Economía

Пише: Милош Здравковић, aутор је дипломирани инжењер електротехнике и стручњак за енергетику

По тренутним ценама, 11 хидроелектрана за само четири године могу да произведу струју вредну 600 милиона евра, колико Мађари нуде за 50 одсто власништва у новој фирми. При томе вредност таквих капацитета стално расте. Ако се та понуда, ипак, прихвати ЕПС очекују финансијски, а Србију политички и стратешки проблеми.

Económica experto del Centro de estudios geoestratégicos

Велико убрзање турбулентних догађаја на светској политичкој и економској сцени просто су ме натерали да се поново огласим преко овог сајта на сличну тему као у недавном тексту о слому банкарског система, мада ми је намера била да то буде знатно касније у току године. У овом кратком међувремену углавном се ситуација развијала сходно мојим наговештајима, али уз једну претећу, све већу, очигледност – сазревања услова за долазак цунамија велике економске кризе, вероватно већ у другој половини ове године. Ово сам упорно, некима можда и досадно, наговештавао у скоро сваком свом чланку на овом сајту, али сада сам поприлично сигуран да је цео свет, посебно тзв. Колективни Запад, на ивици жестоке рецесије, као увода у нову праву економску кризу. У овом чланку ћу управо покушати да скицирам ударне моменте који ће до тога довести, вероватно у удруженом дејству више њих, а на који светска економија, посебно она западна, неће имати адекватан одговор. Свакако да ћу се осврнути и на нашу економију и последице које ће нова криза изазвати, те шта нам ваља чинити.

Пише: Економски експерт Центра за геостратеђке студије

Стара и добро позната закономерност код нас је да у мери у којој притисак евроатланских структура, по питању потискивања руског утицаја са Балкана, на Србију све више расте, добијајући нове и неочекиване облике, дотле расте број анализа и осврта, како наших, тако и руских, а и западних аналитичара о појединим аспектима сарадње Србије са Русијом и њеним перспективама. Овако сам започео један сличан текст још пре четири или пет година на једном другом сајту, а поново сам му се вратио ових дана просто натеран овом најновијом ситуацијом, која прети да се отме контроли и дугорочно загади наше односе са братским руским народом. Зато је насушна потреба да се коначно наши међусобни односи назову правим именом, јер је то наша обавеза према око 80% Срба који подржавају Русију, па ко год да радио истраживање јавном мњења у Србији. При томе ћу, као и у ранијем тексту, остати на освртима на политичку, економску и војно-техничку сарадњу, а које су и тада биле исувише оптерећене проблемима, те тиме много далеко од неке лажне, идеализоване слике, која се правила, како код наше, тако и код руске стране. Данашња болна ситуација ових односа је само кулминација свих ранијих чињења или боље рећи нечињења обе стране, она реално срља у неповратни амбис, а што се мора хитно спречити. Отуда би евентуално наше прикључивање западним санкцијама против Русије значило и дугорочно стављање тачке на све.

Пише: Економски стручњак Центра за геостратешке студије

Много је текстова у задње време написано о нашој свеукупној политичкој и економској ситуацији, благо речено комплексној и врло тешкој, али врло мало је аутора који су се позабавили могућим алтернативама овом тренутном стању. Ових дана сам се сетио мог једног кратког текста објављеног пре скоро четири године на једном другом сајту, где сам поставио отворено питање – докле ћемо да лутамо као гуске у магли или има ли алтернативе за Србију? И док се, у међувремену, у светским оквирима магла полако али сигурно разилази, те су основне контуре новог мултиполарног света већ увелико видљиве, наше елите на власти се још увек батргају у тој магли, глуматајући неутралност, а заправо стриктно извршавајући налоге Запада. Као да не увиђају да је, нарочито током ових задњих неколико година, а посебно од сукоба у Украјини, наступио заправо период, не само реалне или праве економије, са реалним богатствима држава и њихових производних капацитета, него и период реал-политике у светским размерама, те да се свет већ увелико, неповратно тектонски раздваја на Колективни Запад и Незападни свет кога чини преосталих 75%.

Напомена: Текст је објављен у јануарском броју часописа Delovoy Grozny

У децембру претходне године, лидери Европске уније су усвојили девети пакет санкција против Русије. У оквиру овог пакета санкција, ЕУ је заправо проширила санкциони списак са додатних 168 појединаца  и ентитета по њиховим тврдњама повезаних са војним и индустријским комплексом, и замрзла средства још две руске банке. Осим тога покренут је процес за суспендовање дозвола за емитовање још четири руске телевизије. Потребно је напоменути да се колективни Запад претходних деценија декларативно залагао за слободу говора, односно слободу медија и неприкосновено право приватне имовине физичких и правних лица. Дакле сви поступци које Запад предузима против Русије заправо су противни свим принципима на којима је Запад базирао своју политичку доктрину претходних деценија и због којих је критиковао „диктаторске режиме“. То недвосмислено указује на чињеницу да Запад одређене ставове заступа само на речима, док је у пракси сасвим другачије. Међутим од чињенице да ЕУ губи свој углед али и значај на међународном нивоу, за грађане европских држава много су важнији економско-финасијски губици.

Пише: Стефан Осенкоп, независни аналитичар из Берлина 

Сукоб Русије и Украјине драматично утиче на животни стандард европског становништва. Поред тога, САД користе геополитичку ситуацију да одвоје Европу од Русије и да је ближе повежу себи. Истраживања сугеришу да животни стандард у Европи нагло пада, пре свега као резултат инфлације цена у производњи и потрошњи, економских санкција Европе против Русије, као и због прекинутих ланаца снабдевања који доводе до несташице критичне робе. Иако је порекло ових појава било видљиво у повојима пре почетка војне акције 24. фебруара 2022. године, оне су од тада не само драматично интензивиране, већ се убрзано повећавају.

Пише: Економски експерт Центра за геостратешке студије

Волео бих искрено да сам оптимистичан и да нашим верним пратиоцима зажелим да ова година буде много боља и успешнија од претходне, али ми, на жалост, сурова реалност која нас очекује, то просто не дозвољава. Све моје слутње и предвиђања из ранијих текстова на овом сајту, су се, опет на жалост, показале поприлично тачним, што читаоци, који их нису прочитали, могу лако да се увере. Како се догађаји на светској политичкој и економској сцени све више убрзавају, желео сам овога пута да се у што концизнијем облику позабавим искључиво оним што нас, по мом дубоком убеђењу, чека ове, па делимично и наредних неколико година. У средишту ће, као и раније, бити углавном економски проблеми који очекују свет у овој години, са посебним освртом на Србију, без сувишних економских показатеља. Покушаћу, при томе, да одговорим и на две кључне ствари и то – да ли је тзв. Колективни Запад дошао до своје природне границе раста са својим неолибералним моделом и где су границе раста водећих источних гиганата? Друго је свакако питање борбе нових и старих идеологија и економских концепата, посебно у овој преломној години, питање којем се враћам у већини мојих чланака.