Диогенис Валаванидис: Живот са Богом и без Бога

ЖИВОТ СА БОГОМ И БЕЗ БОГА – ЗАШТО ВЕРУЈЕМ У БОГА?

Пише: Диогенис Д. Валаванидис, председник, «ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА»

Вера у Бога представља носећи стуб духовно-моралне вертикале сваког православног народа,

без којег би његов опстанак био апсолутно немогућ

Када су једног од највећих светских научника српског порекла, Николу Теслу, упитали – да ли верује да Бог постоји, он је без двоумљења одговорио: «Не, ја не верујем да Бог постоји. Ја сам сигуран и знам да Бог постоји».

Имајући у виду да једино вера у Бога пружа прави смисао човековог живота, желим да нагласим да потиснута религиозност доводи до неуротичног стања код човека, што нас наводи на закључак да нешто није у реду у његовом систему вредновања живота. Другим речима, нешто што нема објективну вредност, данас се намеће се као главна вредност живота, док оно што је одувек имало вредност, тј. духовно-морално добро, потискује се. У таквим случајевима се улази у стања безнађа, животне опуштености и апатије, тј. у стање такозваног егзистенцијалног вакуума. То није ништа друго него стање у којем се нашао човек који је напустио старе вредности а није створио нове вредности; човек који је запоставио стари морални кодекс, пре него што је усвојио нови савршенији. И управо је тај егзистенцијални вакуум стварни пример и доказ неуротичног стања у којем се нашао савремени човек.

Морамо признати да је осећање бесмисла живота ужасавајуће и поражавајуће за модерног човека, што представља један од основних разлога због којих су психијатријске ординације пуне пацијената. Укратко речено, човек је изгубио веру у Бога а тиме и веру у човека и у све узвишене, духовне вредности. Безнађе и очајање су постали неизбежни пратиоци живота припадника извитоперене цивилизације и потрошачког менталитета савременог човека. Таквим људима, тј. очајницима треба пружити помоћ и излечити их, повратити им веру у живот и узвишене вредности, веру у Бога и веру у човека. Најбољи пример који нам то потврђује јесте чињеница, да се данас све мање људи обраћа свештенику, иако је исповест једна од најблаготворнијих психотерапија, што за последицу има све пуније неуропсихијатријске ординације. С обзиром да људи губитком вере у Бога, у већини случајева губе и смисао живота, па је на тај начин психијатрима наметнута нека врста модерних исповедника који више морају да слушају свог пацијента, уместо да га „ослободе“ од психопатолошког набоја.

Циљ религије јесте спас душе, а психотерапије – брига о душевном здрављу. Иако религија по свом учинку може бити веома психотерапијски делотворна, њен примарни мотив није терапијски као што ни циљ није психичко здравље, већ спас и оздрављење душе. Овде је неопходно подвући да је димензија религиозности виша и шира од димензије на којој се налази психотерапија. Пробој у ту ширу и вишу димензију не догађа се на нивоу знања, већ на нивоу вере.

Вера у Бога даје једну нову димензију и вредност човековом животу и одређује му највиши смисао живота. Вера у Бога одређује начин живота вернику; начин на који ће угодити Богу и тако своју савест умирити. У том случају, психотерапија би се сложила са Албертом Ајнштајном, по коме – питати за смисао живота значи бити религиозан. Са сигурношћу можемо констатовати да је човек изгубио или губи свој трансцедентални смисао који имплицира веру у Бога као његов саставни део, а да су све више доминантни пролазни циљеви, или, како то каже Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, да се понекад фрустрирана воља за смисао компензује вољом за моћ, богатство и уживање. Безброј примера нам потврђује да нерелигиозни људи све више налазе смисао живота у пролазним остварењима, што не може суштински и трајно да задовољи ниједног човека који би требало дубоко да промишља о животу и смрти. А да ти циљеви трајно не задовољавају човека, сведоче исповести људи који су се суочили са коначним одласком, тј. смрћу.

Фото: Бели анђео – део композиције Мироноснице на Христовом гробу из цркве Вазнесења Христовог манастира Милешева 

Живот мора да има виши и значајнији смисао од друштвеног положаја, новца или чулног уживања, што чак ни пролазно не могу да задовоље човекову душу. Да је све то истина, потврђује живот модерног човека, који је затрпан материјалним добрима, истрошен чулним уживањима и друштвеним положајима.

Модеран човек је изгубио своје ја, изгубио је осећај сигурности јер се одвојио од мајке природе у намери да сам изабере оно што жели. Исувише се ослонио на једино што га раздваја и разликује од животиње, а то је разум. Али шта му разум може помоћи уколико нема вере у Бога, да пронађе своје животно опредељење и коначиште.

Некада је вера у Бога била основни покретачки мотив живота, која је данас закржљала и свела се на „уобичајеност религиозности“. Друштва се све више пуне бунтовницима, незадовољницима и силеџијама, тако да у цркве долазе не само они који искрено верују, већ и они који сумњају у постојање Бога.

Овде желим да нагласим да добар део оних који су олако и громогласно после Другог светског рата пропагирали да је религија опијум за народ, данас су, на жалост, доживели горку истину да је опијум, али овога пута као наркотик, постао религија њихове деце! 

Наравно да религија није опијум за народ, али су зато Црква Христова и вера у Бога најбоља заштита људског бића од приземности, себичности и греха, тј. најбољи ослонци морала као и регулатори међуљудских односа што је од великог значаја, имајући у виду да су управо лоши међуљудски односи семе сваког неспоразума и сукоба мањих и ширих размера. Једноставно, без Цркве и вере не може ни постојати прави и истински морал. Као што не може постојати ни хумано друштво без Бога, будући да друштво самих атеиста није могуће да постоји. Када би се хипотетички и оформило такво друштво, оно би пре личило на неки осињак у којем би се људи стално сукобљавали, гризли и уништавали.

У том смислу је и Волтер, француски филозоф, књижевник и историчар из епохе просветитељства, рекао да је народ без вере само једна гомила разбојника. Зато и није чудо што кинеска мудрост каже: «Тамнице су затворене и дан и ноћ, па су ипак пуне, а Цркве су отворене и дан и ноћ па су ипак празне». То је из разлога што црква на најбољи начин очитава лик једног народа или појединца, што значи да празне цркве најречитије говоре о празним душама тог народа. Тамо где је црква напуштена и запуштена, душе њених верника су обрасле у коров и грех, а тамо где је уредна и чиста, најбољи је показатељ чистоте душе оних који верују.

Има и оних који се стиде да уђу у Цркву, али се ти не стиде да свакодневно одлазе у кафане и биртије. Има такође и оних, који сматрају да је заостало и старомодно ићи у Цркву, а није старомодно лагати и туђе отимати. Постоје и такви који се устручавају да се моле пред иконом свемогућег Бога; тешко им пада да се клањају, док се у исто време клањају и моле пред слабим велможана и грешним тиранима.

Све то наводи на закључак да се човек потпуно охладио према човеку, грађанин губи и оно мало поверења што је имао у политичку власт, морални кодекс понашања је одавно изгубио примену, док нови још није ни створен. Све је то довело до трагичне ситуације да се човек нашао не само у аксиолошком већ и егзистенцијалном и моралном вакууму, у којем се губи осећај разликовања добра од зла. Он више није у стању да вреднује ни свој ни туђи живот, већ се само предаје нагонима што неминовно доводи до разузданости, фрустрације и опште јагме за материјалним стварима што нагриза његов мир и уравнотеженост духа. Како примећује Виктор Франкл, данашње друштво задовољава скоро све потребе човековог бића изузев једне – потребе за смислом живота.

Фото: Фреска Изгон из Раја, Српска православна црква

Модеран човек се осећа као бескућник и бродоломник који је претрпео велику животну буру. Удаљио се од Бога. Вера која је некада била моћна снага духа, данас је потпуно ослабила или се изгубила, тако да такво стање духа, хтели ми то да признамо или не, јесте стање човека неуротично, заплашено и отуђено од Бога. Пронаћи смисао живота и знати зашто живиш и чему живот посвећујеш, јесте велика мудрост. Што је смисао живота виши и вечнији, то је и сам човеков живот важнији, пунији и садржајнији, а тиме и достојанство уздигнутије. Онај коме је циљ стицање материјалних добара, а таквих је много, смисао живота нема исту важност као ономе који живи за добробит човечанства. Сваки човек мора да има поларну звезду живота према којој ће управљати своја хтења, жеље, напоре и стваралаштво. Било шта да учини и покуша, човек долази до закључка да ништа као Бог не опредељује његове активности, ништа га боље не стимулише и инспирише да се усавршава у добру, да постаје сличнији а тиме и ближи Богу. И све док човек вером не нађе Бога, или док не буде нађен Богом, он не може себе наћи у животу између других ствари и бића; не може правилно себе оријентисати, премостити све што је ограничено, кратко и пролазно; не може се мирно суочити са смрћу. Оно што је Поларна Звезда на небеском своду за друге звезде, Земљу и морепловце, то је Бог у духовној сфери за човека и његов дух. Ако Господа Бога нема, па каквог смисла има уопште и живети? Зашто страдати за правду или се борити за истину? На чему ћемо градити наш морал и наш духовни живот?

Најспособнији да преживе све тешкоће живота, све прогоне и неправде, сва обесправљења и запостављања, нису они који највише имају, већ они који су окренути вечности, који имају циљ и смисао живота. Само човек који има смисао живота поседује моћ да преживи тешкоће. Морамо разумети и запамтити, да у животу нема ниједне бесмислене и безизлазне ситуације. Увек и свуда постоји пут, излаз и разрешење проблема, несреће и распећа. Само треба бити окренут смислу живота; треба га што пре открити и усмерити на вечност. Чак и у Хитлеровим „логорима смрти“ једино су могућност да преживе имали они који су били верујући и психички управљени ка будућности; или они који су концентрисани на задатак који у будућности треба да испуне; или на неку особу која их је са љубављу чекала.

На сваком месту човек се сусреће са тешкоћама живота, и свуда му се пружа прилика да оствари нешто кроз трпљење. Присетимо се да је све велико у људском роду остварено превасходно кроз страдање, одрицање и испаштање. Живот има смисла само ако је човек спреман да даје праве одговоре на проблеме које му живот поставља ради испуњавања задатака. Има животних ситуација када се циљ не може остварити кроз рад и уживање, већ кроз муку и страдање. Онај који зна зашто живи, знаће и како да преживи те тешкоће. Човек који верује у Бога не може да се нађе у безизлазној ситуацији или на улици без излаза. Исто тако, човек који верује у Господа Бога не осећа досаду у животу, а досада је један од тешких психолошких проблема са којима се сусреће савремен човек. Човек је способан да трпљење у садашњости, претвори чак у тријумф будућности, само ако је ангажован остварењем вишег циља у којем ће се прошлост преточити у будућност.

Нама је Бог потребан да нас духовно подржи, охрабри, надахне и да нам да смисао постојања. Онај који види смисао живота свог, не може да пориче Бога, док онај који живи у бесциљу, не може да прихвати Бога. Овде би подвукао да су Бог и вера у Бога потребни како за теоријски тако и практични ум, како би се човек ослободио идејног беспућа, конфузије и бесмисла живота; како би морал добио практичну подршку, јер питање бесциља живота представља рак рану модерне цивилизације коју нам је донела филозофија без Бога. Због тога је и Фридрих Ниче рекао пророчки: „Време је да човек фиксира свој циљ. Време је да човек посеје семе велике наде“.

Опште стање модерног човека двадесетог а поготово двадесетпрвог века јесте бесциљност, безначајност, очајање и незнање шта урадити са животом који нам је дат, те стога, и није чудо што данас човека дефинишу као болесно биће. Наша свест је остављена самој себи, без Бога, постала је бојазна и несигурна, напета и неуротична, изолована и отуђена од свега у природи само зато што је отуђена од Бога. Веома често ће се као најдубљи узрок неуротичног стања показати чињеница да је код неуротичара присутан један недостатак, тј. да је поремећен његов однос са духовним светом. Његова веза са невидљивим светом је потиснута, и када се нађе у таквом стању онда долази до духовне болести модерног човека – бесциља живљења.

Једноставно, човек који нема смисао живота, још мање има смисао да страда за добро, истину, слободу, правду и љубав, без чега нема никаквог напретка. Вечни идеали, као што су све духовне вредности, морају да се одржавају спремношћу на страдање и жртвовање сопственог живота. Само онај човек који нађе тражени смисао живота, спреман је свуда и увек да страда, да пати и да се жртвује за остварење свог циља. И обрнуто, ако човек нема смисао живота, спреман је увек и свуда да одузме себи живот, чак и онда када су задовољене све његове материјалне потребе.

Достојевски је рекао једну горку истину, а то је да је душа без Бога нешто ужасно, и морамо му веровати јер је у питању човек који је искусио сво зло атеизма и то на сопственој кожи. Душа без Бога је пустиња без имало зеленила; ноћ без и трачка светлости; самоћа без имало наде да се нађе одговарајуће друштво. Душа без Бога је у правом смислу речи – земаљски пакао. Важно је нагласити да је губљење смисла живота разлог за апатију, очајање, социогенетске неурозе, што доводи до егзистенцијалног вакуума о чему је већ било речи а што понављамо због огромне важности теме; то даље уводи човекову психу у егзистенцијалну фрустрацију у којој кукавички тражи излаз у самоубиству. Данас људи имају средства за живот, међутим не могу да пронађу разлог зашто да живе, јер немају јаку веру у Бога. Бог је оријенатација човекове душе и садржина нашег живота.

Двадесети век је век у којем је атеизам узео неслућене и бесмислене размере; гледано историјски то је век бесмислености и очајања; век греха и насиља, гасних комора и концентрационих логора, масовних убистава идеолошких противника. Савремени људи су дезоријентисани, заплашени, несигурни у себе и у друге, постали су „номади духа“. Модеран човек живи пре у агонији духа него у благостању и задовољству. Треба схватити да човек не живи само од знања нити благостања, већ од смисла живота и вере у тај смисао. Веровати у Бога значи борити се без повлачења, за сваку вредност живота, јер живот има смисла све дотле док човек има веру у своје духовно-моралне вредности. Вера у Бога нам говори да је живот дар Божји и уједно задатак човечји, да се приликом рођења добијени таленти умноже и врате своме Творцу.

Достојевски је помоћу идеје о Богу и вере у Бога изашао из таме „мртвог дома“, окренуо се животу и његовим вредностима и пронашао смисао живота. У историји се често догађа да су беспомоћне жртве биле победници над окрутним мучитељима (Исус Христос над Пилатом, Сократ над тиранима, Сенека над Нероном). Смисао живота вуче човека напред, поспешује стваралаштво и успех, омогућује срећу, решава проблеме животне ситуације, даје озбиљност нашем животу и достојанство човековом бићу и осујећује мишљење да је човек безначајно и случајно биће. Без Бога и вере у Бога човеков живот је бизарна епизода у животу Земље, случајни догађај на њеној кори, јер човек без Бога нема неко дубље значење и виши смисао.

Са губитком вере у Бога човек губи ослонац да верује у сопствени смисао живота, губи веру у будућност и могућност да нађе излаз из тешке ситуације. Виктор Е. Франкл каже да „с губитком вере у будућност, човек је изгубио свој духовни ослонац, препустио се и изложио телесном и душевном пропадању“. Исто тако, Нил Синајски, хришћански светитељ, монах, подвижник и аутор бројних богословских дела, наглашава: „Као што човек који је изгубио прави пут и блуди по туђини, не знајући куда да се упути, тако блуди и човек који не верује“. Другим речима, човек који је изгубио веру у Бога изгубио је духовну светлост живота; изгубио је моћ да нађе смисао живота; препустио се случају и животној ситуацији тако да је постао биће које сама збивања опредељују, уместо да он опредељује збивања у животу. Човек који јасно и прецизно види свој циљ, има велику моћ, то је најсилнији човек. „Homo unis ideae„, је најјачи човек јер је сав усредсређен, неодољив и непобедив.

Човек који чврсто верује у Бога, кога идеја Бога руководи у његовом животу, јесте најјачи, најмудрији и најнепобедивији човек, јер Бог стоји иза њега, у њему и са њиме. Бог је његова снага, мудрост и победа.

Тежећи ка Богу, ми истовремено тежимо ка савршенству, правичности, истинољубивости и хармонији са свим бићима. Вера има то преимућство што утиче на онога који је поседује. Вера у Бога позива човека на усавршавање, прегалаштво, на исправљање својих недостатака, на свакодневно превазилажење уских оквира човечности својом боголикошћу. Само онај човек који се не усавршава својим богопознањем, не верује у Бога. Господ Спаситељ нам је издао заповест: „Будите ви, дакле, савршени као што је савршен ваш Отац небески“ (Мт.5,48), а свети апостол Павле каже: „Угледајте се дакле на Бога као мила деца и живите у љубави“ (Еф.5,1-2).

Обожење (не и обожавање које има сасвим друго значење и смисао) је бескрајни процес човековог уздизања, идеал који ће увек бити удаљен од човека. Уколико човека какав јесте прихватимо као савршено биће, онда ћемо га учинити горим него што јесте. Човек као биће не може да стагнира већ стално мора да се усавршава или пак, да назадује. Човек није птица, није тетреб да може да лебди у једном месту, већ мора да тежи или ка Богу или ка животињи. Човеково постојање тражи његово стално превазилажење (трансцеденцију), тако да човек без помоћи Бога не може да превазиђе самог себе.

Сама свест о постојању Бога као свесавршеног бића позива несавршеног човека на усавршавање и самопрегалаштво, јер ако Бог постоји, а вера у Бога и сва природа недвосмислено казују да Он постоји, онда је неопходно да се угледамо на Њега. Уколико прихватимо да је Бог највиши идеал нашег живота, онда је потребно да том идеалу потчинимо све мање идеале. Зато Спаситељ Христос каже: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан“ (Мт.10,37; ср. Лк.14,26).

Човек је створен по Божјој слици и прилици и носи у својој души лик свога Творца, a у срцу праисконску жељу да сретне Бога, да има Бога, да схвата Бога у складу са својим моћима и свом савршенству. Од јачине и чврстине наше вере у Бога зависи наше поимање и познавање Бога, а од тога зависи наша човечност и боголикост. Од Божјег присуства у човековом животу зависи садржина и оријентација нашег живота, савршенство и морална чистота нашег бића, значи, од Његовог присуства човек зависи у свим својим савршенствима. Исто тако, од нашег поимања Бога зависи квалитет наше светости, хуманости, племенитости, правичности, моралности и свих других вечних вредности. Познавати Бога значи бити неограничено духовно богат. Бог нам може заменити све, али ништа друго не може да замени Бога.  

Фото: Српска православна црква

Научно знање може да има и порочан човек; филозофијом може да се бави и неморалан човек; уметност може да упражњава и човек са већом уобразиљом али и мање племенит, међутим, искрено да верује у Бога не може онај човек који није сличан Богу. Онај који искрено верује у Бога трудиће се да буде као Бог, да поступа као Бог, да живи као Бог. Крај сваког знања јесте Бог: печат сваке науке јесте познавање Бога. Вера у Бога није произвољна досетка или празно веровање у неко далеко, недостижно биће, већ веза са Богом који нам је сродан. Вера у Бога нам говори да човек није дресирани мајмун већ узвишено боголико биће које превазилази сва друга бића у видљивој природи.

Бог је најприсније човеково биће, духовно најсродније и животно најважније. Бог нам је важнији од хлеба, ближи од одеће, важнији од крви, јер смо ми у Њему и Он у нама. Човек постоји док Бог у њему постоји. Богом спасавамо себе, свој живот, своју душу од пролазности и смртности, од ограничености и несавршености, од парадоксалности и трошности. Човек што је виши и духовнији осећа већу потребу да верује у Бога; да више тежи за бољим, племенитијим, праведнијим светом и животом, од онога у коме живи. Да би био прави човек, он мора да личи на Бога а не на човека. Човек је прелазно биће, али уколико не верује у Бога, он постаје пролазно биће. Своју пролазност човек овековечује Божјом вечношћу, а своје несавршенство савлађује Божјим савршенством; своју ограниченост превазилази Божјом безграниченошћу. Онај који верује у Бога тај се и сједињује са Богом, док онај који успостави додир са Богом, тај умртвљује страсти свога бића и умирује свој дух. Без Бога је човеков дух немиран, бунтован, узбуркан, приземан, везан за материју и трошност. Важно је рећи да Богом ми одземљујемо свој дух, одуховљујемо своје тело, обесмрћујемо своју душу.

Човек не треба себе да упоређује са другим човеком, јер тако нема инспирацију да развије све сопствене духовне способности. Он то мора чинити са Богом, како би установио где се налази и на ком степену савршенства, и шта је преостало још што није остварио. Бог као идеал човековог бића је бескрајан образац за подражавање. Човек према човеку може да изгледа добар и савршен, али то не значи да је и у очима Бога тако. Бог је наш циљ, наш идеал, наш духовни правац и домет, наша насушна духовна потреба, храна наше душе и пиће нашег духа. Када људи себе сматрају за искључиве ауторитете, онда настаје хаос: у теологији – јереси, у филозофији – субјективизам, а у друштву анархија. Вил Дурант (Will Durant) амерички писац, историчар и филозоф, је рекао да ће „људи увек веровати у Бога, јер душу задовољава и уздиже мисао о снази, сједињеној са савршенством. Пријатно је бити пријатељ са свемоћношћу“. Међутим, није увек пријатно бити пријатељ са човеком. Антички филозоф Хераклит из Ефеса из Мале Азије (пресократски грчки филозоф) нас упозорава: „Најмудрији човек је као мајмун у поређењу са Богом, као што је најлепши мајмун ружан у поређењу са човеком“.

Достојевски додаје да је човек без Бога несносан, тежак и одвратан, док свети Тихон Задонски, највећи руски православни просветитељ XVIII века, каже да „нема и не може бити већег, милијег, пријатнијег и драгоценијег блага, него имати у себи Бога и нема веће части за човека, него бити храмом Божјим…“.

Прави човек мора да личи на Бога, мора да има божанске критеријуме о човечности и моралности. У том контексту, др Драгољуб Јовановић (1895-1977), научник, универзитетски професор и политичар, каже да „ако Бог постоји онда је човекова заслуга што Га је открио, спознао. Ако пак Бога нема, још веће је човеково дело што је за своје потребе, у једном периоду своје историје, измислио једно савршено средство да себе умирује, да ублажује нарави и да обогаћује друштвени живот“. Пошто нас вера учи да има Бога, то је такође велика човекова заслуга што може да се угледа на Бога, заправо да личи на Њега. Ко служи Богу, служи целом човечанству. Човекова тежња за богоуподобљавањем није супротна његовој тежњи ка индивидуализацији човековог бића.

Вера у Бога отвара човеку прозор у свет, даје снагу поштењу и свежини живота, самим тим је и најбоља препрека против животног песимизма, туге и очајања, осећања космичке самоће и отуђености, пуна је поверења и благодати. Она је открила највише вредности у људском роду, и поставила човеку највише и најдаље идеале: инспирисала га најдинамичнијим подстрецима, док у исто време осујећује осећање човековог ништавила и безначајности, беде и ограничености. Трагедија савременог човека лежи у томе што се одриче божанског у себи и другима, те пада све ниже и све дубље у провалију ништавила и духовне анархије.

После свега наведеног, намеће се питање где су данас древни генији који се сматрају творцима прве културе Истока? Где су стари Египћани, чија је дубока научна мудрост уграђена у величанствене пирамиде и на тај начин се сачувала до данашњих дана. Зар се може данас наћи културан човек који се није одушевљавао вавилонским архитектонским споменицима, асирским клинастим натписима, египатском науком и уметношћу, римском државном мудрошћу? Где су древни Вавилоњани, Асирци, Јелини и Римљани? Само можемо констатовати да мрачни заборав разастире свој тамни вео на читаве народе и племена. Још премудри Соломон, који је према Хебрејској библији и Старом завету, осим богатства имао и велику мудрост да влада Уједињеним Краљевством Израела које је наследио од свог оца, цара Давида, рекао је: „Народ пролази и народ долази“. Присетимо се колико је само царева, фараона, монарха, диктатора тирана и деспота било који су присиљавали поданике да дрхте у страху и пуни страхопоштовања стајали пред њиховим именима! И поред свог искуства које нам нуди прошлост, тога смо нажалост, сведоци и у данашњем времену.

Некада су читави народи дрхтали при спомену на име: Рамзеса, трећег фараона XIX династије Египта, Александра Македонског, Нерона, Цезара, Атиле, Џингис-кана, Напелеона и др. Данас су њихова имена потпуно изгубила сваку звучност за ухо савременог човека. Данас су магијску моћ изгубила и имена некада моћних владара, као и оснивача неких религија и световних мудраца и филозофа, какви су били Буда и Конфучије, Заратрустра и Мухамед, Платон и Аристотел, Кант и Хегел, Шопенхауер, Ниче и други.

И тако, закон пролазности ставља печат на сваку земаљску величину и прекрива је мраком нејасног сећања или потпуног заборава.

Међутим, један учитељ, један првосвештеник и један цар, није потчињен закону пролазности. То је оснивач наше вере и остваритељ нашег спасења, Господ Исус Христос. Он се уздиже изнад времена и пространства и није потчињен њиховим категоријама. Како је рекао Апостол Павле: «Њега високо уздиже и дарова  му Име које је изнад сваког имена. (Фл 2,9). Исус Христос је свјетлост истинита, која обасјава сваког човјека који долази на свијет. (Јн 1,9). Та свјетлост је пуна живота и никада не залази. Она победоносно светли у тами, и тама је не обузе. (Јн 1,5)».

Зато упамтимо занавек, да у оном најтрагичнијем и црном тренутку у историји човечанства, када су силе таме прекриле божанског праведника на Голготском крсту, оне су написале Његово име на крсту свештеним језиком: «Исус Назарећанин, Цар Јудејски».

ИСУС ХРИСТОС ЈЕ ВЕЧНИ УЧИТЕЉ, ВЕЧНИ ПРВОСВЕШТЕНИК И ВЕЧНИ ЦАР.

Све је то знао и разумео један од највећих светских умова Никола Тесла, због чега је са потпуном смиреношћу и самоувереношћу одговорио на питање са почетка овог текста – да ли верује да Бог постоји? Рекао је: «Не, ја не верујем да Бог постоји. Ја сам сигуран и знам да Бог постоји»!

Fuente: Centro de estudios geoestratégicos

13. јул 2025.