствар и управо чињеница да нико није деценијама одговарао за различита злодела је и довела Вучића на власт. Као казну. Као подсећање да нисмо били достојни својих предака, да смо изневерили традицију, веру, породицу, све оно што нас је чинило људима, да смо савијали кичму пред свима, сопствене врлине смо блатили, а мане истицали, прихватали да смо за све криви како би се истински кривци боље осећали…
Како другачије објаснити чињеницу да у Србији постоји приличан број људи који се већ деценијама хране и издржавају, уз огроман број оних чију подршку имају, на флоскули Срби су криви за све ратове, Србија се мора суочити са злочинима, Срби морају одговарати… Свако устајање против тог установљеног модела понашања сврстава вас у четнике, издајнике, антиевропејце, заостале, мрзитеље геј популације, особе које чине Србији лоше и не дозвољавају јој да се развија у тзв. европском духу.
Ако кажете да се у Сребреници десио монструозан злочин. Стравичан. Сраман. Неопростив. Али да геноцида није било и да то свако ко је нешто учио у школи и на факултету зна, дочека вас салва различитих увреда. Уколико томе и придодате да је истицање геноцида у Сребреници и насилно натеривање српске деце да о томе уче у школи, заправо једна врста негирања и умањивања значаја Холокауста, а поврх свега унижавање стварних жртава геноцида Јевреја, Срба, Рома, Јермена… онда вас додатно, у недостатку аргумената, дочекају на нож.
Ако притом јавно кажете да за вас генерал Ратко Младић није херој и то потанко објасните, онда вас они други крену прозивати на најразличитије и најувредљивије могуће начине. Они први тада ћуте и то одобравају све до часа док не кажете Косово је Србија или Србија не би смела никоме никада уводити санкције, па ни Русији, е тада се поново распомаме и прозивке оживе. И оне долазе углавном од неуких, необразованих никоговића, најчешће полусвета, који је овладао друштвеним мрежама, умисливши да су много битни и да је свака њихова објава ремек дело.
Ријалити са националних фреквенција се заправо прелио на друштвене мреже. Тако да разне моралне и сваке друге проститутке, ситни криминалци и олош свакојаке врсте који доминирају ријалити програмима, заправо су присутни и на друштвеним мрежама само под другим именима. Иста је публика која их прати, исти су актери. Заједничка им је простота и насиље. И наравно, одобравање неуке светине за изречено или учињено. Лајкују се узајамно до бесвести.
Срећом и распаднуто српско друштво у нестајању је објективно много боље од онога како га представљају ти ликови који су се толико накотили да се обичан човек мора запитати шта се дешава са нашим народом. Где су нестали људи? Зашто су се повукли у себе? Како смо дозволили да тако лако оболимо од остеопорозе карактера.
Србија нестаје у чељустима лажних левичара који се заклињу Вашингтону и Бриселу на верност и лажних десничара који спас виде једино у Русији и КГБ. Какав суноврат и изневеравање основних постулата на којима су некад настајале левица и десница. Али у Србији је све могуће, па чак и то да Вучић после свега што ради и даље влада. Додатни проблем је тотално корумпирана елита и огромна количина незнања, као и простор који је уступљен лицемерима без карактера који се подједнако као и ова власт богате на грбачи овог народа. И што је најтрагичније за све питају. На сцени је озакоњена свест оних истих људи који су аплаудирали кад је са прве странице Буквара отеран Вук Караџић, а стављен Јосип Броз, они који су одобравали да се са школских зидова уклоне Вук и Доситеј, а доведе Тито да нас посматра како не би скренули са његовог пута. Њему у част су и правопис мењали па се Бог писао малим, а удба великим словом.
Неретва и Сутјеска су укинуле Колубару, Цер и Кајмачкалан. Никад се нису оглашавали, нити сматрали да је потребно да се Хрвати и Бошњаци одреде према безумним клањима и извршеном геноциду над Србима. Знали смо за сваки уздах у Јајцу, али се ћутало како је српски војник два пута у једном веку избио на Сочу.
Јасеновац никада није ослобођен. Он је само престао са радом на најмирнији могући начин пошто је претходно усташама дозвољено да уклоне све трагове. На Космету се за певање Ој војводо Синдјелићу добијало више робије него за силовање Српкиње.
У име лажног братства и јединства о зверствима усташа и њихових муслиманских сабораца се морало ћутати, а и кад би се нешто рекло, четници су одмах, као по команди, стављани у први план. Све до Титове смрти се нигде није могло чути, ни прочитати, како су партизани и Немци преговарали и договорили се да уколико се савезници искрцају на Јадрану нападну их заједничким снагама. Ћутало се и како су се партизански руководиоци шетали по Загребу за време усташке власти, комотно ишли у биоскоп и то док је трајала тзв. епска битка за рањенике. Вешто се прикривало да је Хрватска имала највећу квислиншку армију у Европи која је бранила одступницу Немцима, чак и кад је званично Берлин пао. Иначе, Загреб је ослобођен после Берлина. Највећи усташки зликовци су побегли и никад нису одговарали за почињене злочине. Србима није било дозвољено да се врате на Космет, али зато је Албанцима одобрено да претекле и најупорније иселе. Јаме у које су усташе бацале Србе су махом биле забетониране како се не би копало по прошлости и угрозило владајуће братство и јединство. Српске жртве су називане страдалим родољубима.
Фото: Бахатост која не познаје границе (bezcenzure.rs)
Прослављени српски јунаци из Балканских и Првог светског рата су морали да просе на улицама, док су они који су их учинили инвалидима и против којих су се до јуче борили у рововима, парадирали у новим униформама увек са чином више од српских официра. Краљ Александар је главом платио своју заблуду, јер су га убили управо они за које је веровао да је са њима могуће градити и развијати заједничку државу. Проблем је што је српски народ платио далеку већу цену од које се, видимо, ни до данас није опоравио.
Комунисти нису поновили грешку краља Александра и формирали су прво акционарско друштво звано СУБНОР. Са два сведока свако је могао постати борац и уживати све првилегије које су им биле на располагању, а о статусу деце палих бораца да и не говоримо. Да апсурд буде већи што смо се више временски удаљавали од завршетка рата то је број бораца учесника растао. Седамдесетих година прошлог века их је било толико, да се бар половина заиста борила, Други светски рат би био окончан пре Стаљинграда.
Интересантно да ови који стално прозивају Србе како би морали да се суоче са сопственим злочинима никад нису проговорили о комунистичким. Посебно ћуте о имовини коју су на различите начине отели од недужних људи, само да би себи или партији приграбили корист. Ослободјење од страног окупатора су искористили да бројне људе ослободе најпре од живота, а после и од имовине. На удару је било оно највредније. Отето проклето их ни мало није дотицало, јер су они атеисти. Тако смо дошли до тога да нам је отета држава, територија, право на живот и сопствено мишљење. Комунистима вера и нација никад ништа није значила, јер је њихова опција увек била друг је Тито крао али је и нама дао!
Они српски хероји којима се некада с разлогом дивио цео свет давно су пали у заборав, као и заслуге за ослободјење веровало се некад братских народа, који сада у својим државама не признају Србе. Или гледају да их иселе милом или силом са простора на којима никад не би постојали да није управо тих Срба.
Данас нико више не говори о заслугама Унивезитета у Београду за стварање истих у Сарајеву, Подгорици, Приштини, Скопљу. Где би се школовали да им београдски Универзитет то благовремено и стручно није омогућио.
Новаком Ђоковићем се поносимо кад год постиже успехе. Он је једна од ретких ствари којим Срби могу с правом махати пред целим светом и уједно особа преко које тај исти свет уопште зна где је Србија. Па, ипак, кад не подржи “на време” студенте стигну прозивке, кад их подржи онда је то превише млако за “наше” појмове. Његове све врлине смо одлучни да присвојимо и да их истичемо, али мане нећемо, оне су само његове и због њих спремни смо за тили час да га се одрекнемо. Неокомунизам је учинио своје. Титоизам је у потпуности разбуцао ДНК српског народа. Кад то схватимо и отклонимо тај дефект, имаћемо можда поново шансу да постанемо онај народ који је јако добро знао како се и на који начин брани тешко извојевана слобода и кућни праг. До тада ће нам владати разни Вучићи и његови лојалисти који су име вероватно стекли по томе што уживају као бубрези у лоју увек на штету народа и државе.
Како изаћи из свега овога и зауставити даље пропадање нације и државе, са свим сазнањима где смо и у чему смо.
Уопште, поставља се питање, има ли излаза из овог живог блата у које смо упали? Студенти и ђаци су пробудили наду. Али то није довољно.
Морамо се пре свега окупити. То морају учинити истински борци, људи који су доказали и показали да имају карактер и снагу да поднесу све недаће и неправде. Ово зло које је запосело Србију не могу склонити куси и репати окупљени на гомили, већ пробрани, способни и спремни, како нам се све ово не би поновило по ко зна који пут. И проговорити о свему што је наш животни простор загадило од Рио Тинта, кинеских инвестиција, ријалити програма, озбиљних последица титоизма, до садашње власти и њихових сателита у опозицији. Не смемо више затврати очи и ћутати. И отворено рећи да је за комплетну вулгаризацију српског медијског простора и друштва далеко одговорнији садашњи патријарх српски Порфирије од тренутно омрзнуте Оливере Зекић. Његов утицај у РРА касније претворене у РЕМ не може се мерити са Зекић, а то смо као и много тога другог већ заборавили. Као и чињеницу да је већ тада од милоште био прозван Профитерије!
Они који буду желели да утврђују и анализирају стварне разлоге можда успеју да зауставе распад државе и друштва у непрестаном надирању. Спас је можда ближе него што верујемо. Само би га на прави начин требало призвати. А кад се то догоди, Вучићу ни лојалисти целог света не могу помоћи, а камоли ови његови који ће га већ колико сутра на првој кривини продати. Одговорност и могућност да једном заиста одговарају их једноставно излуђују и истерују на чистац. Вучићево стање то најбоље потврђује.
Fuente: Opstanak srpskog društva u nestajanju – Bez Cenzure
4. јануар 2024.
