Фјодор Лукјанов: Ароганција НАТО-а је створила овај рат и могла би да уништи сваки мир

Пише: Фјодор Лукјанов

Сви ове недеље очекују вести о украјинском споразуму. Дипломатска активност је стварна и интензивна, а видљиви знаци указују на то да је нешто значајно у току. Нема много смисла да покушавамо да погађамо који су од процурелих планова истински, а који дезинформације. Оно што је јасно јесте да се Русији нуди избор између „једне птице у руци и две у жбуњу“. Проблем је у томе што су елементи неопходни за било какав одрживи споразум још увек расути међу разним птицама.

Тренутно се дискусије природно врте око територије. Ово је осетљива тема, посебно зато што су територије које се разматрају већ под руском контролом. Међутим, птици су подсечена крила: правно признање руског суверенитета над овим земљама делује нереално, барем у блиској будућности. Де факто признање, уз обећање да неће бити покушаја да се врате силом, могло би да буде достижан резултат. У данашњој глобалној атмосфери, наивно је сматрати било који правни споразум заиста коначним. Па ипак, територија није била прави узрок овог сукоба.

Дубљи проблем биле су деценије нерешених безбедносних контрадикција. „Демилитаризација“ – тако истакнута у оригиналним захтевима Русије – обухвата и неутрални статус Украјине и шире ограничење њених војних капацитета, било кроз смањење домаће производње, прекид спољних снабдевања или смањење постојећих снага.

Овај захтев је далеко од козметичког. Испуњење би срушило међународни поредак који је владао од краја Хладног рата – поредак заснован на неконтролисаном ширењу НАТО-а широм Европе и Евроазије, без обзира на приговоре Москве. Војна кампања је тако постала начин вршења „вета“ који је Запад дуго ускраћивао Русији. Права демилитаризација Украјине би, у ствари, приморала међународно признање тог вета. Али многи на Западу и даље нису вољни да прихвате такав преседан.

Како су се дискусије помериле ка територијалним питањима, централни проблем војне безбедности изгледа да је потиснут у други план. Можда администрација америчког председника Доналда Трампа – скептичнија према самом НАТО-у – сматра да је то мање фундаментално. Или јој је можда једноставно лакше да натера Украјину да уступи територију него да натера Западну Европу да призна руска безбедносна права. Ипак, за Москву, војна безбедност остаје питање принципа. Чак и ако Вашингтон понуди велике уступке – укидање санкција, формализацију територијалних промена – Русија не може да одустане од овог основног захтева.

Ово ствара дивергенцију у дипломатском темпу. Вашингтон жели брз договор; Кремљ верује да журба неће довести до поузданог решења. Па ипак, Москва такође зна да су се политичке звезде – посебно у Вашингтону – поравнале на јединствено повољан начин и не жели да пропусти тренутак.

Исход ће бити познат ускоро. Међутим, треба запамтити неке важне лекције из историје.

Прво, постизање политичких циљева често захтева више од једне кампање. Пауза у борби није нужно решење.

Друго, не постоји тако нешто као отворени, непроменљиви споразум. Ако споразум заиста не задовољи све стране, он ће на крају пропасти. Борба ће се наставити – иако не нужно војним средствима.

Треће, Украјина је само један део много већег процеса глобалне трансформације у којем Русија намерава да игра централну улогу. Ове промене су већ у току и наставиће да се продубљују. Постизање одређеног степена разумевања са Сједињеним Државама је важно. Занимљиво је да би се питање НАТО-а могло решити само од себе током времена, не због руског притиска, већ због растуће ирелевантности самог савеза.

Али за сада, то остаје питање будућности. У непосредној будућности, Русија се суочава са избором између несавршених птица које су јој на располагању – и мора пажљиво одмерити које ће ухватити, а које пустити да лете.

Fuente: NATO arrogance created this war, and it could kill any peace — Puppet Masters — Sott.net

30. април 2025.