Escrito Por: Miloš Zdravković
Прво се војска Емирата повукла из сукоба у Јемену, а сада се опуномоћеници Ријада и Дубаија боре једни против других, што је добра вест за народ Јемена (који је годинама одолевали удруженим нападима ове две фракције) али и цео свет.
Са једне стране, структура рата постаје све сложенија, јер уместо спољашње монолитне агресорске коалиције против Хута, која је на врхунцу обухватала Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Мароко, Египат, Судан, Хути се сада боре против разних сукобљених страна чији се борци међусобно убијају у подручју Адена (јужни Јемен).
Све то обећава наставак рата, где Хути, захваљујући помоћи из Ирана, задржавају не само прилику за вођење успешне стратешке обране земље и народа, већ и за предузимање офанзивних акција, пробијајући ослабљене линије противника и покрећући невероватно успешне нападе на територије земаља агресора (до сада је штету трпела Саудијска Арабија, али на ред би могли доћи и Емирати).
Главни сукоби воде се у ширем подручју Адена (велики лучки град и привремена престоница, коју признају САД и Велика Британија), где јужни сепаратисти (одметнути од окупатора из Саудијске Арабије) покушавају да успоставе контролу над покрајинским центрима како би створили довољно велики фрагмент територије коју би у перспективи одвојили од Јемена и прогласили независним Јужним Јеменом под протекторатом Уједињених Арапских Емирата. Ове циљеве за расплет кризе у Јемену нико посебно и не крије.
Упркос упорним покушајима Краљевине Саудијске Арабије да постигне споразум са Емиратима и заустави крвави сукоб унутар коалиције која се бори против Хути бораца, борбе не престају, осим на главном фронту на западу Јемена, на ком се обе стране формално удружене супротстављају Хутима, локалном становништву, иако су у бити у сукобу широм земље.
Споразум између Саудијске Арабије и УАЕ омета режим (избеглог председника Хадија) под протекторатом КСА, који подразумева да ако учини уступке сепаратистима са југа, да ће његов и онако никакав утицај изгубити сваки легитимитет, јер ће се власт поделити у коалицијоној влади са јужним сепаратистима. Због тога Ријад жели да паралише све што може да доведе до раста сепаратистичких снага, како у Адену тако и на, југу земље, који је некада био независна држава.
У том погледу Хути ( већински Шиити са севера Јемена) имају јасан став, претећи не само протеривањем окупатора или настављањем удара на Саудијску Арабију, јер је после успешних диверзија и бомбардовања положаја војске и инфраструктуре унутар територије Саудијске Арабије, само питање времена када ће нове ракете и беспилотне летелице полетети на Краљевину Саудијску Арабију, већ и окончање планова дела окупатора који желе да поделе Јемен, називајући сепаратисте јужног Јемена и Хадијеве присталице квислинзима који ће бити убијени чим их Саудијци и Емирати оставе на цедилу.
Са великом дозом сигурности се може претпоставити да су Саудијци победили у битци за луку Ал-Худаиду, последња велика офанзива окупатора, напад на саудијску рафинерију Саудија Арамко би се тешко догодио. Хути би били присиљени да се бране, да штеде ресурсе и били би без икаквих могућности да врше интензивне ракетне и ударе дроновима дубоко по територији државе агресора . Ипак, како правац снабдевања (наравно из Ирана) и даље постоји, интензитет ракетних и напада беспилотним летелицама расте, што се посебно види у нападима на јужне саудијске покрајине.
За Саудијце је ово врло тежак проблем, много сложенији него борбе на самом терену око стратешки важне луке Ал-Худаиде или у планинама северног Јемена.
Наравно, још не можемо да говоримо о војној победи побуњених Хута у овим условима, али је пуно лакше организовати одбрану и продирати у непријатељске територије, спроводити ракетне нападе на саудијској и емиратској територији.
Главну корист из ове приче, наравно, има Иран, који је од обране јеменских Шиита од саудијске окупације на крају дошао у позицију да је створио трајно жариште на граници Саудијске Арабије, што утиче, између осталог, на цене нафте, али и на способност Саудијске Арабије, да се намеће као неоспорни лидер међу Сунитима у Персијском заливу, док Асад (пре арапског пролећа, једини савезник Ирана) игра своју игру, и то врло успешно, јер је на прагу победе у сиријском рату. Наравно да разлога за задовољство има и Русија.
Добри односи између Русије и Ирана нису тајна, обе земље изложене су америчким притисцима и санкцијама, а и сарађују у Сирији на страни сиријских власти (иако и тамо постоје различити интереси који се нужно не преклапају). Ипак, Русија се не ограничава на сарадњу са Ираном (научили су лекцију из доба хладног рата, када су идеолошки сарађивали само са једном страном), паралелено настоји да гради добре односе са свима на Блиском истоку, а то укључује и најлојалније америчке савезнике, Израел и Саудијску Арабију.
У једној Сирији озбиљно је питање са ким Русија чешће комуницира. Са Израелом или Ираном? Контуре руског геополитичко пословног модела на Блиском истоку врло су јасне. Сарадња са свима и преузимање тржишта од САД-а (у политичком, економском и дипломатском смислу). Идеалан сценаријо за Русију. Мир на Блиском истоку, али сви наоружани до зуба са руским наоружањем.
Није то ништа другачије од америчких планова и устаљене праксе, једина је разлика у томе да Русија не покреће војне инвазије и (бар не у овој етапи) смене режима.
Подсетимо, говоримо о јако великом бизнису. Према подацима за 2017. годину, САД су извезле оружје у вредности 222,6 милијарди долара. На далеком другом месту по извозу наоружања налази се Русија са „свега“ 37,7 милијарди долара.
У тим вишедимензионалним хибридним ратовима, јасно је да су стратези из Техерана победили противнике из Ријада, што је превасходно кривица, фактичког владара КСА, престолонаследника Мохамеда бин Салмана, који се тако безобзирно одлучио да организује победнички рат, изврши геноцид над Хутима, и оконча утицај шиита у суседном Јемену.
Рат је на крају довео до катастрофалних хуманитарних последица за Јемен и до стратешких последица равних катастрофи за Саудијску Арабију али и за САД И Велику Британију. У Јемену је избила права хуманитарна катастрофа, а на ужас Ријада, ирански утицај у Јемену не само да није ослабио, већ је, напротив, ојачао те је све то заједно са дешавањима у Сирији омогућило тријумфални повратак Русије на Блиски Исток.
Коначно, након напада на саудијску рафинерију Саудија Арамко је било немогуће затворити очи и власти у Вашингтону сада имају три опције.
САД могу да натерају Мохамада бин Салмана да зауставити агресију и рат, и да покуша да постигне договор, што је најмање вероватна опција, јер ће услед тога утицај Сједињених Држава веома да ослаби а и Израел би био против, а сам мир би за Ријад био могућ само уз огромне уступке.
САД могу да одржавају тренутни статус кво. То је најједноставнија опција (САД нису натерале Саудијце да нападну Јемен) али уједно и најмање обећавајућа, јер рат постаје све скупљи (како год невероватно звучало, постоји могућност од банкрота режима у Ријаду), док могућност победе није ни на видику.
И коначно, за Русе и Кинезе најповољнији сценарио, да Саудијци могу одабрати пут ескалације рата, односно одржавање курса који би требао да доведе до директног рата са Ираном. Ова опција је пожељна међу многим јастребовима у Васхингтону ( дубока држава, чему се жестоко противи председник Трамп), и Ријаду, али врло ризична за саму Саудијску Арабију. Иран је прилично способан да уништити извоз саудијске нафте, а ако у напад против саудијских, америчких и израелских циљева крену све проиранске фракције у регији, а њих је много и изузетно су мотивисане за борбу, питање је шта ће бити са америчким војницима у Ираку и Сирији. Саудијске базе на југу краљевства би Хути вероватно збрисали са лица земље и сукоб пребацили на саудијску територију која је већински насељена Шиитима, који на режим у Ријаду гледају као на окупатора.
За Ријад је ескалација најгора опција, јер САД у таквим условима брзо могу да евакуишу неколико десетина хиљада војника из Ирака и Сирије (мада им то није интерес), а Саудијска Арабија би остала сама са ратом унутар својих граница, али са сукобом у ком би се не активно, али кроз акције својих милиција из разних земаља, укључио и Иран. Улазак Руса, у већински Шииитски Ирак, био би питање дана.
Чини се да ће Саудијци краткорочно ипак да изаберу опцију број два, посебно јер у Америци (у председничкој администрацији знају да не могу да приуште још један неуспех) већ влада уверење да амерички војници нису саудијски плаћеници и да немају тамо шта да траже бранећи међу Американцима прилично непопуларног саудијског принца престолонаследника.
На Блиском Истоку ништа више није исто, не говоримо у футуру већ у презенту. САД све више забрињава војна моћ његових главних ривала. Средином августа је Одбор за националну стратегију обране Конгреса упозорио да се америчка војна супериорност у свету нагло нарушила, до те мере да би Васхингтон могао да изгуби директни рат са Кином или Русијом.
Напад на Саудијску Арабију проузроковао је највећи скок цене нафте у задњих 30 година. Ценe су се донекле стабилизовале након што су из саудијске државне нафтне компаније Саудија Арамко поручили како су успешно санирали штету, те како ће већ до краја овог месеца да врате производњу на ниво пре напада. Ипак, ако се испостави да су Саудијци преоптимистични или да нису говорили истину, цене би могле опет да скоче, да ни не говоримо шта би се догодило са ценама када би се догодио некакав сличан напад као онај пре недељу дана (а реално то је итекако могуће, нарочито због чињенице да Саудијска Арабија поновно покреће још једну војну операцију у Јемену).
Свакако, свака већа промена у цени нафте има разне геополитичке последице, позитивне и негативне, како за кога. Очекивано, произвођачима нафте пораст цене је добра вест, нарочито код оних земаља које се увелике ослањају на извоз нафте као што су на пример Русија, Иран и Венецуела.
28. Септембар 2019.
