La ciencia y la sociedad

Немања Рајак: Дон Хуан – луталица велеграда

Преносимо са портала www.arheofutura.rs

Свако доба има своје митске фигуре. Нарцис, андрогина фигура, прво је што пада на памет када „бацимо“ поглед у амбис модерности. Величање себе није савремени феномен, али омасовљење појма, да парафразирам Уелбека, на све животне доби и све друштвене класе, представља нову крајност. Потреба да се документује и подели, уз помоћ друштвених мрежа, добар део сопственог живота показује да се граница између виртуелног и стварног полако брише. Нарцизам постаје начин на који се структурира личност и гради идентитет.  

Писац књиге Нарцистичка култура, Кристофер Лаш, анализирајући целокупну друштвену атмосферу самољубља схватио је да овакав начин живота ствара генерације људи слабог, фрагилног идентитета, без јасног упоришта у себи, који се, сходно друштвеним трендовима, више него икада раније, плаше старења и смрти, обавеза, дуготрајних и смислених веза и посвећивања, док се, с друге стране, неизмерно диве слави, богатству,  гламуру[1], животарећи у сопственом свету материјалистичке страве.

 

Постепена деградиција друштвених мрежа, од Фејсбука до Инстаграма, довела је до коначне победе слике над текстом, створивши од хорди људи пале богове који, шизофреном жељом за обожавањем, вапе за поновним уздизањем ка небесима. Они, на прљавој земљи, бачени у виртуелно ништавило, изобличени пластичним операцијама и разним филтерима, постају ништа друго до труло месо позне цивилизације који, уједињени у безличној стерилности, почињу да личе једни на друге. Крњи се, већ танка, граница дуалности полова. Нарцис, због тога, стоји, за већину, као модерни симбол и једног и другог пола.

Драгош Калајић у свом поговору роману Кап шпанске крви (Милош Црњански) приликом тумачења модерног човека, поред Нарциса, уводи две фигуре које стоје на рубовима андрогиности – Дон Хуан и femme fatal. Такве фигуре, изобличене градом, декаденцијом и материјализмом представљају, за њега, симболе онога за чиме човек града жуди. Femme fatal оличава, у својој похоти, моћ овладавања мушком жудњом, а Дон Хуан, вагабунд, у потрази за савршенством у жени, лута, од наде до разочарења и од разочарења до наде.  

Ноктурална пожуда града уједињује две фигуре. Femme fatal бива обожавана под неонским светлима велеграда, а Дон Хуан, номад мегалополиса, живи за грешну ноћ. Свет града је велика, мрачна позорница, на којој свако, мимо додељене улоге, чезне за нечим. Жеља је та која тера људе да кроче на бетон. Жене желе да буду обожаване, а мушкарци да, одсечених корена, лутају градом.

 

Омасовљењем технологије жене су заиграле, на виртуелном театру, улоге паганских богиња, док мушкарци, у ишчекивању васкрсења патријахата, беже, феминизовани, у друге, приземније, улоге. Једна од тих улога је и опонашање фигуре Дон Хуана.

Ко је, заправо, савремени Дон Хуан? Читајући роман Авантуре победника Владимира Коларића можемо, после бројних савремених књижевних покушаја размађијавања лика Дон Хуана, кренути у правом смеру.

 „Све је почело оног дана када сам открио да имам тело.“

Овако Коларић доводи на свет Дон Хуана. Преласком са метафизике на биологију. Лик, недотакнут смрћу бога, започиње путашествије у једином могућем правцу – ка задовољењу биолошких порива.

Његово кретање кроз високе кругове Европе враћа га, наизглед, у предграђанску интерпретацију Дон Хуана као племића развратника. Ипак, одсуство аристократског види се у његовом несвесном занемаривању историје. Тежња за кванититетом, безавичајност, одбацивање везивања, као и сећања, одлике су, по Камију, позног грађанског друштва у које се, Дон Хуан, илити грађанин Дон Жуан, одлично уклапа.  

Коларићев Дон Хуан, имена Јован, време не одређује на основу прошлости, садашњости и будућности, него другачије – трошењем тела.

„Преда мном, у времену, лежала су тела, женска, све лепша од лепшег, сласна и удобна, до краја света.“

Он, попут грабежљиве звери, заражен нарцисоидним нихилизмом, живи, искључиво, за тренутак.

 

Унутар светлуцавог друштва спектакла, где је живот на трен неминован, поистовећује се слобода и разврат. Бројне сексуалне револуције 20. века довеле су до тога да је, истински, тешко направити разлику. Теоријски, наравно, да – али по начину живота, никако. Донхуановски промискуитет, лишен дубине, бљешти у виду неонских реклама, на бројним небодерима, свуда око нас. Флуидни разврат, као корпоративно форсирани начин живота, савршено се подудара са тежњама позног капитализма о вечној потрошњи.

Блуднички живот Дон Хуана могућ је једино у граду. Коларић то схвата и зато у поглављу Каталог трофеја поред сваког женског имена не стоји презиме, које повезује са коренима, већ град и материјална ствар. Обескорењен, Дон Хуан је, шпенглеровски, оличење јаловости цивилизацијског човека. Он, човек града, неће више да живи као тип, већ искључиво као појединац чиме прави метафизички обрт ка смрти. У њему нема традиционалне мушкости, а ни дужности. Његов еротски инстинкт, иако се у рекламождерском друштву слави као врхунац мушкости, није знак мужевности, по Грегорио Марањону, јер прави мушкарац увек обраћа пажњу на свој тип, било да тачно одговара његовој представи или га наслућује. Дон Хуан тражи уживање у прерушавању и ноћној тмини: мужевни мушкарац жели да буде виђен и вољен. Дон Хуан је, како га одређује овај шпански историчар и филозоф, пре женствени надмуж[2], фигура која обитава на једном рубу андрогиности „ослобођена“ обавезујуће мушкости.  

Оваква фигура апсурдне мушкости, у градској ноћи, окружена похотом, жедна блуда, лута, подсећајући, како Камила Паља запажа, на паганске богове луталице којима су странци нудили једино што имају – своје тело. Паља наставља, истичући да неутољива жеђ промискутета оличена у развратној слободи, у савремености, почетни импулс добија у подземној култури хомосексуалних ноћних клубова у које су странци, луталице, кришом долазили и у задимљеном мраку узимали туђа тела, као што их је Дон Хуан, такође луталица, прикривен ноћном тмином, узимао.

15. август 2021.

У таквом свету анималне пожуде, у којој се месо не бира, донхуановски пали мушкарац, обузет телом, собом, градом, последњи је човек културе. Обична фигура сведена на роба пред огледалом која, анатомски огољена, не представља ништа друго до трагичног фелаха страсти који ће, када време поживотињења дође, коначно одвести цивилизацију у беснило самоуништења.

[1] Рената Сенић, Огледање – нарцизам и друштво http://psihoterapijsketeme.rs/2013/ogledanje-narcizam-i-drustvo/

[2] Ханс Мајер, Доктор Фауст и Дон Хуан, Светови, Нови Сад.

 

autor-avatar

Acerca de Центар за геостратешке студије

Centro de estudios geoestratégicos es una organización no gubernamental y sin fines de lucro, fundada en Belgrado en la asamblea fundacional celebrada en 28.02.2014. de conformidad con lo dispuesto en el art.11. y 12. La ley de asociaciones ("Gaceta Oficial Rs", no.51/09). por un período indefinido de tiempo, con el fin de alcanzar los objetivos en el campo de la investigación científica de geoestratégica de las relaciones y la preparación de documentos de estrategia, el análisis y la investigación. La asociación desarrolla y apoya proyectos y actividades dirigidas al estado y a los intereses nacionales de Serbia, que tiene el estatuto de una persona jurídica y que está inscrita en el registro, de conformidad con la ley. La misión del Centro de estudios geoestratégicos es: "estamos construyendo el futuro, debido a que Serbia se lo merece: los valores que representan, son establecidas a través de nuestra historia, cultura y tradición. Creemos que sin pasado no hay futuro. Por esta razón, con el fin de construir el futuro, debemos conocer nuestro pasado y valorar nuestras tradiciones. Los verdaderos valores están siempre conectados a tierra, y el futuro no se puede construir en una buena dirección, sin que la fundación. En una época de trastornos cambio geopolítico, es crucial para tomar decisiones sabias y tomar las decisiones correctas. Vamos a ir de todos los impuestos y distorsionada ideas y artificial insta. Creemos firmemente que Serbia tiene la suficiente calidad y el potencial para determinar su propio futuro, independientemente de las amenazas y limitaciones. Estamos comprometidos con el serbio posición y el derecho a decidir nuestro propio futuro, teniendo en cuenta el hecho de que, históricamente, han sido muchos los desafíos, las amenazas y los peligros que hemos superado. " Visión: el Centro de estudios geoestratégicos aspira a convertirse en una de las principales organizaciones del mundo en el campo de la geopolítica. Él también quiere convertirse en una marca local. Vamos a tratar de interesar al público en Serbia en temas internacionales y reunir a todos aquellos interesados en la protección del estado y de los intereses nacionales, el fortalecimiento de la soberanía, la preservación de la integridad territorial, la preservación de los valores tradicionales, el fortalecimiento de las instituciones y el estado de derecho. Vamos a actuar en la dirección de encontrar personas de ideas afines, tanto en el ámbito nacional y en el mundo público. Nos centraremos en la cooperación regional y la creación de redes de relacionadas con las Ong, tanto a nivel regional e internacional. Vamos a lanzar proyectos a nivel internacional para apoyar el reposicionamiento de Serbia y la preservación de la integridad territorial. En cooperación con los medios de comunicación casas, vamos a implementar proyectos que se centran en estos objetivos. Vamos a organizar la educación del público interesado a través de conferencias, mesas redondas y seminarios. Vamos a tratar de encontrar un modelo para el desarrollo de la organización que permitan la financiación de las actividades del Centro. Construir un futuro juntos: Si usted está interesado en cooperar con nosotros, o para ayudar a la labor del Centro de estudios geoestratégicos, por favor póngase en contacto con nosotros por e-mail: center@geostrategy.rs

Deja una respuesta

Tu dirección de correo electrónico no será publicada. Los campos obligatorios están marcados con *