Escrito Por: Dragana Trifkovic
Председник Руске Федерације Владимир Путин је, одговарајући на питање о руско-украјинским односима током „Директне линије“ (годишњи догађај током којег председник Руске Федерације Владимир Путин одговара на питања руских грађана, као и на питања иностраних грађана), рекао да су Руси и Украјинци један народ, јединствена целина. „Ове речи нису данак некој коњунктури, тренутним политичким околностима. О томе сам говорио више пута, ово је моје уверење. Стога сматрам неопходним да детаљно изнесем свој став и поделим своје оцене о тренутној ситуацији“-написао је председник Путин неколико дана касније у тексту посвећеном Украјини, који је на званичном сајту Кремља објављен и на украјинском језику.
На питање због чега Украјина није на списку непријатељских држава, председник Руске Федерације је одговорио да не верује да је украјински народ лоше настројен према Русији.
„Одмах да нагласим да зид који се последњих година појавио између Русије и Украјине, између делова, заправо једног историјског и духовног простора, доживљавам као велику заједничку несрећу, као трагедију. То су, пре свега, последице сопствених грешака направљених у различитим периодима. Али и резултат сврсисходног рада оних снага које су увек тежиле да поткопају наше јединство. Формула која се користи позната је од памтивека: завади и владај. Ништа ново. Отуда покушаји да се одигра на карту националног питања, да се посеје раздор међу људима“ – нагласио је Владимир Путин у свом тексту.
Ове речи су одмах изазвале велику полемику, не само у Русији.
Сматрам да руски председник има сасвим исправан став и да уважава народ у Украјини када не поистовећује украјинску власт са мишљењем већине обичних људи. У Украјини, као и у многим земљама југоисточне Европе, али и другим европским држава, постоји све већи јаз између политичких елита и грађана чије ставове би те елите требало да заступају.
Председник Русије се осврнуо и на проблем недостатка суверенитета Украјине, где фактички спољни фактор, преко контролисаних елита, спроводи политику својих- а не украјинских интереса.
Због чега је мудро инсистирати на ставу већине грађана Украјине? Због тога што често можемо да чујемо из западних извора да је демократија важна и неопходна. Али какава је то демократија у којој обични грађани не одлучују ни о чему и у којој политичари не заступају њихове ставове?
Имала сам прилику да разговарам са људима из Украјине и мислим да већина њих заиста и нема лош однос према Русија. Они који га имају су индоктринирани путем контролисаних медија који воде антируску кампању у Украјини и са њима због њихове острашћености, није чак могуће ни разговор на ту тему.
Ако говоримо историјски на тему јединства Руса и Украјинаца, мислим да ту не треба да постоји сумња. Малорусија и Белорусија су историјски гледано део руског света. Не постоје ни културне ни језичке разлике које би могле да докажу супротно. До садашњих подела је дошло вештим политичким инжењерингом где је циљ био да се продубe наметнуте различитости (језичке кроз реформе, културне кроз сепарацију и сл.). Из тог разлога настали проблеми могу да се превазиђу једино обрнутим процесима, односно грађењем јединства и уважавањем заједничког порекла, заједничке културе, традиције и историје.
Постоје мишљења да је то немогуће и да су процеси неповратни, али ја се не бих са тим сложила.
Ако правимо паралеле са односом Срба и других народа на Балкану који су проистекли из исте културне и језичке матрице, онда можемо такође да говоримо о улози политичког инжењеринга и идеји да раздвајањем народа, а затим и креирањем етничког или верског сукоба, одређене спољне силе могу да остварују своје интересе.
Разбијање Југославије и стварање малих државица без суверенитета је добар пример модела за успостављање спољне контроле. Из тог разлога народи који живе на Балкану-мултикултуралном подручју, изложени су сталним манипулацијама спољног фактора.
Узмимо за пример Црну Гору која је историјски гледано друге српска држава на Балкану. Срби и Црногорци су исти народ који говори истим језиком, али је политичким инжењерингом од географског појма (Црна Гора) креирана основа за формирање новог народа и новог језика. Спољни фактор је био кључан у процесу раздвајање државне заједнице Србије и Црне Горе, као што је кључан и у одређивању анти-српске политике поткупљених политичких елита. Већ годинама политичко руководство Црне Горе врши пресију и дискриминацију над онима који се изјашњавају као Срби. Под ударом је српска култура и традиција. Стални су покушаји корумпираних псеудоинтелектуалаца да фалсификују историјске чињенице. Врхунац такве политике достигнут је покушајем отимања имовине Српске православне цркве у Црној Гори, што је довело до православне револуције. Месецима су људи у Црној Гори ходали у литијама са иконама у рукама, како би заштитили своју веру. Таква ситуација довела је до промене владе, али сада после одређеног времена можемо да поставимо питање: да ли су нове политичке елите такође инсталиране споља?
Постоји сумња да црногорска влада не доноси одлуке, већ да испуњава спољне захтеве. Скупштина Црне Горе недавно је усвојила резолуцију о „геноциду у Сребреници“ која има анти-српску намену. To је наставак исте антисрпске политике коју је спроводила влада Мила Ђукановића. Нема основа за усвајање таквог документа- супротно мишљењу већине грађана Црне Горе, осим потребе да се управља створеним сукобима. Захваљујући Русији је спречен покушај Британије у УН наметања резолуцију о такозваном геноциду у Сребреници. То значи да овакав документ на нивоу међународне заједнице (институције) није усвојен, јер не постоји сагласност. Због тога делује да је црногорска резолуција о геноциду у Сребреници, усвојена искључиво на нечији захтев споља.
Сукоби на Балкану, као и сукоб између Украјине и Русије, могу се превазићи изношењем стварних историјских и свих других чињеница и супротстављањем пропаганди која се пласира путем контролисаних медија. Проблем је што то не одговара спољном фактору, јер у таквом случају не може да остварује своје интересе, на штету свих народа који живе на Балкану.
Исти случај је и са Украјином која је постала предмет злоупотребе моћника са Запада. На крају крајева сценарио разбијања Југославије је био генерална проба за даље разбијање Русије, након распада СССР.
Када чујемо западне политичаре како говоре о „руској окупацији Крима“ или „руској агресији на Украјину“, не можемо да се не запитамо да ли је то иста она анти-руска пропаганда која је постојала и пре Првог светског рата? У тексту Владимира Путина су изнете прецизне историјске чињенице о томе како је настала данашња Украјина. Руски председник сматра да је пројекат „анти-Русија“, усмерен на поделу уједињеног руског народа, почео још у 17. и 18. веку. „Након тога га је користио пољски национални покрет, а уочи првог Светског рата – Аустроугарска. Његов циљ је једноставан – завади па владај. Потенцијални противници Русије су уочи Првог светског рата имали једноставан циљ – да ослабе земљу“- навео је председник Путин. Сетићемо се, Први светски рат је почео након напада Аустроугарске на Србију.
Оно што је урађено у Русији након подстакнуте револуције 1917. године даље може да се пореди са догађајима у Србији након Другог светског рата и увођења комунизма. „Бољшевици су се према руском народу односили као према неисцрпном материјалу за друштвене експерименте. Сањали су о светској револуцији, која би, по њиховом мишљењу, потпуно укинула националне државе. Стога су се границе самовољно секле и делили су издашни територијални „поклони“. На крају, чиме су се тачно руководили бољшевички вође, пресецајући земљу, више није важно. Можете се расправљати око детаља, око позадине и логике одређених одлука. Јасно је једно: Русија је заправо опљачкана –навео је Владимир Путин у свом ауторском тексту“.
Поставља се логично питање: да ли је и Србија опљачкана? По ком принципу су југословенски комунисти исцртавали границе република, а посебно аутономних покрајина? Како то да је само Србија добила две аутономне покрајине, а по истом принципу их је било могуће оформити и у другим републикама? Због чега САД упорно покушавају да заобиђу међународно право и да легализују сепаратистичку творевину названу „независно Косово“? Како то да је НАТО интервенцијом протерано преко 200 хиљада Срба са Косова и Метохије под тврдњама да Србија протерује Албанце? Због чега црногорске политичке елите воде анти-српску политику док се грађани Црне Горе поносе својим српским пореклом? Може се поставити још много питања.
У сваком случају руски председник се држи историјских лекција које саме по себи нуде одговоре. Превазиђени су модели западне пропаганде и наративи о „руској агресији“ или „геноциду који су Срби починили“. Посебно док са друге стране видимо неонацистичке симболе које запад назива демократијом. Догађаји су прoшли тачку са које више нема повратка или „коцка је бачена“ како каже још једна латинска изрека.
19. јул 2021.
Instrucciones:
https://www.politika.rs/scc/clanak/483249/Putin-sve-vise-uveren-da-Donbas-Kijevu-nije-potreban
