Не можемо и даље да остављамо стотине милиона људи да пате од глади, док неколико особа на врху лествице нагомилава ресурсе којима би могли да помогну сиромашнима – апелују светски интелектуалци. Време је да се каже да је овакво стање једноставно неприхватљиво
У свету је све више богатства у све мање руку. Или, све је више оних који, што би казао Махатма Ганди, „немају шта да изгубе сем својих живота“. Уочи годишњег скупа 2.500 најбогатијих и најутицајнијих личности у свету (према „Форбсовој листи“) у Давосу најскупљем граду у Европи, објављено је да један одсто најбогатијих људи на Земљи има већу имовину него преосталих 99 одсто заједно. Јаз између најбогатијих и остатка света се драстично продубио у претходних осам година, тојест од почетка велике
Да бих пластично објаснили стање у Европској Унији, најбоље је парафразирати професора Миодрага Зеца: „Да смо ушли у Европску Унију почетком деведесетих, када је Запад цветао, ишли бисмо на свадбено весеље. Сада, на жалост, идемо на бракоразводну парницу, или сахрану.“
На питање шта се то тренутно дешава у свету и због чега, најпростије је одговорити тако што ћете цитирати бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона, који је остао упамћен (поред афере са Моником Луиински) по дивљачком бомбардовању Југославије мимо воље УН. Клинтон, притиснут бројним актуелним питањима, је рекао: „О економији се ради, глупане“. Тако је и сада – у јеку кризе у Сирији и Украјини, пажњу привлаче промене које се дешавају у међународним економским односима.
Моћ се помера ка Истоку – један од тренутака када је то постало свима очигледно (ту не убрајам „професионалне“ западне лобисте) био је самит Г-20 најмоћнијих привреда света 2010. године у Сеулу, главном граду Јужне Кореје. Није реч само о томе да је домаћин била Јужна Кореја – далекоисточна земља која је остварила вртоглави привредни раст, индустријски и технолошки бум, а да није имала ниједну вредну сировину, већ само вредне и паметне људе, своје становништво.
Светска економска криза која траје у континуитету од 2008. године све више прераста у крах западне економије, условљен многобројним факторима. Иако ток кризе има неједнаку динамику и интензитет те у том смислу и мање или веће амплитуде, за сада се и даље не назире завршетак кризе. Због тога је неопходно посматрати је кроз процес редефинисања међународних односа који се одвија паралелно, а условљен је померањем центра економске и политичке моћи са запада на исток. Стабилизација америчке економије је само привремена, привидна и вештачка. Водећи светски економски аналитичари предвиђају да САД тек следи још већа економска криза наредне године. У прогнози америчке аналитичке куће „Phoenix Capital Research“(1) која се бави инвестиционим проценама наводи се следеће: „ Већину „опоравка“ од претходних пет година чинили су позајмљени долари. Сада када је амерички долар доспео ван вишегодишњег домета, може се очекивати све више „ризичних средстава“ (пројеката или улагања финансираних позајмљеним доларима) која ће пући.“ Постојећи економски ситем заснован је на нереалном исцрпљивању ресурса и средстава где водеће институције подређују интересе других држава интересима светског односно америчког капитала. Светска економска криза је највише погодила европски континент, и многе државе чланице ЕУ суочене су са презадуженошћу. Основни проблем нерешивости економске кризе појединих земаља чланица (као што су рецимо Грчка, Шпанија, Португалија) је разорена привреда тих земаља.
Hay 11 en Donetsk. en Mayo, un gran desfile se celebró en honor del día de Donetsk, de la República popular, y además, el primer foro internacional "Donbass ayer, hoy, mañana"se abrió. La idea de organizar el foro de vino de la UE del parlamento el diputado Jean-Luc Schaffhausen, con el objetivo de discutir los problemas económicos de la RPD y la LPR y la búsqueda de soluciones.
El foro fue inaugurado por el DPR Presidente Alexander Zakharchenko, y después de la parte general, el trabajo continuó en el plazo de tres paneles: soluciones políticas a la crisis, la cooperación económica del DPR y LPR con otras partes, la acción humanitaria y cooperación cultural de la DPR y LPR con otras partes. Al foro asistieron el presidente de la RPD de la Asamblea Andrei purgin, el Diputado Presidente Dprdenis Pushilin, el Ministro de Asuntos Exteriores Alexander Kofman, el diputado presidente de la LPR, Vladislav Deinego, Ekatarina Matyushenko, Ministro de Finanzas de la RPD, así como más de veinte invitados del extranjero, incluyendo: Alexey Zhuravchev - diputado de la Duma Estatal de la Federación de rusia, Jean-Luc Schaffhausen - MEP, Johann Beckmann - finlandés sociólogo y analista político, Manuel Ochsenreiter - Editor - En-Jefe de la revista alemana zuerst, Alessandro Mussolini-italiano político (Forza Italia), Evgenia uzunidi- diputado en el Parlamento griego (Syriza), Dragana Trifkovic - Director General del Centro de estudios geoestratégicos, Marcus Fronmeier - político alemán (Alternativa para Alemania), Colin Stevens - periodista de Gran Bretaña, Luis Dunvalder - el ex presidente de la región italiana de Tirol del Sur, Petros Papakonstatinu - periodista de Grecia, Stevica Dejanski - representante del Centro para el desarrollo de la cooperación internacional, Andrea vilotti - economista de Italia, Cavork Elmasyan - analista político de Siria, Alan Franny - Presidente de la organización francesa de ayuda de emergencia a los niños de Ucrania, Michael Bakú- el teniente de alcalde de la ciudad de Afula (Israel), Alejandro Bertoldi - político de Italia (Forza Italia), Max señuelo - periodista de Israel, Arno Soyez - director de la televisión francesa Libertés, Emmanuel LeRoy - francés de la organización de ayuda de emergencia a los niños de Ucrania.
Да одмах, као што би то и наш премијер урадио, јасно, гласно и директно одговорим на питање из наслова: Нема!
Лаковерним грађанима Србије се последњих неколико недеља упорно представља велики економски успех „актуелне владе Србије и њеног премијера“ причом о могућем повећању плата и пензија од чак неколико процената (а прошле године смањене у десетинама процената).
Месецима се пласирала теза како ће на преговорима са ММФ-ом главна тема с властима Србије бити, цитирам, „стање јавних финансија и могућност повећања пензија и плата у јавном сектору, смањених новембра 2014.године, ради буџетске штедње“! Тешко је поверовати да је преговарачком телу ММФ-а, у разговорима са представницима Србије, „повећање плата и пензија“ главна тема. То би било први пут у историји ММФ-а да му је у преговорима са неком земљом то главна тема! Бојим се да ће „главна тема“ садаших преговора бити саопштена за неколико месеци, а највероватније тек после најављених избора!Сигурно је да ММФ највише занима даљи несметани процес енормног задуживања државе Србије (како би у потпуности била преузета контрола над државом, а тиме и њеном политиком), настављање процеса отимања (неки то зову приватизација) државних ресурса, а пре свега великих државних система (ЕПС, „Телеком“, „Железница“) и јавних предузећа (водоводи, топлане, извори воде, земљиште, рудници).
Без обзира на све потешкоће са којима се тренутно суочава руска економија услед западних санкција и пада цене нафте, Русија је била и остаје најбогатија земља света са природним ресурсима и богатствима. Али, то је само добра основа за статус индустријске велесиле.
Бројке показују да је Русија прошле године извезла робе у вредности од скоро 550 милијарди долара, а да више од половине (55%) руског извоза чине финални производи, продукти пољопривреде, а не сировине. Пре свега, то се односи на производе из нуклеарне, космичке, војне и авионске индустрије, те производња житарица.
Свет се „навикао“ да руске нуклеарне електране, авионе (војни и цивилни) и бродове може видети на сваком кутку планете Земље. Русија је и војна велесила, а налази се на другом месту у свету по извозу оружја. Према подацима међународних институција, прво место на глобалном тржишту наоружања држе САД са уделом од 31 одсто, док Русија покрива 27 одсто тржишта, док су сви остали далеко иза. (Извор: http://www.usatoday.com)
МОСКВА – Запослени у нафтној компанији „Лукоил“, јуче су у Русији награђени државним и корпоративним наградама на церемонији која је посвећена обележавању 70. годишњице победе у Великом отаџбинском рату.
Награде су додељене заслужнима за допринос развоју енергетског комплекса Русије и компаније и дугогодишњи савестан рад. Признања су уручили г. Владимир Осипов, руководилац Управе председника РФ за државне награде и г. Вагит Алекрепов, председник компаније“Лукоил“.
„Лукоил“ је једна од водећих светских компанија која се бави истраживањем, експлоатацијом и пласманом нафте и гаса. Након куповине „Беопетрола“, српског предузећа за промет нафтних деривата 2003. године, компанија „Лукоил“ послује у Србији под називом „Лукоил Србија“.
Хоће да продају „Телеком“, и то баш они који су познати да никада ништа нису направили у својој биографији, чак нити у свом приватном животу, и то све до момента док нису дошли на државне функције, и то најчешће са купљеним и висококвалитетно одштамапним дипломама!
Са тим квалитетно одштампаним дипломама у Србији се не можеш запослити ни код једног озбиљног приватника, већ само у јавним предузећима и државним компанијама, јер приватници држе до свог новца, и не желе да их неко „сатире“ својим комплетним дуго стицаним факултетским образовањем и тешком муком стеченим незнањем! Апсурдно, приватници инсистирају на стручњацима са најбољих државних факултета, а политичари на функцијама у државним и јавним предузећима, које је ова или предходна власт поставила (сасвим свеједно да ли приачмо о доктору Шапићу или доктору Стефановићу), инсистирају на било каквим купљеним дипломама приватних факултета, јер једино тако могу да запосле све оне верне „несретнике“ из својих странака!
Нису никада, ни ови сада, а ни они претходни који су били на власти, гурали колица са бетоном, нити су икада радили на мобу код пријатеља, нити били „први“ на мешалици.
Како мој комшија каже: „Ни клозет нису осмислили и сами направили на свом имању“. Е такви су баш вични да продају државну имовину, јер ето, држава је, кажу, слаб управљач, то јест не може да нађе доброг и поштеног и стручног менаџера да би постизала врхунске резултате у пословању и развоју! Тачно: само што ја мислим да је то више проблем и питање где они тог експерта траже, него да ли га могу наћи!
Сиротињо, и Богу си тешка! Ова стара народна изрека итекако има смилса у доба које подразумева коришћење напредних телхнологија у сваком аспекту живота – јер присуствујемо ситацијама када је обављање свакодневних трансакција и грађанских дужности споро, скупо и чист губитак времена. Ако је грађанин, пак, прешао на “онлајн” обављање плаћања, подношење разних формулара или заказивања рецимо прегледа у дому здравља – живот ће му бити далеко лакши, једноставнији, мање ће времена трошити и на крају плаћати мање трошкове.
Када обичан човек плаћа на пример месечни рачун за вртић свог детета, он користи кеш новац, ретко бира писање чека, или плаћа са рачуна. Кеш не носе ризик да се „оде у минус“, што је доводи до повећана трошкова због банкарских провизија. Провизије за такве услуге износе до три посто у банци, само је 1.25 процента у пошти – али је и то трошак! Живот је скуп за сиромашне људе, а примарни кривац су неоспособљеност најширих слојева становништва да користи једноставну корисничку технолигију. Недовољна информисаност кошта, а да не говоримо о људима који треба још да помажу незапослену децу или сиромашне рођаке…
Најмноиндијагољуднија демократија на нашој планети, Индија, друга је по популацији, а трећа економска сила света. Са 1,2 милијарде становника Индија ће у перспективи до 2040. постати водећа земља света по броју становника.
Оружане снаге Индије на путу су да буду сличне онима којим располажу Русија и Кина. Донедавно једна од најсиромашнијих земаља света, Индија последњих година бележи убрзан економски развој, уз респектабилну софтверску технологију, фармацеутску индустрију и информационе технологије. Од 1974. је и нуклеарна сила.
После 200 година британске колонијалне владавине, Индија је 1950. била у веома тешкој ситуацији. На почетку XВИИИ века Индија је учествовала са 23% у светској привреди, као и читава Европа. Али до тренутка независности 1947. године, то учешће је спало на свега четири одсто. Поред тога што је оставила своју бившу колонију осиромашену и увелико неписмену, Велика Британија је напустила Индију дубоко подељену. Као резултат колонијалне политике “завади па владај”, дошло је до поделе на две државе – Пакистан и Индију. Пакистан је накнадно 1972. Још једном подељен, па је од такозваног Источног Пакистана настао Бангладеш. Неких 14 милиона људи је било расељено, што је била највећа миграција становништва у историји, а пола милиона је изгубило живот. Последице лоше поделе прате индијски подконтинент од 1947.године, тако да су и дан данас Индија и Пакистан у стању замрзнутог конфликта. Не треба посебно подсећати да су обе државе нуклеарне силе.