Пише: др Игор Радошевић
Идеја о изградњи националног стадиона је већ годинама актуелна тема која је прихваћена од стране грађана Србије, пре свега због застарелих и запуштених стадиона који не испуњавају основне стандарде УЕФА и ФИФА да би се на њима организовала велика спортска такмичења. Тренутна ситуација у којој се стадиони у Србији налазе је катастрофална и само је питање времена када ће УЕФА забранити (иако су годинама упозоравали) домаћим клубовима да на својим стадионима играју међународне утакмице.
Сви смо сагласни да Србија треба да има модеран, мултифункционални спортски објекат који ће постати заштитни знак спорта у Србији али пре тога треба да направимо анализу по следећим ставкама:
1. Спортска инфраструктура
Анализа је показала да град Београд већ има неколико великих фудбалских стадиона (Црвена звезда, Партизан и ОФК Београд) на одличним локацијама који би могли да конкуришу за национални стадион. Истина је да постојећи спортски објекти нису тренутно у стању да се пореде са новим и модерним спортским објектима али је неопходно напоменути да је инвестирање у реновирање постојећих спортских објеката вишеструко јефтиније од најваљене изградње новог националног стадиона у општини Сурчин. Такође, поред реновирања постоји и друга опција да се стари стадиони сруше да би се на њиховом месту уместо реновираних изградили нови модерни стадиони који испуњавају све услове УЕФА и ФИФА за одржавање спортских такмичења.
2. Локација
Постојећи фудбалски стадиони се налазе на одличним локацијама, у ширем центру града (Аутокоманда и Богословија), где већ постоји изграђена пратећа саобраћајна инфраструктура (путеви, редовне аутобуске, трамвајске, возне и друге саобраћајне линије као и такси станице). До постојећих стадиона је могуће доћи и пешке, што навијачи често раде када се игра локални дерби, где се навијачи домаћих клубова окупљају у центру града па пешке у групама иду по главним улицама ка стадиону певајући навијачке песме. Са друге стране, да би домаћи навијачи дошли до новог стадиона у Сурчину, мораће да путују много дуже него што је то до сада био случај. Туристи који се одлуче да узму смештај поред новог стадиона ће имати мали избор у околним местима попут Добановаца и Јакова, па ће моћи да уживају у чарима сеоског туризма где свакодневно пролазе коњске запреге, док краве и овце пасу траву на околним зеленим површинама.
Када се одржавају међународна такмичења за све спортове (попут квалификација за Лигу шампиона, Лигу Европе, Европска, Светска првенства, Олимпијске игре), Београд постаје препун туриста који су као навијачи противничких екипа дошли да се, поред гледања утакмица, проведу и туристички обиђу центар града и његове знаменитости (ноћи живот по чему је Београд глобално познат) од чега приходују хотелијери, угоститељи, продавци сувенира, спортских реквизита, превозници и остали.
Који разлог може да доведе до идеје о изградњи националног стадиона на локацији која се налази у Сурчину (на локацији која је удаљена око 30км од Теразија), где нема никакве постојеће инфраструктуре (осим пута од аеродрома до њиве где ће се изградити будући стадион или преко сајма до Остружничког моста где су сваки дан саобраћајне гужве)?
Најављена је изградња пратеће саобраћајне инфраструктуре што ће трошак изградње стадиона да увећа за неколико пута. Такође, планирана изградња метроа до Аде Циганлије ће морати да буде додатно продужена до новог стадиона што ће довести до озбиљних повећања трошкова изградње будућег метроа.
3. Логика
Изградња националног стадиона у Сурчину све више личи на покушај да се питање националног стадиона злоупотреби за остваривање личних интереса и непотребног трошења новца грађана Србије. Нигде није могуће видети компаративну анализу где би се видела рачуница колико би тачно коштало да се реновирају постојећи стадиони или да се изграде нови на постојећим локацијама и да се то упореди са изградњом новог стадиона на више него удаљеној локацији. Најављено је да ће нови стадион имати 60.000 седећих места (што лично мислим да је мало јер сада стадион Црвене звезде прима 55.000 гледалаца) али нас такође интересује да ли ће стадион, као најављено модерно чудо, имати покретни кров као што је случај код најмодернијих стадиона? У таквом случају ће стадион моћи да се користи целе године, без обзира на неповољне временске услове. На слици будућег стадиона објављеног у медијима тога нема. Ако је планирана изградња стадиона без покретног крова, поставља се питање ЗАШТО?
Слика 1: Национални стадион
Актуелна власт је, поред новог стадиона у вредности од 260-280 милиона евра, најавила и изградњу комплетне пратеће инфраструктуре (већ се увелико спроводе далеководи, затим се планирају нове примарне саобраћајне мреже, нове петље са обилазницом, жележничка линија БГ воза, стамбени објекти, тржни центар) али се нигде не помиње колико ће све то заједно да кошта?
Ако се толико инсистира на изградњи стадиона у Сурчину, зашто нико није поменуо опцију да се нови стадион изгради на тренутном градилишту Београда на води?! Површински, на тој локацији је могло да стане преко 10 стадиона и свакако би била много боља и кориснија од постојеће у Сурчину, а држава би уштедела на стотине милиона евра на приступним саобраћајницама и осталој пратећој инфраструктури.
Још пре неколико година се појавила информација у медијима да ће Ф.К.Црвена звезда уместо постојећег стадиона Рајко Митић да изгради нови стадион у вредности од 200 милиона евра који ће имати 42.000 гледалаца!?
Слика 2: Нови стадион Црвене звезде
Као прво, која је логика да се поред новог националног стадиону у Сурчину граде и нови стадиони попут стадиона Црвене звезде? Да ли је Београду потребно толико нових стадиона који ће свакако бити плаћени новцем грађана Србије?
Као друго, зашто се смањује капацитет стадиона Црвене звезде са постојећих 55.000 на 42.000 гледалаца? Да ли је логично да се уложи 200 милиона евра у нови стадион који ће примити само 42.000 гледалаца?
Цена стадиона: На крају испада да ће се само у Београду уложити у изградњу два нова стадиона (Црвена звезда 200 милиона + Сурчин 260 милиона евра) што доводи до укупне цене од 460 милиона евра!? Шта онда спречава и Ф.К.Партизан да и они изграде нови стадион за 200 милиона евра?
4. Политика и спорт
Спорт у Србији и даље функционише по истом систему као за време СФРЈ. Социјалистичка идеологија је финансирала све гране спорта које су служиле као забава за широке народне масе. Данас се Србија представља као демократска, капиталистичка земља иако још увек функционише на социјалистички начин. Управо зато је неопходно да поставимо следећа питања:
• Да ли се улагањем у спорт покушавају добити политички поени код гласача пред изборе?
• Да ли је намерно одбијен најлогичнији предлог да национални стадион не буде један од постојећих стадиона Црвене звезде, Партизана или ОФК Београда због незамерања навијачким групама које могу битно да утичу на јавно мњење?
• Да ли се користи стара римска пословица „хлеба и игара“ како би се скренула пажња јавности са актуелних тема ка спорту који цела нација прати?
Кроз историју можемо да видимо да су стадиони одувек били места где је народ имао прилику да јавно искаже своје задовољство или незадовољство. Јавна је тајна да се навијачи Црвене звезде и Партизана противе приватизацији својих клубова. Да ли се изградњом новог националног стадиона покушава направити компромис како се не би замерили навијачима, ризикујући да трибине Црвене звезде (55.000 гледалаца), Партизана (35.000 гледалаца) и ОФК Београда (20.000 гледалаца) које чине укупно 110.000 гледалаца почну да погрдно скандирају сваког викенда? Такође, изградњом новог националног стадиона, очекујем да ће се Црвеној звезди и Партизану понудити нови модерни стадион на коришћење за играње утакмица, по узору на стадионе као што су Алианц арена у Минхену, коју деле фудбалски клубови Бајерн Минхен и Минхен 1860 или стадион Сан Сиро/Ђузепе Меаца у Милану, који деле фудбалски клубови Милано и Интер. Управо из тог разлога је неопходно да поставимо следећа питања:
• Шта ће у том случају бити са стадионима Црвене звезде, Партизана и ОФК Београда који ће изгубити своју сврху?
• Да ли ће се тражити заузврат да се клубови одрекну својих старих стадиона са пратећим земљиштем на ексклузивним локацијама како би добили на коришћење нови модерни национални стадион?
• Да ли ће да нас изненади ако се искористе локације стадиона Црвене звезде и Партизана и уступе се за изградњу нових стамбених комплекса испод Дедиња, на једној од најбољих локација у граду? Исто важи и за стадион ОФК Београд који се налази на атрактивној локацији између Богословије и Панчевачког моста?
5. Исплативост изградње новог стадиона
Често се постављају питања о исплативости улагања у нови национални стадион. Изградња новог стадиона је исплатива само ако се редовно одржава и користе сви капацитети. Каква је разлика ако би се национални стадион налазио на једном од три постојећа стадиона или на удаљеној локацији у Сурчину? Ако би се национални стадион налазио у ширем центру града, страни туристи би могли пешке да прошетају и обиђу градске знаменитости од Храма Светог Саве, Теразија, Ташмајдана, Калемегдана, Скадарлије, Кнез Михаилове за разлику од Сурчина…
Као забринути грађанин Београда морам да поставим следећа питања:
• Да ли је неко питао грађане шта мисле о трошењу њиховог новца за изградњу националног стадиона у износу од 260 милиона евра само на стадион (плус пратећа инфраструктура, далеководи, путеви, канализација, тржни центар, стамбене зграде, продужене линије БГ воза и метроа) у Сурчину где ће трошкови пораст на преко 700 милиона евра? Грађани подржавају реновирање или изградњу националног стадиона али не у Сурчину него у ширем центру Београда који ће бити доступан свим грађанима.
• Колико ће требати грађанима Београда из Карабурме, Калуђерице или Вишњичке бање да дођу до Сурчина, поготово за време саобраћајних гужви када су путеви закрчени? На крају испада да ће становници Новог Сада пре стићи до националног стадиона у Сурчину него становници Београда?!
• Шта ће бити са националним стадионом када репрезентација одигра својих пет до десет утакмица годишње? Ко ће да користи нов, модеран стадион када Звезда и Партизан имају своје стадионе? Можда Ф.К.Сурчин који се такмичи у Српској лиги Београд – трећој лиги српског фудбала.
• Шта ће бити са стадионима Црвене звезде и Партизана који су у таквом катастрофалном стању да ће им ускоро бити забрањено да играју званичне утакмице на њима?
• Да ли је изградња новог стадиона компромисно решење да би се са једне стране смирили навијачи, а са друге искористиле локације на Дедињу за изградњу станова уз уступање новог модерног стадиона на коришћење клубовима?
Грађани Србије су против непотребног трошења новца и то смо у овом тексту детаљно објаснили на више начина. Најављена је изградња још девет нових фудбалских стадиона у Србији. Опет морамо да поставимо слична питања:
• Зашто израдња нових стадиона уместо реновирања постојећих или приватизације клубова који би уложили свој новац у изградњу или реновирање стадиона?
• Колико ће то да кошта грађане Србије?
• Шта ће бити са старим стадионима ако се изграде нови?
• Да ли ће постојећи стари стадиони који се налазе на одличним локацијама бити приватизовани и претворени у стамбене и пословне зграде или тржне центре, или ће остати као помоћни терени клубовима?
• Ако остану као помоћни терени, како ће да се одржавају јер је очегледно да до сада то никако није функционисало?
У Катару ће у децембру 2022. године бити одржано Светско првенство у фудбалу на коме ће бити изграђено 11 нових монтажних стадиона. После завршеног Светског првенства девет стадиона ће бити демонтирано и послато земљама у развоју којима је то неопходно. Да ли Србија може да научи нешто из овог примера?
6. Потенцијално решење
На ову тему до сада су се полемике водиле само око опција да ли да се изгради нови национални стадион или да се реновирају постојећи. Никоме није јасно зашто се одустало од могућности приватизације Црвене звезде и Партизана? У случају да се клубови приватизују, уштедела би се велика количина новца који сваке године државне компанија улажу у виду спонзорства за спортске клубове (Телеком Србија, Дунав осигурање, ЕПС). Нови власници би имали обавезу да реновирају постојеће или изграде нове модерне стадионе на постојећим локацијама, где ће репрезентација Србије имати право коришћења за време квалификација за Европско или Светско првенство што је свега десетак утакмица у току године. На овај начин држава би уштедела 200 милиона евра за изградњу стадиона Црвене звезде, затим 260 милиона евра планираних за изградњу националног стадиона у Сурчину, плус велике додатне трошкове за изградњу пратеће инфраструктуре (путеви, тржни центар, стамбене и пословне зграде, редовне аутобуске, трамвајске, возне и друге саобраћајне линије, линија метроа као и такси станице, водовод и канализација), као и годишњег одржавања. Посебан акценат стављам на чињеницу да би се продајом Црвене звезде, Партизана и ОФК Београда остварио би се профит преко 150 милиона евра, уместо улагања од преко 700 милиона евра у национални стадион (са пратећом инфраструктуром). Црвена звезда има 16 хектара земљишта, Партизан има око 12,2 хектара (плус С.Ц. Телеоптик у Земуну са шест фудбалских терена) док ОФК Београд има 6,7 хектара земљишта. Када се сву узме у обзир, груба рачуница нас доводи до уштеде између 700 милиона до 1 милијарде евра!
Ово потенцијално решење представља једноставан начин да се заустави непотребно расипање новца грађана Србије који се може искористити за развој предшколског, школског, универзитетског, аматерског и рекреативног спорта који је неопходан за подизање здравља нације. Такође, овај рецепт би се могао искористити и на остале стадионе у Србији, где би се престало са непотребним трошењем новца грађана Србије на довођење страних фудбалера који коштају по 200-300 хиљада евра годишње а заузврат одиграју просечно једну сезону и искористе домаће клубове и лигу као пролазну станицу у својим каријерама.
Приватизација фудбалских клубова по Србији би подигла квалитет спортске инфраструктуре (услов УЕФА за такмичење су модерни стадиони) а потом и сам квалитет такмичења. Будући власници спортских клубова морају бити мотивисани да улажу у спорт тако што ће добити пореске олакшице као што је пример у САД и ЕУ. У случају било каквих нејасноћа увек може да се организује референдум са питањима:
• Да ли сте за изградњу новог националног стадиона у Сурчину?
• Да ли сте за изградњу новог националног стадиона уместо стадиона Црвене звезде, Партизана или ОФК Београда?
• Да ли сте за реновирање или изградњу новог стадиона на једној од већ постојећих локација у Београду?
• Да ли сте за приватизацију Црвене звезде, Партизана и ОФК Београда где би нови власници имали обавезу да изграде нови или реновирају стари стадион на постојећој локацији?
Наравно, пошто живимо у демократском друштву, време до референдума би се могло медијски искористити за представљање идеја предлагача са образложењима за и против, где би се укључила и јавност, анализирајући све предности и мане сваког предлога којима би се дало подједнако време у медијима (што до сада није био случај).
Улагање у спорт
Улагање у спортску инфраструктуру је неопходно али не на начин који је горе наведен. Грађанима Србије су неопходне стазе за рекреативно трчање (трим или атлетске стазе), бициклистичке стазе, базени и спортске сале и спортска игралишта по основним школама јер је то једини начин да се подигне свест од здрављу нације. Такође је неопходно запослити професоре физичког васпитања да свакодневно раде са децом у предшколским установама (као што раде у основним школама) што до сада није био случај.
Стратешке планове везане за спортску инфраструктуру морамо да проширимо и повежемо са најавама рушења Београдског хиподрома на чијој је локацији планирана изградња луксузних стамбених јединица (одмах испод Сењака), док нико не помиње да се одмах поред будућег националног стадиона у Сурчину већ налази хиподром у приватном власништву. Да ли је то случајност или нестручно лоше испланиран модел трошења новца грађана Србије?
5. фебруар 2023.