Casa » Articles Posted by Центар за геостратешке студије (Page 167)
Acerca de Центар за геостратешке студије
Centro de estudios geoestratégicos es una organización no gubernamental y sin fines de lucro, fundada en Belgrado en la asamblea fundacional celebrada en 28.02.2014. de conformidad con lo dispuesto en el art.11. y 12. La ley de asociaciones ("Gaceta Oficial Rs", no.51/09). por un período indefinido de tiempo, con el fin de alcanzar los objetivos en el campo de la investigación científica de geoestratégica de las relaciones y la preparación de documentos de estrategia, el análisis y la investigación. La asociación desarrolla y apoya proyectos y actividades dirigidas al estado y a los intereses nacionales de Serbia, que tiene el estatuto de una persona jurídica y que está inscrita en el registro, de conformidad con la ley.
La misión del Centro de estudios geoestratégicos es: "estamos construyendo el futuro, debido a que Serbia se lo merece: los valores que representan, son establecidas a través de nuestra historia, cultura y tradición. Creemos que sin pasado no hay futuro. Por esta razón, con el fin de construir el futuro, debemos conocer nuestro pasado y valorar nuestras tradiciones. Los verdaderos valores están siempre conectados a tierra, y el futuro no se puede construir en una buena dirección, sin que la fundación. En una época de trastornos cambio geopolítico, es crucial para tomar decisiones sabias y tomar las decisiones correctas. Vamos a ir de todos los impuestos y distorsionada ideas y artificial insta. Creemos firmemente que Serbia tiene la suficiente calidad y el potencial para determinar su propio futuro, independientemente de las amenazas y limitaciones. Estamos comprometidos con el serbio posición y el derecho a decidir nuestro propio futuro, teniendo en cuenta el hecho de que, históricamente, han sido muchos los desafíos, las amenazas y los peligros que hemos superado. "
Visión: el Centro de estudios geoestratégicos aspira a convertirse en una de las principales organizaciones del mundo en el campo de la geopolítica. Él también quiere convertirse en una marca local. Vamos a tratar de interesar al público en Serbia en temas internacionales y reunir a todos aquellos interesados en la protección del estado y de los intereses nacionales, el fortalecimiento de la soberanía, la preservación de la integridad territorial, la preservación de los valores tradicionales, el fortalecimiento de las instituciones y el estado de derecho. Vamos a actuar en la dirección de encontrar personas de ideas afines, tanto en el ámbito nacional y en el mundo público. Nos centraremos en la cooperación regional y la creación de redes de relacionadas con las Ong, tanto a nivel regional e internacional. Vamos a lanzar proyectos a nivel internacional para apoyar el reposicionamiento de Serbia y la preservación de la integridad territorial. En cooperación con los medios de comunicación casas, vamos a implementar proyectos que se centran en estos objetivos. Vamos a organizar la educación del público interesado a través de conferencias, mesas redondas y seminarios. Vamos a tratar de encontrar un modelo para el desarrollo de la organización que permitan la financiación de las actividades del Centro.
Construir un futuro juntos:
Si usted está interesado en cooperar con nosotros, o para ayudar a la labor del Centro de estudios geoestratégicos, por favor póngase en contacto con nosotros por e-mail:
center@geostrategy.rs
View all posts by Центар за геостратешке студије →
Dragana Trifkovic, director del Centro de estudios geoestratégicos
Највећа претња међународној стабилности је борба за слободу и људска права. Звучи парадоксално, међутим са овом констатацијом ће се сложити многи народи, којима је „демократија“ стигла у виду бомби и који су ослобођени окупацијом. Иза пароле борбе за демократију, крију се економски и политички интереси, одређених великих сила. То је прави разлог агресије, коју западне силе спроводе над одабраним земљама. Србија је на несрећу већ годинама међу одабранима.
ЗАПАД
Појам „западна демократија“ некада је означавао најразвијенији вид демократског уређења друштва. Политиком двоструких стандарда, интервенционистички Запад је релативизовао све вредности за које се залаже (искључиво на речима). Борба за „људска права“ одређена је потребом освајања ресурса и наметањем неолибералног капитализма у коме сва права уживају одређене интересне групе. У макијавелистичкој борби западних сила за ресурсе и тржишта, нације и државе су колатерална штета.
Концепт неолибералног капитализма и потрошачко друштво, уз неконтролисано задуживање фиктивним новцем, довели су економију САД и ЕУ до ивице понора. Највећи терет економске кризе подносе најугроженије категорије друштва, док креатори кризе покушавају да пронађу нова тржишта (могло би се рећи ратишта). САД и ЕУ су уложиле огроман новац пореских обвезника, како би спасиле приватне банке. То је довело до апсурдне ситуације где су поједине земље ЕУ у опасности да банкротирају спашавањем пропалих банака. Док све више земаља ЕУ упада у дужничке кризе, решење светске економске кризе се не назире (1). Колико су опасне замисли САД и ЕУ, говори и чињеница да рецесију и огромну незапосленост „решавају“ штампањем додатног новца и малверзацијама (2). Треба имати на уму да је штампање долара (без покрића), у надлежности приватне фирме (Федерални резервни систем), која остварује приходе по том основу. Оваква позиција ФРС а омогућава утицај на светску економију и пружа могућност манипулације финансијским кризама.
Многи злурадо примећују да издаја у Србији више није могућа, поготово од времена када највиша политичка и интелектуална елита државе као свој једини начин опстанка и сврхе постојања види борбу за што бољи приступ богатим „страним фондовима“ и „доноторским организацијама“, који им у регуларном процесу „апликације“ омогућавају лагодно битисање, и што посебно истичу наши истакнути интелектуалци-власници разних невладиних организација, какво финансирање даје им потпуну слободну делања и мишљења у односу на њихову сопствену државу, владу и народ, или кратко речено Србију! И кажу да је то баш суштински и јако важно за њихов неометан рад и утицај на јавно мњење Србије, и промену наших лоших и примитивних навика, у које спада и љубав према домовини.
Али, ја вас питам, а како стојимо у односу на слободу делања и мишљења у односу на стране државе и њихове владе, које одобравају финансијска средства, која потом пуне рачуне опет њихових донаторских организација и фондова, из којих се наша несретна политичко-интелектуална елита „легално подмићује“? То никога од наших квазивођа, политичких шарлатана и идејних голубова превртача и не сме да занима, јер и они то раде.
Замислите кад после сваких избора наши „велики политичари и вође“ полетно потрче да разговарају са амбасадорима земаља „донатора њихове политике“, да виде каква би влада могла да се формира! То је стање кулминирало данашњом готово комичном ситуацијом, када једна странка добије натполовичну већину, довољну за самостално формирање владе, а она, игноришући ту чињеницу, крене у преговоре и разговоре о формирању владе са скоро свим осталим политичким странкама! Зашто? Па зато што су различити страни спонзори уложили свој новац на ову својеврсну кладионицу трке паса, па сада сви они желе, зарад што лакшег остварења својих државних циљева и интереса (понекад и интереса њихових богатих приватника), да и њихови пулени на које су се кладили (финансирали их) буду у влади и добију неко посебно важно, за њихове интересе везано министарско место! Замислите како би реаговала Велика Британија, САД, Немачка, или, на пример, Аустрија да се открије да њихова политичка партија прима финансијска средства из буџета Србије, а заузврат та партија заступа потпуно просрпске позиције у својој политици!
Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.
Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!
Две моћне нације, Кина – највећи светски увозник нафте и гаса, и Русија – највећи нето извозник енергије – имају добре разлоге за одржавање живих дипломатских односа. Као комшије, они допуњују једни другима стратешке недостатке. Русија има обиље природних ресурса, али се бори да диверсификује своју економију, нарочито извоз сировина и енергената, док Кина има јаку продуктивност у различитим секторима, али се ослања на увоз минерала, сировина и енергената.
Енергија стоји као главна веза између економија ове две земље. Поред, доказано перспективних нафтно-гасних аранжмана, Пекинг планира да изгради још нуклеарних електрана у земљи, уз помоћ руских стручњака. Са друге стране, Москва жели да ојача своју домаћу производњу обновљиве енергије уз подршку кинеских „зелених предузећа“. И што је најважније, Русија може да обезбеди довољно нафте и гаса за Кину.
Највећи бизнис у историји
Извршни директори из руског нафтног и гасног гиганта Газпрома и Кинеске националне петролејске корпорације ЦНПЦ (највећи светски енергетски дистрибутер) састали су се у Пекингу како би разговарали о напретку на изградњи гасовода.
Трасе ће водити од Сибира, а то Кини треба да обезбеди 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње у наредних 30 година. Прва фаза изградње гасовода преко источне трасе већ је почела у мају 2015. Два енергетска гасна џина су ушла у преговоре да изграде гасовод и преко западне маршуте.
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
Dragana Trifkovic, director del Centro de estudios geoestratégicos
Тиранија је навика која прелази у потребу Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма. У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички „оправдано“ штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином „политичке коректности“. Уз њих велику улогу имају и „независни“ тј „слободни“ медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу „демократије“ (1).
Морски пут игра важну улогу у стратегији Русије да одржи кључну предност у односу на САД на Арктику. Раније ове године, Русија је објавила да гради нову флоту ледоломаца. Већ има најмање десетак дизел ледоломаца у оперативној служби. Поред тога, поседује шест нуклеарних и очекује завршетак изградње још једног у 2017. Години ( поређења ради САД поседују само један).( Извор Руссиа тодаy)
Проширењем капацитета Северног морског пута, Русија ради на обезбеђивању својих виталних националних интереса у приобаљу Сибира, Далеког истока и на свом делу Арктика. Планиран је енормни пораст експлоатације и побољшање превоза природних ресурса са нафтом, гасом и минералима богатог „севера планете“, а такође је у плану и понуда боље везе својим потенцијалним партнерима у Азији са Европом.
Северни морски пут би требао да постане највећи потенцијални ривал Суецком каналу у економском значају али и геополитичком, с обзиром на моћ и доминацију америчке морнарице отвореним морима и океанима ( САД поседују 14 носача авиона великих размера, Русија и Кина по један) ,да у сваком тренутку могу да прекину све линије снабдевања Кине, Јапана, Индије…Морским путем, посебно узимајући у осврт нови руско-кинески загрљај. До сада се претпостављало да ће највећи ривал Суецком каналу у будућности бити пруга од Црвеног мора преко Израела до обала средоземља ( студије оправданости завршене 2013).
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
Вековима, се пред Иран (и пре њега, Персију) постављало кључно питање, гарантовања националне безбедности, опстанак и самосталност у окружењу јачих регионалних сила попут Отоманске Турске и Римске империје. Иако увек слабији од ових већих империја, Иран је преживео из три разлога: географија, ресурси и дипломатија. Иран је велика и планинска земља те су војни походи на ту земљу тешки и опасни. Иран је такође био у стању да „произведе“ довољно снаге да спречи евентуалне нападе, и реши унутрашње размирице. Истовремено, Техеран се одувек ослањао на сјајну дипломатију.
Долазак европских империјалних сила у регион компликује положај Ирана почетком 19. века, нарочито британски продор на Арапско полуострво и Авганистан, а то се подудара са почетком краја турске империје. Положај целог региона и Ирана са њим додатно се усложњава са трансформацијом глобалне економије на систем на бази нафте. Тада, као и сада, регион је био главни светски извор нафте. Након Другог светског рата, Американци и Совјети су постали нова реалност, са могућношћу и жељом да утичу на регион, са свешћу да реалност Техерана и даље постоји. Иран је морао да суочи регионалне и глобалне претње, и да се усклади са њима. Иран је постао свестан нафте, те да глобална силе не могу да изгубе интересовање за регион… Без обзира да ли влада шах или ајатолах, стратегија Ирана је остала иста: одвратити евентуалну претњу географијом, штити државу са јаким одбрамбеним снагама, и ангажовање сложене дипломатске службе.
Процес придруживања земаља Западног Балкана већ предуго траје, тако да лагано сазрева свест о томе да у тој игри „штапа и шаргарепе“ – шаргарепе за балканске земље има све мање и мање, а захтева ЕУ све више. Чињеница је да су недавни сукоби у Македонији подигли ниво тензија на Балкану, где се етничке и државне границе не поклапају, иако је вероватно да се недавно насиље у блиској будућности неће прелити у друге земље. Србија је подигла свој статус приправности, а Бугарска је послала трупе да ојача границу. Овде ћемо размотрити неке од аспекта који утичу на позиционирање земаља Западног Балкана у светлу геополитичих маневара великих сила.
Од 1999. године и завршетка НАТО бомбардовања и стицања фактичке независности Косова, западне владе раде на стабилизацији Косова, пре свега кроз присуство мировних снага и перманентних притисака на Србију да „нормализује“ билетаралне односе као предуслов приближавању ЕУ. Пораст ектремизма дуж границе Косова и Македоније угрозиће ионако крхки мир пре свега у Македонији, али ће изазвати велику забринутост у региону. Чињеница је да је Запад много грешио – али је чињеница, без обзира на присуство мировних снага, да мир и стабилност зависе пре свега од присуства јаке, стабилне власти. Ипак, балканске владе су изузетно слабе.
