Пише: Слободан Шоја
Дипломати високог ранга годинама заобилазе Босну и Херцеговину, а кад један од највећих најави долазак, испријечи се корона, нови и ефикасан дипломатски изговор.
Сергеј Лавров, руски министар иностраних дјела, требао је од 27. до 30. октобра посјетити Хрватску, Босну и Херцеговину и Србију. У Хрватску није дошао јер је неколико Руса у руској амбасади у Загребу заражено короном.
У Босну и Херцеговину не долази јер се Лавров ставио у самоизолацију због короне, а у Србију не долази јер је Вучић у Wасхингтону вјероватно обећао Трумпу да ће истјерати социјалисте – руске пријатеље – из министарства спољних послова и министарства енергетике.
Било је темпирано да Лавров буде присутан приликом формирања нове владе Србије, али кад је објелодањен распоред ресора није било ни потребе да присуствује сахрани руског утицаја у новој влади Србије. Преживјеће то Русија, али Вучићу неће заборавити.
А Босна и Херцеговина се уочи посјете руског министра баш лијепо и уобичајено наопако припремила да понавља старе фразе пуне погрешних емоција. Уз премало знања и памети, а превише предрасуда и глупости овдје се паралелно и воле и мрзе велике силе.
У суштини, својом снисходљивости или ароганцијом сви на исти начин доказују своју незрелост и мизерију.
Бошњачки политичари труде се да што гласније критикују Русе како би их Американци добро чули.
Српски политичари, читајте Додик, воле Русију и то је логично јер, не рачунајући тату Вучића, нико их не прима нити с њима жели комуницирати.
Хрватски политичари, пак, немају емоција јер емоције нису савезник мудрости. Због привременог прагматичног приближавања Русима они нити хвале нити куде Русију.
Добро би било да се њихова бошњачка и српска политичка браћа понашају на исти начин.
Ирационална љубав и мржња код нас су увијек равномјерно распоређене и помно се води рачуна да ирационалност опстане. Не смије се ни случајно догодити да почнемо хладне главе и рационално размишљати и дјеловати у правцу заједничке користи. Користи коју није тешко досегнути, али нешто смо лијени. У тој лијености не видимо да они који се плаше да не прогледамо нису нимало лијени.
Сви који у односу према великим силама наивно мисле да ће код великих и ледених својом снажном љубављу или мржњом извазвати било какву емоцију никад неће схватити да су велике силе подједнако индиферентне и према онима који их воле и који их мрзе. Велики немају ни емоција ни пријатеља јер им то и не треба.
За нас је важно знати да ни Запад ни Русија не желе било какве промјене државног статуса Босне и Херцеговине. Они су то ријешили 1995. године и неће се више тиме бавити јер имају преча посла. Све остало је на нама.
И зато само наивни и болесно злонамјерни могу тврдити да Русија – уз коју се редовно додају Хрватска и Србија – изазива нестабилност у земљи мијешајући се у наше државне послове. Ово је чак и логички нетачно јер смо ми већи мајстори од било кога на планети да сами себи направимо нестабилност и хаос. Помоћ извана нам не треба.
Ми смо такође мајстори да од потенцијалних пријатеља правимо непријатеље. Посљедњи примјер је стар два дана и то је реакција на интервју Лаврова Вечерњем листу, гдје министар вели да су ”руски приступи у односу на Босну и Херцеговину у складу са ставом Хрватске”, јер су ”обје земље потписнице Даyтонског споразума”.
Ово дипломатски прецизно и безазлено гледиште изазвало је сулуде нападе у Сарајеву. Помињу се ”смијешне тврдње министра Лаврова” и изражава нада да ће се ”упутити протестна нота” јер је за нас ”потпуно неприхватљиво да Русија тако отворено заговара непринципијелан однос и подржава све мање прикривене аспирације Србије и Хрватске у односу на Босну и Херцеговину”.
Овај чисти политички дилентатизам Русе, срећом, неће нимало узбудити, али свједочи о нашој неспособности политичког одрастања. Државно достојанство брани се паметније и само онда кад за то има повода.
Знатан дио медија који непрестано понавља да су Руси непријатељи Босне и Херцеговине једва чека овакве врсте критика, а знаковито је и да је уочи посјете Лаврова на једној нашој телевизији са америчким капиталом постављено питање једном госту хоће ли Јое Биден кад побиједи успјети ”смањити руски утицај на овом подручју”.
Другим ријечима, кад бисмо се ми питали сви би имали право на утицај осим Руса. Никако да схватимо да међу великим силама нема никакве разлике. Њихова методологија дјеловања углавном је идентична па је бесмислено говорити ко је бољи или гори. Кад слонови ходају не примјећују мраве и нико им то не може замјерити.
Већ дуго не могу да процијеним је ли Босна и Херцеговина са својом русофобијом, мало ирационалном, мало препорученом, али највише органски повезаном са србофобијом, смјешнија, неозбиљнија или болеснија?
Најгоре што може урадити једна мала земља која може градити врло реалне мостове сарадње са једном супер силом је непрестано медијско слање арогантних порука мржње и неповјерења.
Не рачунајући Србију и Хрватску, то радимо једино Русима и ником више. Од тога можемо имати само штету. Само једна залуђена земља може одбити споразум о слободној трговини који нам је својевремено нудила Русија, али очито смо способни урадити и такву глупост.
Упркос томе, у прошлој години Босна и Херцеговина је имала суфицит од 32 милиона еура у спољнотрговинској размјени с Русијом која је на једанаестом мјесту земаља у које извозимо робу.
Узгред, са државом која је вјероватно топло препоручила одбијање уговора о слободној трговини имамо дефицит од 250 милиона еура! Наш извоз у САД износи у 2019. години само 26 милиона еура.
На Балкану се одвија животна, стратешка борба великих сила и малих играча за овладавање енергетским изворима и природним богатствима, нарочито водама. Велике силе раде свој посао у нашој земљи, само ми у властитој држави не радимо свој. Ми за то вријеме причамо о историји и међусобно се окривљујемо што смо једни повриједили друге прије сто година.
Против утицаја великих не треба се борити већ се томе треба мудро прилагодити, избацивши било какву емоцију. Никоме не треба а приори вјеровати, треба гледати властите интересе вјешто играјући између једних и других. За нас су најбоље оне велике силе које ми успијемо макар мало искористити. Ако бисмо то знали радити, наравно.
На жалост људи који воде земљу одлучили су радити на штету државе и властиту корист. Исти они који нас дијеле по вјерским и националним шавовима за опстанак на власти уз помоћ кредита остављају наша богатства странцима на тањуру и тиме од земље праве сироче без имања и гладну скитницу.
Кад почнемо вољети своју земљу, кад почнемо радити свој посао и штитити своја богатства почеће нас више цијенити. Наша је невоља што међународним лешинарима који пљачкају нашу земљу одговарају управо корумпирани политичари јер ће им само они дати сва наша богатства. Прави патриоти Босне и Херцеговине то никад не би урадили.
Кад бисмо одлучили коначно бити мудри могли бисмо предложити стратешко приближавање Русији и Турској у исто вријеме, искључиво на економском плану.
Код нас све више пропадају честити произвођачи воћа, поврћа, меса, млијека… па би, уз снажну државну интервенцију, руско и турско незасито тржиште било за њих идеално да опстану и ојачају.
Европско тржиште је за ове производе скоро затворено. Држимо се ми Европе у политичком и геостратешком смислу, боље немамо, али ако мислимо помагати поштеним пољопривредним произвођачима заротирајмо се мало на другу страну.
Добро би било да научимо радити за себе, а не против себе. Уз мудрију власт, Босна и Херцеговина не би била између Истока и Запада, била би изнад Истока и Запада.
3. Новембар 2020.