Escrito Por: Miloš Zdravković
Зашто је Немачка желела да буде прва велика нација без нуклеарних електрана ? Где су Немци погрешили у рачуници тј. Зашто је Немачки план пропао пре него је и стартовао !?
Рачуница Немачке је једноставна . Ослободити се зависности од руског гаса и нафте и друге учинити зависним од енергије и технологије made in Germany, те тако обезбедити привредни примат у светским размерама.
Једна од првих одлука немачке владе канцелара Герхарда Шредера и „зеленог“ заменика и министра иностраних послова Јошке Фишера 2000. године била је да њихова земља постепено угаси нуклеарне електране. Једна од првих одлука актуелне владе коју предводи ЦДУ Ангеле Меркел и њеног заменика и министра иностраних послова Гвида Вестервелеа била је да се то промени, па је 2010. године донела закон да се рад нуклеарки продужи на одређено време.
Образложење је било да без електричне енергије произведене у атомским централама једна од водећих привреда у свету не би више била конкурентна.
Међутим, после хаварије у Фукушими, дошло је до великог преокрета. Иста та савезна влада Ангеле Меркел, донела је одлуку о убрзаном гашењу свих нуклеарки до 2022. године. До промене политике је дошло поводом катастрофе после земљотреса и цунамија у Јапану. До тада непознат јапански град Фукушима постао је тема свакодневних разговора. Тим поводом поставило се питање безбедности нуклеарних електрана, иако рецимо у Немачкој нити прете земљотреси, нити би са било које стране могао да је захвати неки цунами. Медији/јавност, политиканти свих боја, питали су шта би се догодило ако би неки велики, путнички авион због квара пао на нуклеарку, или ако би га отели терористи и закуцали у нуклеарну електрану, по узору на 11. септембар у Америци или ако се догоди неки сличан апокалиптичан сценарио који се завршава експлозијом на нуклеарним реакторима?
У Европи постоји укупно 196 нуклеарки, од којих се чак 59 налази код првог немачког комшије, Француске. Француски званичници су одмах након катастрофе у Јапану поручили да они немају намеру да угасе ни једну од постојећих атомских централа.
Читаво ово ново политичко, антинуклеарно превирање у Немачкој, напуштање атомске енергије као основе за будућност, то јест демонстративно отварање врата алтернативним изворима енергије, нема много везе ни са конкретним опасностима које се везују за нуклеарке с једне стране, ни са питањима загађења човекове околине енергијом добијеног из угља с друге, или од гаса (пре свега руског) с треће стране. Реч је о реаговању владајуће немачке коалиције на нестручно, али пресудно јавно мњење широких маса бирача, али, још и више од тога, о гигантском сукобу два погледа на енергетску будућност две супротстављене индустрије.
Ангела Меркел је по професији универзитетски професор нуклеарне физике. Од свих шефова држава и влада на свету она највише зна о нуклеарној енергији. Али, она је већ деценијама политичар, па је више од тога занима како да придобије своје потенцијалне бираче, односно како да их, бар, не одбије. А немачка Партија зелених је од помало смешне групице маштара који су је основали пре неколико деценија постала једна од најреспектабилнијих политичких снага у Немачкој, по чему се Немачка разликује од свих других државна на свету. Недавни избори за Европски парламент су то само потврдили. Уз све то социјалдемократе и „зелени“ због природе своје политике не могу да буду против затварања атомских централа.
Министар привреде је обећао да ће основни критеријуми за излазак из нуклеарне енергије бити стварање одрживог система, еколошки чистих извора енергије, да ће снабдевање електричном енергијом бити сигурно и да ће њена цена бити усклађена са финансијским могућностима грађана. Најављује се убрзана изградња електричних мрежа да би се обезбедило снабдевање свих потрошача по затварању нуклеарки. Само да ли ће привреда преживети ту политичку одлуку !?
Политичке последице су сагледиве. Канцеларка Ангела Меркел је први пут успела по неком питању да уједини Немце и моћи ће да плови на истом оном антинуклеарном таласу, на коме су се „зелени“ уздигли до рекордних висина. Последице по будући развој привреде нису толико јасне. Животни век сваког политичара је лимитиран, а шта ће бити сутра, па кога је то брига. Предвидиве последице овакве политичке одлуке могле би да буду нагло скакање акција фирми које се баве производњом и истраживањем алтернативне енергије, те да ће се у овом привредном сектору отворити нова радна места и да ће ова привредна грана у будућности у читавом свету све више добијати на значају. Само се поставља питање да ли ће „популарне“ мере гвоздене канцеларке отворити радна места у Кини или Немачкој !?
Немачка је своју привредну, а на основу ње и војну силу у XIX и првој половини XX века изградила на својим резервама угља на којима је потом израсла индустрија челика. Неупордиво већа Америка, Кина, Индија па и Русија то раде данас. То је данас „најпрљавија“ енергија, највише гуши природу, а и резерве се смањују. У последње време се неопходна енергија за савремени живот и индустријски раст Немачке, што значи богатство земље и њених грађана, прилично ослањају на гас и нафту из Русије, али и домаћу атомску енергију.
Развој соларне енергије у Немачкој је проблематичан због недовољног броја сунчаних сати у години. Засад се користи само као допунски извор енергије у домаћинствима. Могућности додатне изградње хидроцентрала на токовима немачких река су већ у поприличној мери исцрпљене. У игри је још и контроверзна биомаса, или њено коришћење у много већим размерама него до сада, те термална енергија која свуда на свету дрема у великој дубини земље, али је теоретски приступачна и повремено као да подсећа на себе ерупцијама вулкана када се снага равна експлозијама атомских бомби неискоришћено губи у атмосфери, а што се људи тиче, само повремено омета ваздухопловство облацима пепела. Изузетак је Исланд. Наравно остаје енергија ветра, али је она недовољна. Уз то да ли је ико од немачких политичара разматрао потребу сваког електро-енергетског сектора да обезбеди несметано снабдевање 24 сата, 365 дана у години ?
Велики концерни, који у Немачкој производе струју добрим делом и на основу нуклеарне енергије, власници нуклеарних електрана, наравно да су унесрећени развојем ситуације. Они су својим новцем подржавали управо десни ЦДУ и либерале. Сада проверавају могућност да ли владу могу судски да гоне због штете коју им наноси променом политике, јер имају уговоре о гарантованој испоруци електричне енергије у одређеном временском периоду. Помиње се могућа одштета у висини од више стотина милијарди евра. Поготову што неке друге политички и економски утицајне земље, пре свега Француска (Француска 80 одсто својих потреба подмирује електричном енергијом добијеном из нуклеарних електрана), Велика Британија, Сједињене Америчке државе, Кина, Русија… И не помишљају да се одрекну нуклеарних електрана, што, наравно, умањује конкурентност немачке привреде. Додуше, код њих зелени у политици не играју ама баш никакву улогу.
Рачуница Немачке је једноставна . Ослободити се зависности од руског гаса и нафте и друге учинити зависним од енергије и технологије made in Germany, и тако обезбедити привредни примат у светским размерама. Ипак време показује да су Немци испали лоши математичари.
У Мађарској, Румунији, Пољској, Чешкој и Турској не виде никакав разлог за промену планова о изградњи нуклеарних електрана. Кремљ и Пекинг планирају да удвоструче број нуклеарки до 2020. Тренутно Русија има десет постројења. Чак је предвиђено, зарад развоја Руског далеког истока да се изгради прва руска атомска електрана на Тихом океану.
Индија, нова-стара светска сила, се управо определила за нуклеарну будућност. Либерална Америка, чија је привреда базирана на тешком раду и јефтиним енергентима никада није ни помишљала да напусти нуклеарну технологију.
П.С.
Бугарска је у службеном гласнику ЕУ објавила да тражи стратешког партнера за пројекат изградње електране Белене, а рок за пријаве је у наредних 90 дана. Позив да учествује у изградњи добила је и Република Србија.
9. Јуни 2019.
