Интервју Невенке Стојчевић са Мануелом Оксенратјтером за Печат
Моја земља је деградирана и има статус најобичнијег сателита у служби америчке политике и то стање траје од 1945. године до данас, до 2014. Једном речју, Немачка је окупирана земља!
Мануел Оксенрајтер (37) Немац из Берлина, оснивач је и главни уредник месечног часописа „Цуерст“. Ово гласило је политички магазин са веома високим тиражом (80.000 примерака) за немачке прилике. „Цуерст“ се, међутим, политичким темама, о којима иначе пишу и немачки „мејнстрим“ медији, бави онако како већина њих, оданих политичком естаблишменту, не жели ни да чује. Оксенрајтер је, између осталог, и један од првих, и ретких, новинара са Запада који је отишао у Сирију како би на лицу места сагледао узроке и последице ондашње кризе, и то из перспективе сиријске армије с којом је боравио на фронту, а на београдски Међународни скуп поводом 15 година од НАТО агресије дошао је право са Крима, где се такође, како каже, уверио у лажи које пласирају и шире западни медији. Сусрет са Оксенрајтером искористили смо да разговарамо за „Печат“, лист за који се може рећи да је својеврсни сродник „Цуерста“.
Колега Оксенрајтер, која је то „црвена нит“ што ваш магазин дели од већине немачких „мејнстрим“ медија?
Та „црвена нит“, како сте је назвали, јесте уочљиви патриотизам „Цуерста“. Овај магазин је, заправо, прави немачки лист, јер ми пре свега заступамо интересе немачке државе и народа, за разлику од већине медија у Немачкој, који заступају проамеричке интересе. У договору са издавачем ми смо простудирали медијску сцену и тржиште у Немачкој и дошли до закључка да ту постоји једна празнина коју треба да попунимо. Верујем да смо у томе успели, о чему од самог почетка излажења магазина, у јануару 2010, сведочи тираж од 80.000 примерака. Убеђен сам да је тај резултат последица чињенице да све политичке догађаје посматрамо и анализирамо са немачког становишта, за разлику од осталих који више воде рачуна о америчким интересима.
Ви сте написали сада већ чувене репортаже из Сирије, а недавно сте били и на Криму и у српским енклавама на Косову и Метохији. Због чега сте одлучили да лично одете у ова кризна подручја?
Разлог је веома једноставан. Све ове земље су од велике важности за Немачку, а Русија је, разуме се, можда и најважнија. Нема сумње да ће она бити и најважнији партнер Немачке у 21. веку. Реч је, наравно, о геополитичким темама и морам да кажем да Срби на Балкану већ 200 година играју можда и најважнију улогу на простору Источне Европе. А када говорим о Сирији, познато је да је Немачка имала добре привредне односе са владом у Дамаску, али да је због америчких политичких интереса плодна немачка сарадња, како са Сиријом тако и са Ираном, под притиском Вашингтона била прекинута. Наш часопис, за разлику од оних оданих политичком естаблишменту, који се хране пре свега информацијама добијеним из светских агентура – „Ројтерс“, „Јунајтед прес“ и други − своје људе шаље да лично иду у кризна подручја. Тако сам ја, на пример, дуго био једини немачки дописник, а вероватно и једини новинар са целог Запада у Дамаску. Такође сам недавно боравио на полуострву Крим. А својевремено, када су немачки медији тврдили да „милитантна исламска организација Хезболах мрзи Немце и Запад, отишао сам у Либан, и то баш у онај део где Хезболах има власт. И тамо сам се на лицу места уверио да и немачки медији и медији Запада лажу, јер Хезболах има велике симпатије за немачки народ.
А какво је било ваше суочавање са истином о Србији, пошто је цела медијска машинерија Запада била упрегнута у њену сатанизацију?
Са Србима сам се први пут срео 2006. године, када сам отишао у Републику Српску. Отишао сам тамо на своју руку да урадим интервјуе са водећим политичарима овога ентитета, али и са народом који тамо живи. Следећи пут сам у Србију дошао 2008. године. И то поводом међународног признања Косова као независне државе. Тада сам направио интервју са људима који су организовали протесте против одлуке САД и ЕУ да признају једнострану независност Косова. Био је то мој одговор на жалосну чињеницу да и моја земља Немачка припада државама које су признале самопроглашену независну државу.
Колико се немачком народу допада ваш став, очигледно супротан ставовима званичних немачких власти и какве су реакције на ваше текстове?
Да, ми извештавамо потпуно супротно од већине осталих медија. Наш начин извештавања потпуно поларизује мишљење читалаца „Цуерста“. Они или апсолутно прихватају ставове изнесене у листу, или их потпуно одбијају. Ако неко, на пример, не воли Србе јер је подлегао утицају стереотипа о Србима, које шире медији Запада, такав читалац ће, разуме се, имати негативан однос према нашим прилозима о Србима. Логично је, када већина наших читалаца не би волела моје текстове, наш лист не би могао да излази. Но, ја живим од претплате на мој месечник и то што смо живи и имамо толики тираж показује да већина наших претплатника подржава уређивачку политику.
Нашој јавности вероватно није познато да сте због тога што радите изложени озбиљним притисцима и проблемима. Можете ли да нам мало конкретније опишете ту „демократију на делу“?
Изгреди против мене били су мотивисани мојим политичким ставом и ја сам као грађанин и држављанин Немачке обавестио полицију, позивајући се на Устав Немачке, који гарантује слободу говора и штампе сваком грађанину. Но, као што мој случај показује, једно је шта стоји у Уставу земље, а сасвим друго оно што пише живот. На фасади зграде где живим појавили су се графити, пароле којима ме оптужују да сам десничар, неонациста, противник мултиетничког и мултиконфесионалног друштва. На прозоре мога стана бацано је камење. Организација која води такву кампању против мене и мојих истомишљеника зове се „АНТИФА“, што ће рећи да они за себе тврде да се боре против фашизма. При томе они као да заборављају да се служе фашистичким методама. Дакле, као што видите, на делу је дискриминација против неистомишљеника у свакодневном животу – на улици, у продавници, испред мога стана. Притисак се врши чак и против свих мојих пословних партнера који плаћају рекламе у листу. То је сраман притисак. Значи, овде није реч о директној цензури, већ о суптилној, индиректној. Исти ти политичари који путују у Москву или Пекинг, где изигравају учитеље у предмету демократије, људских права и слободе штампе, у самој Немачкој су најодговорнији што се против мене и мојих истомишљеника води недемократска и нељудска кампања.
[restrictedarea]
С обзиром да сте са регуларном сиријском војском били на опасним местима и у опасним тренуцима, јесте ли могли на прави начин да сагледате кризу?
У Сирију сам ишао више пута пре почетка овог грађанског рата, и сада, за време рата. Често сам имао прилике да пратим акције регуларне сиријске армије и био један од малобројних новинара са Запада који је ишао у акције са сиријском војском. Више од 95 одсто мојих немачких колега и уопште новинара са Запада имали су контакте искључиво са другом, побуњеничком страном, против владе Асада. Мени је поглед са ове стране омогућио да будем много објективнији од њих.
Јесте ли на Криму нашли потврду информација које сте пре одласка тамо имали из немачких медија, или сте се и тамо уверили у пројектоване лажи?
Пре него што сам стигао на Крим, имао сам само информације немачких медија о руској војној инвазији на Криму. Хтео сам да се уверим у њихову истинитост, као и да се сретнем са људима који су, према њиховом извештавању, малтретирани од руских трупа, затим да пронађем, такође према извештајима медија са Запада, многобројне противнике прикључења Крима Русији. И од све те три ствари – руске инвазије, малтретирања становништва и противника прикључења – ништа нисам могао да пронађем на лицу места. Тражио сам и руске тенкове, али сам успео да пронађем један једини – онај који ту стоји као споменик од године 1945! Легендарни Т 34! Наравно, никакве колоне руских тенкова нисам видео и као што је познато, ти снимци уопште нису са Крима, него су монтирани и потичу са једног сасвим другог краја Русије. Но, такве монтиране лажи са америчког Си-Ен-Енa видели смо и у време рата против Ирака, Либије, Србије, Сирије…
С којим циљем, непосредно по завршетку београдског међународног скупа, путујете на Косово и Метохију?
За преостала два или три дана намеравам да посетим српске енклаве на Косову и Метохији, где желим да разговарам са људима који уопште нису интересантни за немачке медије, потпуно их игноришу, а они су стварне жртве политике Запада. Реч, је, наравно, о Србима који у својој земљи буквално живе у гетима.
Како ви доживљавате данашњу немачку спољну политику, зашто мислите да је она супротна немачким националним интересима?
У свим конфликтима, свеједно да ли је реч о Србији, Либији, Сирији или Криму, Немачка увек стоји на погрешној страни. Када то кажем, не значи да ја волим Србе, Асада у Сирији, Русе на Криму, већ пре свега да волим своју земљу и налазим да је велика штета за наш народ да водимо погрешну проамеричку политику.
Молим вас да због наших читалаца конкретније образложите овај став?
То значи само једно – Немачка је деградирана и има статус најобичнијег сателита у служби америчке политике и то стање траје од године 1945. до данас, 2014. Једном речју, Немачка је окупирана земља! На територији Немачке стационирано је 50.000 америчких, дакле окупаторских војника, што многи не знају. И наравно, овде треба додати и бројне америчке атомске бомбе распоређене на немачком тлу. Руси су се пре 20 година повукли из Источне Немачке, а као што сам малопре рекао, америчке окупационе трупе и америчке атомске бомбе и даље се налазе у Немачкој. Ово са Кримом је прекретница, мислим да то што се тамо догађа и нама у Немачкој може да помогне.
Шта мислите о односу Немачке према Европској унији?
Као прво, треба знати да је политика ЕУ потпуно подређена америчким интересима и као таква стоји у супротности са интересима Немачке. Најбољи пример је Русија. Наше две земље просто су упућене једна на другу: Русија има сировине и велико тржиште, а ми имамо потребну технологију и научни кадар. Због притиска Вашингтона ова природна сарадња између Москве и Берлина ни изблиза нема тај ниво који би могла да има, на обострану корист руског и немачког народа. У том смислу, да нешто кажем и о плановима данашње српске владе да постане члан ЕУ. Имам утисак да сви они српски политичари који вас убеђују да је чланство у ЕУ једно, а НАТО нешто друго, не говоре вам истину. Пракса то просто демантује. Све источноевропске земље које су постале чланице ЕУ пре или касније постале су и део НАТО – Бугарска, Румунија, Мађарска, Пољска, балтичке земље…
Како оцењујете недавне протесте у Сарајеву и Босни?
Ти протести су организовани по истом шаблону као и демонстрације у Кијеву недавно. Циљ им је следећи – да се укине РС, да Босна постане део ЕУ и НАТО. Овога пута, као што смо видели, план им није успео. Но, не треба се самообмањивати и веровати да ће Вашингтон и Брисел од тога плана да одустану. Када смо већ код Босне, да кажем нешто и о другим југословенским републикама. Рецимо, о Хрватској. Она је током грађанског рата 90-их година била интересантна за Запад јер је била јасно прозападно опредељена против православног српског и руског народа. Данас, када је цео Балкан под америчком политичком и војном контролом, Хрватска је поново оно што је одувек била, потпуно безначајан играч на шаховској табли европских сила.
Имају ли догађаји у Украјини и на Криму значаја у ширем геополитичком смислу?
Убеђен сам да овде није реч само о сукобу западне и источне Украјине, већ о догађајима са далекосежним геополитичким последицама. Свет је после пада Берлинског зида престао да буде биполаран, а Америка је постала једина светска сила и претворила се у правог светског жандарма који је по својој вољи жарио и палио некажњено по свих пет континената. Догађаји у Сирији, а нарочито на Криму, показали су свету да је америчка хегемонија престала и да свет поново има противтежу америчкој самовољи. Поред Русије, разуме се, ту је и Кина која ће, по признањима водећих америчких економских експерата, за четири године бити највећа економска сила света и тиме прекинути стогодишњу америчку доминацију. Верујем да од овога цело човечанство има велике користи јер за свет није добро да постоји само једна сила која некажњено може да врши злочине. Чак верујем да је то добро и за сам амерички народ.
Да се на крају вратимо руско-немачким односима! Постоји ли шанса да се у будућности оствари осовина Берлин – Београд – Москва?
Могу да кажем сасвим кратко. Русија и Немачка имају далеко више заједничких интереса, него Немачка и САД. Онај немачки политичар који говори супротно овом говори против немачких интереса. Као што знате, први генерални секретар НАТО, један енглески генерал, рекао је да Америка треба да буде водећа у Европи, Руси изоловани од Европе, а Немци да су што ниже. Дакле, Европом влада трансатлантско савезништво између Вашингтона и Лондона. Те две земље доносе главне одлуке у вези са ЕУ и НАТО. Они спречавају да се оствари осовина Париз – Берлин – Београд − Москва.
Западни новинари – стратешко оружје
Немачки канцелар Ото фон Бизмарк једном је рекао: „Људи никад не лажу као после лова, за време рата, или пре избора“, и био је у праву. Данас не говоримо о лову нити о изборима, већ о крвавом геополитичком рату против Југославије и Србије, али и против Ирака, Либије, Сирије, Украјине… Сви ови ратови били су планирани и извршени уз помоћ великих људских лажи као предигре. Западни „мејнстрим“ новинари постали су важно стратешко оружје у геополитичком ратовању. Они су постали најважније средство политике и имају улогу психолошке артиљерије у борби за подржавање рата међу народима.
Хоула – „сиријска Сребреница“
На град Хоула, који је назван „сиријском Сребреницом“, напад је извршен 25. маја 2012. Већина од 108 убијених људи били су цивили, скоро половина њих деца, а целокупне породице су убијане у својим домовима. Западне власти одмах су окривиле снаге сиријске владе, а према Сиријској опсерваторији за људска права из Лондона, масакр је починила сиријска војска која је напала Хоулу након антивладиних протеста. Америчка влада је изјавила да је овај чин био додатни доказ „нехумане и нелегитимне сиријске владе“, која одговара на мирољубиве политичке протесте нехуманом бруталношћу. Западне владе су казниле Дамаск, чак пре него што су се мртва тела охладила.
Неистомишљенике проглашавају лудацима
Геополитичко ратовање је увек психолошко ратовање против оних који одбијају да се повинују званичницима. У том ратовању новинаре који не пристају да буду послушници и да се повинују званичним верзијама геополитичког бојног поља редовно сврставају међу лудаке. Западни политичари, њихови гласноговорници, „мејнстрим“ новинари, чак су променили и језик: класично поље инвазије називају „хуманитарни коридор“, а ваздушне нападе „зоном забрањеног лета“. Увек треба да будемо опрезни кад чујемо те термине, јер они су осмишљени да умање тежину термина рат.
4. април 2014.
