La defensa y la seguridad

Давор Лукач: Један подофицир више-мање, не треба кварити „величанствени успех историјске вежбе“

Пише: Давор Лукач

На дан одржавања вежбе „Муњевити удар 2021“, 27. јуна ујутро, део Ибарске магистрале од Краљева до Рашке био је сав у црвено–плавим бојама: „тутњали“ су службени „аудији А6“, „БМW“, „шкоде суперб“ што цивилних регистрација, што војних, са упаљеним „блинкерима“, претицали преко пуне линије јер за њих закони не вреде, па чак ни давно дато обећање Александра Вучића да ће наредити уклањање тих уређаја. Разлог журбе – функционери су ишли на вежбу, званично најављивану као „једну од највећих у последњих неколико деценија“, па да стигну на време.

У исто време, туговали су породица, родбина и колеге старијег водника прве класе Дејана Стојковића (1982), избеглице из Призрена. Човек је током припреме за вежбу страдао у оклопном транспортеру БВП М-80 јер се активирао систем за гашење пожара у том борбеном средству. Цео случај је представљен као да је том подофициру позлило и да му није било спаса (види оквир „Нема ко да забрани“). Очигледно је реч о подметачини, али чак и да је то истина, како је могуће да уочи вежбе није направљен систематски преглед за све учеснике? Иначе, на почетку вежбе нико није нашао за сходно да се минутом ћутања ода пошта страдалом колеги. Занимљиво је да чак ни самозвани „врховни командант Војске Србије“ Александар Вучић није нашао за сходно да упути телеграм саучешћа породици или бар то није саопштено. Један подофицир више-мање, не треба кварити „величанствени успех историјске вежбе“.

ПАРАУНИФОРМИРАНИ ВУЛИН И ОСТАЛИ

А на вежби, као пресликаној оној из 2019. године, исте церемоније, исти напад непријатеља, исте јединице, исте борбене групе, исти распоред јединица и њиховог дејства, исти „почасни гост“ Милорад Додик (злобници кажу „вршилац дужности заменика председника Србије“). Разлика је само што Александар Вулин није више министар одбране него унутрашњих послова, па је дошао у парауниформи са грбом МУП-а, а бивши министар полиције др Небојша Стефановић је сад преузео ресор одбране, али и обукао комбинацију у сивомаслинастој боји – обичну мајицу и панталоне. У СМБ је, по обичају, био стварни командант вежбе, в. д. помоћника министра за материјалне ресурсе Ненад Милорадовић, звани Баћа, који је и аутор читавог сценарија, како би показао колико су „моћна“ средства у развоју „Југоимпорта СДПР“, државне фирме за трговину оружјем чији је он одавно заступник у Министарству.

Званице су војници распоредили у свечану ложу. Ускоро су стигли и ветерани са битке на Кошарама 1999. по посебно направљеном списку „подобних“, са све распоредом превоза. Ту су и бивши начелници Генералштаба – Бранко Крга, Милоје Милетић, Љубиша Диковић (можда је био и Драган Паскаш, али аутор текста га није видео). Недостаје, по обичају, Здравко Понош, који је такође обављао ту функцију. На кратку поруку да ли је добио позив, следи још краћи одговор Поноша: „Откако је Милан Мојсиловић НГШ, не добијам позиве за присуство ни за једну војну активност, укључујући вежбе и свечаности.“

Копирајући Вулина, на свечану бину стиже и председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности Игор Бечић, упасан у парауниформу са чудним ознакама, али са све опасачем који користе специјалне полицијске јединице. У сличном „издању“ је и директор БИА Братислав Гашић. Једини који се разликује је председник Скупштине Ивица Дачић у оделу. Однос према новинарима је врхунски. Све обезбеђено – од места у шатору да се заклоне од сунца, интернета, утичница за напајање уређаја, до ситних знакова пажње попут лепих поло-мајица са знаком Министарства одбране.

На крају стиже „врховни“ Вучић, капетан командир почасне чете Гарде, газећи стројеви корак по насутом туцанику, предаје му рапорт и председник Србије обилази строј. Каже: „Официри, подофицири и војници, здраво“ и добија идентичан одговор. Све то иде у директном преносу на државној телевизији, због тога је читав догађај и осмишљен, што нигде није пракса. Аутору текста стиже порука од искусног официра у пензији, који је пратио пренос: „Правило службе је некад било да се стројеви корак при предаји рапорта може газити само на асфалту, тако је било и у време Тита.“ Ништа макадам, земљани пут, туцаник, зна се како се то ради и којим кораком, уз употребу сабље. Али кад је Вучић у питању, правила се мењају, као и у случају кад је командант Гарде, у време док је председник Србије био Томислав Николић, за потребе „сценографије“ приликом полагања венаца на Крфу, „плавој гробници“, обукао униформу у којој се „женио Аркан“ и тако понизио државу Србију и њену војску, а све повлађујући једној од службеница Николићевог кабинета.

БЕЗ ГУБИТАКА И „ПАНЦИРА“

Почиње вежба: непријатељске снаге су у величини два ојачана батаљона (у најбољем случају 1600 људи) заузеле југозапад Србије, простор ваздушне линије је 100 километара, а пошто се ради о планинским пределима, најмање 2-2,5 пута више, и онда Војска спрема „муњевити удар“. Како су успели то да ураде, где су биле обавештајне и безбедносне структуре државе, о том ни речи. Онда се на малом простору Пештера, који су наводно заузеле две непријатељске пешадијске чете, слије силна српска техника и „оклоп“, са све ПВО системима КУБ. Толико оклопа по квадратном километру није било ни у бици код Курска у Другом светском рату, највећој такве врсте у историји.

У царство лаже и паралаже војних подобних „стратега“ све то лепо се уклопило, укључујући обману да је летело 11 ловаца МиГ-29, чиме се „врховни“ самозадовољно похвалио. Истина је да је летело њих осам, што лепо стоји у водичу вежбе, она прва три што су симулирала ваздушни двобој вратила су се да дејствују.

Дејствовала су два руска „панцира“; удар топовима од 30 милиметара, за које је Вучић тврдио да очас „срежу брдо“ није се десио. Дејствовало је 11 противавионских система ПАСАРС, са „Бофорсовим“ топовима од 40 милиметара, по истом брду, али га ни они нису „сасекли“.

Војници су, боравећи 15 дана у логорским условима, свој посао, по обичају, извели савршено. Ако је негде „фулала“ техника, а то је случај у гађању вођеном ракетом „маљутка“ са возила ПОЛО-83, то није било до њих – хоће и техника да затаји.

На вежби ниједан српски тенк или транспортер није претрпео губитке па тако није ни показана способност извлачења таквих средстава ван домета „непријатеља“, ни спасавање људства. А то је део реалне борбе. Није показано ни извлачење рањеника, ни „асанација терена“, што је такође део обуке у војним школама.

Председник и „врховни“ је похвалио војску, чак и министра Стефановића, чију смену су сложно затражили сви општински одбори СНС у Србији, укључјући оне косовске. Па нека се замисле за шта су се изјашњавали.

Нема ко да забрани

Смрт старијег водника прве класе Стојковића отворила би, да је ово правна држава, многа питања. Поред осталог и то како се и на који начин активирао противпожарни систем уређаја за гашење пуњеног халоном.

Кад је, непосредно уочи вежбе, сахрањен на гробљу у Крагујевцу, није се појавио ни командант његове бригаде, нити било ко из Команде Копнене војске, већ је само са Пештера стигао аутобус са његовим колегама. Министарство одбране је демантовало само себе јер је, иако су претходно саопштили да је он преминуо пошто му је позлило, признало да се активирао противпожарни уређај у БВП, али да се до обдукције не може утврдити да ли је то узрок смрти, о чему ће се изјаснити тужилаштво.

Уређај за гашење у БВП има млазнице унутар читавог БВП-а: у случају да транспортер буде погођен „зољом“ или тенковском гранатом, ствара аутоматски температуру од минус 20 степени. Он би требало да се активира на температури од 110 степени. У том тренутку кад се активирао, у непосредној близини БВП је активиран топовски удар, а дејствовао је и тенк, на пет метара. Старији водник Стојковић је радио-везом известио да има проблем, али му је речено да иде напред и извуче се из колоне. Око 20 секунди био је онесвешћен и возач БВП.

„Ако је известио да има проблем, треба испитати ко је наредио да иде даље, поготово у ситуацији кад је толика температура и споља и у возилу“, каже извор „Времена“ из војске.

Други извор, пензионисани пуковник техничке службе, учесник три рата на простору бивше Југославије, врло је конкретан: „Некадашњи инспектори за судове под притиском и противпожарна средства и опрему могли су да забране употребу борбених средстава и објеката који су имали неисправна противпожарна средства. Таквој забрани нису могли да се супротставе ни команданти. Али и тада су гинуле посаде борбених и неборбених возила због неисправности противпожарних система. Како је сада, могу да наслутим, јер нема ко да забрани.“

НСПМ/Време

15. јули 2021.

 

autor-avatar

Acerca de Центар за геостратешке студије

Centro de estudios geoestratégicos es una organización no gubernamental y sin fines de lucro, fundada en Belgrado en la asamblea fundacional celebrada en 28.02.2014. de conformidad con lo dispuesto en el art.11. y 12. La ley de asociaciones ("Gaceta Oficial Rs", no.51/09). por un período indefinido de tiempo, con el fin de alcanzar los objetivos en el campo de la investigación científica de geoestratégica de las relaciones y la preparación de documentos de estrategia, el análisis y la investigación. La asociación desarrolla y apoya proyectos y actividades dirigidas al estado y a los intereses nacionales de Serbia, que tiene el estatuto de una persona jurídica y que está inscrita en el registro, de conformidad con la ley. La misión del Centro de estudios geoestratégicos es: "estamos construyendo el futuro, debido a que Serbia se lo merece: los valores que representan, son establecidas a través de nuestra historia, cultura y tradición. Creemos que sin pasado no hay futuro. Por esta razón, con el fin de construir el futuro, debemos conocer nuestro pasado y valorar nuestras tradiciones. Los verdaderos valores están siempre conectados a tierra, y el futuro no se puede construir en una buena dirección, sin que la fundación. En una época de trastornos cambio geopolítico, es crucial para tomar decisiones sabias y tomar las decisiones correctas. Vamos a ir de todos los impuestos y distorsionada ideas y artificial insta. Creemos firmemente que Serbia tiene la suficiente calidad y el potencial para determinar su propio futuro, independientemente de las amenazas y limitaciones. Estamos comprometidos con el serbio posición y el derecho a decidir nuestro propio futuro, teniendo en cuenta el hecho de que, históricamente, han sido muchos los desafíos, las amenazas y los peligros que hemos superado. " Visión: el Centro de estudios geoestratégicos aspira a convertirse en una de las principales organizaciones del mundo en el campo de la geopolítica. Él también quiere convertirse en una marca local. Vamos a tratar de interesar al público en Serbia en temas internacionales y reunir a todos aquellos interesados en la protección del estado y de los intereses nacionales, el fortalecimiento de la soberanía, la preservación de la integridad territorial, la preservación de los valores tradicionales, el fortalecimiento de las instituciones y el estado de derecho. Vamos a actuar en la dirección de encontrar personas de ideas afines, tanto en el ámbito nacional y en el mundo público. Nos centraremos en la cooperación regional y la creación de redes de relacionadas con las Ong, tanto a nivel regional e internacional. Vamos a lanzar proyectos a nivel internacional para apoyar el reposicionamiento de Serbia y la preservación de la integridad territorial. En cooperación con los medios de comunicación casas, vamos a implementar proyectos que se centran en estos objetivos. Vamos a organizar la educación del público interesado a través de conferencias, mesas redondas y seminarios. Vamos a tratar de encontrar un modelo para el desarrollo de la organización que permitan la financiación de las actividades del Centro. Construir un futuro juntos: Si usted está interesado en cooperar con nosotros, o para ayudar a la labor del Centro de estudios geoestratégicos, por favor póngase en contacto con nosotros por e-mail: center@geostrategy.rs

Deja una respuesta

Tu dirección de correo electrónico no será publicada. Los campos obligatorios están marcados con *