Dragana Trifkovic, director del Centro de estudios geoestratégicos
Српско поимање рата не разликује се превише од руског. У оба случаја осим војне, оно има и духовну димензију. Рат за нас није борба за материјалне вредности, стицање добити и богатства, већ борба за одбрану државе, вере и нације, борба за истину и правду. То је борба за слободу коју толико волимо. Колику снагу ове вредности носе у себи, материјалистички дух никада није могао и неће моћи да спозна. Та основна разлика у погледу на живот јесте наш усуд који нас је кроз историју неминовно водио у сукобе са противницима, али нам је са друге стране давао снагу да победимо и онда када је то било немогуће.
Први светски рат отпочео је нападом Аустро-угарске империје 28. јула 1914. године, на вишестуко мањег противника. Исцрпљену Србију, која је тада изашла из два Балканска рата, агресор је сматрао лаким пленом. Командант Аустро-угарске војске Оскар Поћерак, донео је одлуку да Србију нападне са запада, преко реке Дрине. Прва битка почела је у августу 1914. године на планини Цер, а завршила се тешким поразом вишеструко надмоћнијег непријатеља. Француски новинар Хенри Барби Церску битку је прокоментарисао следећим речима: „Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз“.
Прошло је још четири године крвавих борби док Србија није ослободила своју земљу преко Солунског фронта, Кајмакчалана, Битоља, Ниша до Београда. Држава је била разорена, а људски губици су износили око тридесет посто укупног становништва. Своју велику победу Срби су заложили у темељ стварања Југославије, са идејом уједињења Јужних Словена. Борба и страдање Срба у Првом светском рату остали су у сећању као једна од најважнијих страница српске историје. За њу је везана и улога цара Николаја II, који је спасао српску војску са албанске обале постављањем ултиматума савезницима, након чега су они послали помоћ и евакуисали је на Крф. Руској империји Први светски рат је задао смртоносни ударац и довео до промене читавог система при којој је настао Совјетски Савез. За Русе је тема Првог светског рата и братоубиства, подједнако болна као и за Србе тема Другог светског рата. Краљевина Југославија је прихватила велики број белогардејаца који су након револуције у Русији дошли ту да живе и дали велики допринос изградњи државе. Односи Совјетског Савеза и Краљевине Југославије између два светска рата, били су веома хладни. Мир нажалост није дуго потрајо и свет се убрзо нашао у највећем војном сукобу од његовог настанка.
Владика Николај Велимировић у својој књизи „Рат и Билиблија“ коју је објавио 1931. године пише: „Узроци будућега рата наслеђени су већ од прошлога рата. Они су се почели гомилати још од прошле конференције мира. На ту конференцију биле су позване многе зараћене стране, Само на њу није позван, ни молитвом ни благодарењем, онај Трећи Свевидећи и Пресудни фактор, без Кога нити се побеђује, нити се бива побеђено. (Зна се једино за Председника Вилсона, да је он за време конференције мира држао Свето писмо пред собом, и да је с времена на време обарао главу и у себи се молио Богу). И конференција је радила врло мучно и натегнуто. За време ратних невоља Бог се и спомињао и у помоћ призивао. Али чим је рат обустављен, људи су удаљили Бога од својих послова. Зато се на тој конференцији мира мање говорило о миру него ли о ратној оштети. Није било благослова Божјег, и због тога је створен један неблагословен мир у свету. Јер како би се могао назвати благословеним један мир, који је од света направио фабрику рата и који се свим својим силама и благом ставио у неуморну службу будућег рата?“
Други светски рат био је наставак претходног сукоба, у коме поражена страна није могла да се помири са чињеничним стањем. Срби и Руси су као и до тада, били на истој линији фронта, иако у различитим идеолошким оквирима. Краљевина Југославија је тек пред сам почетак Другог светског рата признала Совјетски Савез. Ипак то није утицало на закономерност, да су се Срби поново уз помоћ Руса који су ратовали под знамењем Црвене армије, ослободила од немачких окупатора. Победа је скупо плаћена и за Русе и за Србе. У својој књизи Пакао, британски ратни историчар описао је врло детаљно зло најкрвавијег светског рата. У њој је изнео податак да је 65 одсто свих војника који су погинули у рат са силама Осовине било из редова Црвене армије. По броју погинулих војника у односу на проценат становништва, на другом месту налази се Југословенска армија. Највеће жртве рата били су цивили. Безумни Други светски рат однео је преко 70 милиона људских живота у целом свету.
Како је записао Иљин у свом делу о Одупирању злу силом: „Зло начинается там, где начинается человек, и притом именно не человеческое тело во всех его состояниях и проявлениях как таковых, а человеческий душевно-духовный мир – это истинное местонахождение добра и зла. Никакое внешнее состояние человеческого тела само по себе, никакой внешний «поступок» человека сам по себе, т. е. взятый и обсуждаемый отдельно, отрешенно от скрытого за ним или породившего его душевно-духовного состояния, – не может быть ни добрым, ни злым“.
Након рушења биполарног светског система који се држао на равнотежи две силе за време Хладног рата, свет је ишао у правцу све већег сукобљавања, пројектованог према америчкој доктрини Сукоба цивилизација. У пракси она је испитана прво на подручју бивше Југославије, где су различити народи и различите религије, увечене у међусобне сукобе. Још пре почетка распада Југославије и војних дејстава на овој територији, одлучено је од стране западних сила да Срби треба да сносе сву одговорност. Распадом Совјетског Савеза и потпуним слабљењем Русије кроз наметнуте либералне моделе, колективни Запад је увидео своју шансу да се обрачуна са Србима који су према њиховим аршинима „реметилачки фактор“. Наоружавањем хрватске и муслиманске војске, командовањем операцијама и довођењем добровољаца, западне силе су управљале сукобима и давале предност обема странама које су ратовале против Срба. Постизањем Дејтонског споразума, склопљен је крхки мир који до данас није задовољио ни једну зараћену страну. Али ту није био крај обрачунима, већ су САД почеле да наоружавају и обучавају терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК). Март 1999. године ће ући у светску историју као датум када је 19 земаља чланица НАТО, без одобрења Савета безбедности УН, покренуло агресију против једне мале земље у срцу Европе. Истовремено албанска терористичка војска, интензивирала је своја дејства на територији Косова и Метохије, уз подршку НАТО из ваздуха и албанске војске са копна. На граници Југославије и Албаније, тачније у реону карауле Кошаре, група војника је отпочела своју херојску борбу у одбрани отаџбине. Већина су били сасвим млади војници на редовном одслужењу војног рока. Ова копнена офанзива НАТО-а и албанских терориста, имала је за циљ продор на територију Србије, директно сукобљавање са припадницима Војске Југославије и заузимање Метохије. На Велики петак 9. априла 1999. године, албанска артиљерија је ноћу започела напад на карауле Морина. Био је то маневр којим је пажња Војске Југославије требало да се преусмери на ово место, док се главни напад припремамо на караулу Кошаре. Наредног јутра око 1500 припадника ОВК приближило се пограничним положајима српске војске на Кошарама и отворило ватру из топова, хаубица и миобацача, а напад су координисали добро обучени припадници Француске легије странаца. У том моменту на Кошарама се налазило 130 војника дуж линије границе према Албанији од 13 километара. Борба је трајала целог дана и наредне ноћи, уз велике губитке на страни албанских терориста. Другог дана напада, припадници српске војске су решили да напусте караулу Кошаре која је била на истуреном положају и помере се на другу линију, која је била лакша за одбрану. Наредних дана одбрани овог положаја придружили су се делови других јединица (53. гранични батаљон, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, делови 125. моторизоване бригаде), ратни ветерани као и руски добровољци. Према проценама војних експерата, са друге стране границе ангажовано је око 15 хиљада припадника терористичке ОВК, делови Албанске војске и НАТО авијација која им је давала подршку. Ипак планови терориста и НАТО се нису остварили и граница Србије је брањена све до момента када је слопљен Кумановкси споразум којим је окончано седамдесетосмодневно бомбардовање Југославије. Према овом споразуму Војска Југославије се обавезала да напусти територију Косова и Метохије, коју су затим заузеле НАТО снаге и до данас је држе под окупацијом. Од доласка међународних снага НАТО на територију Косова и Метохије, протерано је преко 250 хиљада Срба, срушено 150 српских средњовековних цркава, док Срби не смеју да говоре својим језиком и крећу се слободно.
Сетићемо се да је НАТО започео агресију над Србијом под образложењем кршења људских права Албанаца. У оквиру Југославије, Албанци су имали Уставом гарантовану аутономију на Косову и Метохији, слободно су употребљавали свој језик и културу, имали су своје школе и институције, као и загарантовано учешће у органима републичке власти. Са друге стране руском становништву у Украјину су законом забранили језик и укинули сва грађанска права, док је украјинска војска кренула у рат против сопствених грађана. Нико на Западу то није назвао кршењем људских права и позвао на интервенцију у Украјини. Напротив, колективни Запад брани право Украјине да врши зверства над својим грађанима и назива то демократијом.
Одбрамбени и ослободилачки ратови у схватњу православног света морају да буду сагласни са Божијом правдом, а почињу онда када се исцрпе све друге могућности одвраћања од рата. Примена силе у рату је ограничена степеном нужности, а ратни циљеви усмерени ка одбрани достојанства, слободе и вере. Рат не сме да се води ради уништења било ког другог народа или вере, не сме да буде уперен против достојанства људи и не сме да буде пљачкаши. Рат мора да буде витешки. Свако ко разуме ове принципе, може сасвим јасно да протумачи због чега је Русија била принуђена да покрене Специјалну војну операцију демилитаризације и денацификације Украјине, како би заштитила своје становништво. Победа Русије водиће ка успостављању нових правила у светској архитектури моћи што ће довести и до афирмисања нашег заједничког система вредности којим ће бити задовољена историјска правда.
5. април 2023.