Интервју Драгане Трифковић објављен на порталу eurasia.expert
Како оцењујете специјалну операцију Русије у Украјини? Зашто је Русија морала да донесе такву одлуку?
Почетак војне операције Русије у Украјини, чији циљ је демилитаризација и денацификација Украјине, уводи нас у нови процес у геополитичким оквирима који ће имати дугорочне последице. Руска Федерација је настојала да добије безбедносне гаранције путем политичког дијалога, али то није било могуће.
Јасно је да ово није сукоб Русије и Украјине, већ сукоб Русије и САД, које су од распада Совјетског Савеза креирале безбедносну политику на глобалном нивоу. Милитаризација, амерички интервенционизам и ширење НАТО, довели су читав свет на ивицу сукоба где већ постоје потоје многа светска жаришта. Од америчке дипломатије смо могли да чујемо само не, не и не. На сваки предлог са руске стране. Ово крајње потцењивање Русије и игнорисање руских захтева, довели су до ескалације сукоба. Сматрам да покретање операције у Украјини за руско руководство није било једноставно решење, али је у датим околностима било једино могуће. Русија је предупредила украјинску страну која се припремала за поновни напад на руско становништво у Донбасу. Многи светски медији пишу да је Русија покренула рат у Украјини, али то не одговара истини. Рат у Украјини је почео 2014. године након државног удара потпомогнутог од стране САД. Истина је да су САД и друге чланице НАТО годинама деловале у циљу одвајања Украјине од Русије, користећи Украјину као оружје против Русије. Тобожња демократизација Украјине довела је до забране основних људских права, процвата радикализма и агресије над руским становништвом. Оно што је пресудно утицало на доношење одлуке о војној операцији су претње по националну безбедност Русије које су прешле сваку границу најавом поновног развоја нуклеарног програма. Сада смо открили да су ти програми већ били у току као и низ других које су се спроводили у тајним лабораторијама где се развијало биолошко оружје.
Представници Србије на састанку Генералне скупштине УН подигли су руку и подржали резолуцију о Украјини, осуђујући поступке Русије у односу на ову земљу. Народ у Србији добро памти НАТО бомбардовање Србије, а управо Русија брани Резолуцију 1244 у Савету безбедности УН и српско Косово и Метохију. Зашто се председник Србије Александар Вучић придружио антируској резолуцији? Испада да се лидер Србије годинама претвара да је русофил? Због чега?
Потпуно сте у праву када кажете да народ у Србији памти НАТО агресију и она је оставила неизбрисив траг на наше односе са Западом, посебно САД. Мислим да је то и разлог због чега велика већина Срба подржава војну операцију Русије, иако то многима са запада није јасно. Наиме, они сматрају да Срби баш зато што су били бомбардовани не би требало да подржавају агресију. Суштина неразумевања ту лежи у једној „малој“ разлици. Руска интервенција има за циљ да заустави рат који траје већ осам година у Украјини и не базира се на медијским манипулацијама као што је то био случај са НАТО агресијом на Србију. Што се тиче одлуке председника Србије да подржи резолуцију која осуђује руску операцију у Украјини, она не изражава став грађана Србије. Напротив. Посебно је његова одлука неразумна ако узмемо у обзир чињеницу да је Александар Вучић био министар информисања у време када нас је НАТО алијанса бомбардовала 1999. године Србију. Тада је говорио о медијској сатанизацији Србије и лажним оптужбама Запада, а сада 22 године касније то исто подржава у односу на Русију. Мислим да је то сраман потез, још један у низи којим покушава да задовољи потребе западних сила. Неповерење према његовој искрености у односима са Русијом постоји од раније. У том смислу треба бити веома опрезан. Проблем лежи у томе да западне силе имају огроман уцењивачки потенцијал и да тиме успевају да остваре интересе преко политичара који су подложни притисцима. Исти случај је са многим балканским политичарима у Црној Гори или Северној Македонији који су успели да учлане своје земље у НАТО, политичким одлукама без подршке већине грађана.
Србија је гласала за резолуцију УН којом се осуђује Русија због спровођења специјалне операције у Украјини, али се није придружила антируским санкцијама. Да ли је то питање времена? Може ли Вучић да преиспита своју одлуку у случају наставка притиска САД?
То је веома озбиљно питање које плаши многе Србе. Наиме Србија је једна од ретких земаља у Европи која није увела санкције Русији. Нема никаквог разлога да Србија уведе санкције пријатељској земљи која брани њен територијални интегритет на међународном нивоу и подржава развој добрих односа. С друге стране Србија и Русија имају дубоке историјске, културне и духовне везе. Нико нема право да их злоупотреби зарад личних политичких амбиција. Потпуно је јасно да Александар Вучић није увео санкције Русији пре избора. Велика већина Срба је про-руски оријентисана. Уз то и велика већина гласачког тела Српске напредне странке коју води Александар Вучић. Због тога би увођење санкција Русији пред изборе био потез који би могао свакога да кошта губитка власти. Оно што је сигурно, то је да ће се притисци Вашингтона и Брисела фокусирати на ову тему. Мислим да ће пред Србију бити стављен избор да мора или да уведе санкције Русији, што ЕУ сматра усклађивањем спољне политике Србије која је кандидат за чланство, или ће њој бити уведене одређене санкције попут замрзавања преговарачког процеса са ЕУ, поновним увођењем виза и сл. С тим у вези постоји опасност да ће се Александар Вучић одлучити под притисцима на такав корак након збора, како не би остао без подршке Запада. Уколико би дошло до заокрета политике Александра Вучића према западу, то би могло да укључи и чланство у НАТО, као и потписивање свеобухватнох договора са Приштином чиме би се Србија одрекла своје јужне српске покрајине. Бојим се да би такви потези довели до дестабилизације Србије, а можда и читавог Балкана. За будућност Србије је од кључног значаја да сачува добре односе са Русијом.
До каквих геополитичких последица ће довести војна операција у Украјини?
Војна операција Русије у Украјини ће Русији донети нови статус на светској сцени. Промена руске политике према Западу јасно говори о томе да је прошло време када је Русија била спремна на разне компромисе и да ће се сада јасно борити за своје интересе. До овог заокрета је дошло након дугогодишњих напора Русије да приволи партнере са Запада на разгвор. Нажалост САД не прихватају чињеницу да нису више једина светска сила која сама диктира правила, већ је дошло до редистрибуције светске моћи и појавиле су се и друге силе које чине мултиполарни светски систем. САД и даље у својој доктрини јасно изражавају жељу да врате светску доминацију, што није могуће. Историјски гледано, САД су заправо у малом временском периоду успеле да преузму такву улогу, али због многобројних грешака које су чињене у америчкој спољној политици, а пре свега због потцењивачког односа према Русији и Кини и немогућности саме Америке да контролише цео свет, неповратно су је изгубиле. Главни светски токови решаваће се у оквиру односа три велике силе, Русије, Кине и Америке. Политика санционисања и кажњавања довешће до самоизолације западних земаља, тако да ће САД вероватно остати у савезу са Западном Европом, Аустралијом , Канадом и Великом Британијом. Ипак савезништво у оквиру запада неће бити хомогено и ту већ долази до размимоилажења интереса ЕУ са једне стране и САД, ВБ, Аустралије и Канаде са друге стране, што се види и кроз формирање АУКУС. Русија је своје интересе преусмерила на сарадњу са Азијом , пре свега са Кином. Кроз ову сарадњу развија се економска и безбедносна политика и азијских, афричких и латиноамеричким земљама, у оквирима ШОС, БРИКС и других форми удруживања. Најважније од свега је да Русија стабилизује економију на новим основама које се базирају на развоју домаћих капацитета и да сачува политичку стабилност за шта постоје сви услови. Такође, јако је битно да поново успостави добре односе на простору бившег Совјетског Савеза што ће бити могуће када се искључи западни фактор.
Какав став ЕУ треба да заузме према Русији? Да ли се повећава актуелност споразума о безбедносним гаранцијама?
У наредном периоду треба очекивати даље редефинисање односа Русије према ЕУ, због информационог и економског рата који Брисел под утицајем САД, води против Русији. У садашњим околностима Русија неће остати без одговора, што ће имати веће последице по Европу него по Русију. Очигледно је да су неодговорне политичке елите у ЕУ спремне да иду на штету сопствених грађана, како би нанеле штету Русији. ЕУ и САД су практично и до сада увеле све могуће санкције у Русији, које се не тичу само економије, већ и културе, спорта, науке. Сада прелазе у апсурдну фазу санкционисања руских мачака. Води се жестока медијска кампања против Русије, где сде ситуација у Украјини користи као алиби за ширење мрже према Русима. Оваква ситуација у Европи није виђена од времена прогона Јевреја пред Други светски рат. С друге стране, многобројни проблеми у ЕУ нарастају. Економска криза је актуелна већ годинама, а сада ће додатни ударац на европску економију бити огромно поскупљење енергената, недостатак пшенице, губитак руског тржишта на ком су радиле многе европске фирме. Ако говоримо о безбедносним проблемима, очигледно је све веће раслојавање друштва у Европи, социјални немири тресу Француску и друге европске земље, ту је нерешена мигрантска криза у ситуацији када долази нови талас избеглица из Украјине, уз то су се тензије повећале до несагледивих размера услед мера које су увођене због корона вируса. Једном речу Европа постаје као темпирана бомба. Уколико се политичке елите не саберу и почну да размишљају како да реше проблеме, довешће друштво у велику опасност.
Оно што је јасно, то је да ће Европа на крају бити принуђена да промени свој однос према Русији, јер без тога неће моћи да реши ни безбедносне ни економско-социјалне проблеме. Европска безбедност не може да искључује Русију. Незгодно је то што Европа не схвата своју улогу и месту у новом мултиполарном свету и још увек размишља о себи са нереалних позиција. У садашњим и будућим геополитичким оквирима, Европа није велика сила. Она би морала то да схвати и да покуша да нађе себи најбоље могуће место, али то није могуће док не сагледа реалност.
Пензионисани пуковник америчке војске Даглас Мекгрегор рекао је да Владимир Путин реализује оно на шта нас је упозоравао најмање последњих 15 година: да неће толерисати америчке трупе и ракете на својој граници. Као што нећемо толерисати руске трупе и ракете на Куби. И игнорисали смо га, и он је на крају почео да делује. Морамо зауставити снабдевање оружјем и подстицање Украјинаца да гину за овај безнадежан подухват. Подстичемо Украјинце да беспотребно гину у бици коју не могу да добију. Направићемо хуманитарну катастрофу као никада до сада ако ово не престане. Зашто Запад тако упорно наоружава Украјину, цела Европа се окупила око Украјине против Русије. Како бисте ово прокоментарисали? Можда је разлог томе што ово није украјинско-руски рат, већ рат између Запада и Русије. Шта Ви мислите?
Данас је потпуно јасно да сукоб у Украјини није сукоб Русије и Украјине, већ Русије и САД. Пуковник Макрегор је био веома прецизан. На западу има доста оних који схватају реалност, али о томе нажалост ћуте. Добра ствар код САД је да оне воде транспарентну политику, па и не скривају своје намере. Кључни стратег новије америчке политике Бжежински, креирао је правац који је коначно довео до ескалације сукоба у Украјини. Идеја водиља САД била је одвајање Украјине од Русије и креирање од ње платформе која ће се користити за напад на Русију. Због тога није изненађујуће да су САД чак развијале и билошко оружје у Украјини кроз тајне програме. С друге стране највећи проблем је у томе што је Украјина подлегла лажним обећањима Запада, који се очигледно према Украјини није односио са поштовањем. Украјина је несвесно пристала да буде жртва и оружје у рукама Запада. Требаће доста времена да се Украјина освести.
Након операције Русије у Украјини, верујем да ће Запад морати озбиљније да схвати руске захтеве и уђе у преговоре о гаранцијама о безбедности. Јер без обзира на то што ће сви циљеви операције у Украјини бити несумњиво испуњени, они не задовољавају све захтеве које Русија потражује од Запада.
28. април 2022.
