Интервју Драгане Трифковић за Евроазија експерт
Како бисте окарактерисали руско-српске односе у 2020. години и шта очекивати од билатералних односа у Новој години? Да ли ће се наше земље суочити са новим искушењима и изазовима у наредној години?
Руско-српски односи у 2020. години су ушли у једну нови фазу динамике. Са српске стране мислим да је било непромишљених потеза у спољној политици који су нашу земљу ставили у незгодан положај. Званично Србија спроводи спољну политику која се ослања на четири стуба, а то су Брисел, Вашингтон, Москва и Пекинг. Међутим, приближавање Србије САД у текућој години и посебно потписивање споразума у Вашингтону, поставља у питање да ли се Србија тиме определила само за један стуб? Ради се о томе да се Вашингтонски споразум уплео у српско-руске и српско-кинеске односе, као и односе Србије са ЕУ. Са тим у вези, видећемо како ће се нова администрација САД односити према обавезама које је српска страна преузела. Што се тиче Русије, похвалила бих руску мудрост и стрпљивост у спољној политици. Без обзира на многобројне препреке на које наилази, Русија се понаша одговорно и трезвено. То је заиста за поштовање.
У сваком случају, 2020. годину је обележила пандемија вируса корона и Русија је пружила помоћ многим земљама, иако је и сама суочена са последицама пандемије. Тиме је још једном дала пример хуманости и пожртвованости. Захвалила бих се Руској Федерацији на помоћи коју је указала Србији, не само у достављању медицинског материјала већ и у помоћи од стране руских лекара који су дошли у Србију да помогну. Што се тиче изазова и искушења у наредној години, њих ће свакако бити. Заиста су сложена времена пред нама и мораћемо да се суочимо са бројним проблемима, али верујем да ћемо конструктивно радити на њиховом решавању.
Какви су се по вашем мишљењу односи Србије са остатком држава чланица ЕАЕУ развијали 2020. године? Са којим земљама су ови односи изграђени чврсто, а са којим слабо?
У 2020. години су дипломатске активности сведене на минимум због актуелне пандемије корона вируса. Због тога није било превеликог напретка у дипломатским односима, али ипак потребно је споменути неке моменте везане за сарадњу са чланицама ЕАЕУ. Србија је покварила односе са Белорусијом јер је подржала декларацију ЕУ која се тиче ситуације у Белорусији. Сматрам да ЕУ нема разлога да се меша у унутрашња питања Белорусије, а са друге стране да не реагује на изборне нерегуларности у Србији. Као што знате, Србија је кандидат за чланство у ЕУ, а Белорусија није. Да занемаримо двојне стандарде ЕУ, јер то није тема разговора, српски избори који су одржани у јуну ове године, прошли су такође у веома напетој атмосфери, јер је читава опозиција бојкотовала изборе. Разлог томе је став опозиције да не постоје нормални услови за одржавање избора без слободе медија и контроле изборног процеса. У таквом случају би Србија морала много више да се бави сопственим проблемима, него белоруским, посебно што је Лукашенко одржавао веома добре односе са српским властима. Казахстан је недавно отворио дипломатско представништво у Србији и то је земља која жели да развија чвршће односе са Србијом. Што се тиче односа са Јерменијом, они се највише развијају кроз трговину. Последњих година је Јерменија повећала увоз у Србију. Што се тиче војне сарадње, мислим да је Србија морала да узме у обзир конфликт око Нагорно-Карабаха и да води рачуна да се не уплиће у туђе сукобе.
25 октобра 2019. године потписан је Споразум о слободној трговини између Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) и Републике Србије. Русија је ратификовала овај споразум, али шта је са Србијом? Како Србија напредује у овом правцу?
У фебруару ове године, Парламент Србије је усвојио Закон о потврђивању споразума о слободној трговини између Републике Србије, с једне стране и Евроазијске економске уније и њених држава чланица, са друге стране. Одмах по усвајању, председник Србије је објавио указ о проглашавању овог Закона и он је објављен у Службеном гласнику. Тиме су формалности завршене, остало је да се ради на реализацији овог уговора да све не би остало само на формалностима.
Каква су ваша очекивања од таквог споразума за српску економију? Какву ће корист имати Србија након што споразум ступи на снагу?
Уговор о слободној трговини са ЕАЕУ може да буде добар подстицај за развој српске привреде и повећање извоза. Тржиште ЕАЕУ је велико и нуди добре могућности Србији. У том смислу Србија треба да определи своју економску политику. За сада, она је усмерена ка развоју сарадње са ЕУ и привлачењу страних инвеститора, а на штету домаће привреде.
Подаци говоре да је ЕУ први спољнотрговински партнер са којим Србија остварује 65-70% трговине од укупног извоза. Са земљама ЕАЕУ Србија остварује 5-7% укупног извоза, од чега највећим делом са Русијом (90% од наведеног процента). Ако узмемо у обзир анализу кретања извоза последњих година, није било одступања од наведених оквира. Дакле, ради се о великој разлици, али је проблем што је Србија стратешки усмерена на сарадњу са ЕУ. Због тога мислим да се на даље ствари неће мењати, односно да Србија неће моћи да искористи погодности сарадње са ЕАЕУ, уколико не промени своју економску и спољну политику.
Суштина је у оријентацији на развој домаће привреде што може да покрене повећање извоза у земље ЕАЕУ. Економски услови на глобалном нивоу се мењају и долази до промене односа снага у корист истока. Мислим да Србија треба да разуме процесе и стратешки се преоријентише.
Како видите потенцијалну интеграцију Србије у ЕАЕУ у будућности у статусу пуноправног члана? Не мислите ли да је Србија очигледнији кандидат за придруживање ЕАЕУ од других европских земаља, јер има дубоке историјске везе са Русијом?
Србија има дубоке историјске културне и религијске везе са Русијом. Из тог разлога је Србији природно место уз Русију. Међутим, ако оставимо по страни те чињенице и посматрамо само са тачке економске користи, јер ЕАЕУ је пре свега основана због економске сарадње, можемо да закључимо да је за Србију далеко перспективнија ЕАЕУ него ЕУ. Објаснићу и због чега. Многи српски производи не могу да нађу место на европском тржишту и никада неће ни моћи. ЕУ није заинтересована за производе из Србије и они немају пролаз на овом тржишту. Ако погледамо где је извозила Југославија у време када је имала висок нивоу производње, видећемо да је то простор СССР и Блиски исток. Србија и данас може да се оријентише на та тржишта и искористи могућност да развије поново индустријску производњу са стратегијом извоза на ова тржишта.
Са друге стране мислим да постоји потреба да се идеје ЕАЕУ приближе јавности у Србији, како би се грађани наше земље упознали са могућностима које нуди ова Унија. ЕУ доста промовише своје вредности иако мислим да се ради углавном о маркетингу. Не видим разлог зашто ЕАЕУ не би представила своје могућности, посебно што су оне реалне.
Уколико би се јавност заинтересовала за процес интеграција у ЕАЕУ и схватила да је то алтернатива која се нуди, руководство Србије би морало озбиљније да узме у разматрање тај правац.
Како су српске власти и српско друштво данас наклоњени интеграцији у ЕАЕУ?
Што се тиче српских власти оне и даље истичу да су стратешки опредељене за ЕУ. Мислим да такво опредељење нема утемељење јер је ЕУ зауставила проширење и није извесно да ли ће и када оно бити настављено. Чули смо од званичника ЕУ да је неопходно да прво реформишу саму Унију, а затим даље размишљају о проширењу. Чињеница је да је ЕУ у великој економској, социјалној и политичкој кризи, која се сада повећала због пандемије коронавируса. У том смислу верујем да ће ЕУ морати да се бори са сопственим проблемима које сам навела, а томе треба додати и нејасне рачуне око разлаза са Британијом, мигрантску кризу, кризу безбедносног система и др. Србија и сама има много нерешених проблема и не видим могућност да их реши путем евроинтеграција.
Што се тиче опредељења друштва, у Србији има великих непознаница о ЕАЕУ. Већина грађана није упозната са тиме шта нуди сарадња са ЕАЕУ, а генерално јавност је мало упозната и о државама чланицама ЕАЕУ, чак и о Русији. Требало би много више да се ради на промоцији ЕАЕУ.
Што се тиче односа друштва према ЕУ, подршка евроинтеграцијама Србије је на историјском минимуму и најмања је у Србији од свих земаља кандидата (по званичним анкетама 46%, али се сматра да је тај проценат реално мањи).
Србија још увек није чланица ЕУ, иако је земља добила званични статус земље кандидата за приступање још 2012. године. Али након увођења санкција, држава је постала кључни руски трговински партнер. Београду више није толико исплатив улазак у ЕУ? Шта се дешава по том питању? Какве планове има Србија у вези са чланством у ЕУ?
Српско руководство је и даље стратешки оријентисано у правцу евроинтеграција, иако је проширење ЕУ обустављено. Приступни преговори Србије са ЕУ иду веома споро из више разлога. Са једне стране, ту су проблеми саме ЕУ којој се не жури да интегрише нове нестабилне државе, а са друге стране, ту су критике на рачун правосуђа, слободе медија и корупције од стране ЕУ. Све више можемо да чујемо критике на рачун Србије из Брисела, да је стање у правосуђу јако лоше, са чим бих се сложила. Такође, ту су замерке на стање демократије, посебно на рачун цензуре медија. У Србији су угрожене медијске слободе и то је проблем који је сада изузетно изражен. Још један велики проблем је корупција која је широко распрострањена и не предузимају се озбиљни кораци у правцу решавања овог проблема. Треба споменути и дијалог Београда и Приштине који се води под окриљем ЕУ и који није дао добре резултате. ЕУ Србију условљава овим дијалогом, који се води ван оквира међународног права и Резолуције 1244. Руководство Србије је имало много прилика да овај дијалог прекине и затражи повратак решавања косовског питања у УН, као и да затражи укључивање Русије у преговоре. У сваком случају, сматрам да сви набројани разлози неће омогућити напредовање Србије ка ЕУ, посебно ако узмемо у обзир кризу у самој Унији. Уместо тога, Србији се нуде интеграције у оквиру Западног Балкана са Албанијом (мини Шенген) који би требало да буде алтернатива европским интеграцијама. Није вршено испитивање јавног мњења, али верујем да је подршка таквом пројекту минимална у Србији.
Уместо тога, за Србију би најбоље било да се окрене решавању сопствених проблема, да покрене домаћу привреду и да користи могућности сарадње са ЕАЕУ, што би било корисно за развој наше земље. Европске интеграције нису више привлачне и не нуде могућности потенцијалним чланицама.
3. јануар 2021.
