Escrito Por: Miloš Zdravković
Ево Моралес, председник Боливије у оставци, одрастао је у сиромаштву на боливијским висоравнима и био је узгајивач коке и лама пре него што је постао први Индијанац председник Боливије. Моралес јесте био предводник економског процвата без преседана и заслужан је за подизање милиона људи из сиромаштва. Откада је син фармера пре 14 година преузео функцију, стекао је славу, проширио своју подршку и обичне Боливијце учинио поносним својом непоколебљивом одбраном домородачких права.
Ни опозиција није у стању да прозове председника (сада већ бившег) Моралеса по питању економије па им остају само тврдње како ће Боливија постати као Венецуела ако Моралес остане на власти. Да ли постоје неки конкретни аргументи за те тврдње? Слабо, јер чињеница је да боливијска економија расте брже од свих суседних земаља. У исто време земље које су усвојиле про тржишне реформе након периода левичарских власти, пре свега Аргентина и Еквадор, сада су суочене са економским и политичким хаосом (не чуди да су Аргентинци на недавним изборима поновно изабрали перонисте не дајући Маурицију Макрију други мандат).
Кад су избили велики протести и сукоби са снагама сигурности у Венецуели, уз све пропратне факторе (и иностране утицаје), није тешко било дефинисати како је економска ситуација била (и још увек јесте) главни окидач за експлозију незадовољства. Док је Венецуела економски тонула све дубље, Боливији је заправо ишло поприлично добро, иде јој и данас. Шта је сада са оном чувеном максимом са Запада да је „ствар у економији“ теоријом да је управо економско стање главни и једини покретач народних маса и гнева (никада се не изоставља и жеља народа за слободом и демократијом)?
Наравно, Ево Моралес никако није савршени председник, такав заправо не постоји, и за време његових 14 година владавине етаблирала се једна нова владајућа класа у којој је, како то и иначе бива, никнула корупција, али нема владајуће класе на целом овом свету где то није случај (ни на Истоку, ни на Западу).
Председник Моралес учинио је јако пуно за Боливију, преуредио је земљу до непрепознатљивости. Пре Моралеса многи су још увек живели у неусловним настамбинама (нама Европљанима је то тешко и да замислимо), данас су их замениле нове и модерне куће. Сиромашних и даље има (упркос напретку Боливија, са око 10 милиона становника, је и даље једна од најсиромашнијих земаља Латинске Америке), али гледајући одакле је кренула пре Моралеса, напредак је огроман, видљив. Свакако, њихова свакодневница изгледа боље заслугом свих додатних услуга које су им данас доступне.
Постоји јако добар разлог зашто су непријатељи латиноамеричког социјализма годинама истицали Венецуелу док у исто време скоро да нису ни спомињали Боливију. Разлог је врло једноставан. Упирући прстом у Венецуелу упирало се прстом у урушавајућу економију. Непријатељи левичарских покрета ћутали су о Боливији јер би у том случају морали признати конкретан прогрес који се тамо догађа. Парадоксално је да се још увек догађа. Неоспорна је чињеница да становници Боливије живе здравије, богатије, да је животни век дужи, да су боље образовани, јер је образовање доступно свима, и да је једнакост међу њима већа него што је икада била у историји ове латиноамеричке државе.
Јужније, Чиле пролази кроз велику кризу и могућу револуцију, а Чиле годинама, деценијама, има нео либералну економију и ово што преживљава директан је резултат тога. Пре свега месец дана још увек су се могле продавати приче о томе како је Чиле узор економије Латинске Америке, узор којег би ваљда све остале земље регије (и шире) требале да следе. Пуно тога могло се причати пре месец дана, али не и данас. Наиме, пре тачно месец дана букнула је експлозија незадовољства у Чилеу, и то нису уобичајене анти владине демонстрације, ова експлозија представља праву побуну против система као таквог. Ипак, у медијима је то слабо испраћено, све карте су бачене на Боливију.
Откуд онда толики гнев против Моралеса? Неки тврде како ће економија ускоро урушити због више разлога, један од њих је потенцијални пад цене природног гаса. Да, постоји велика државна бирократија и неки се боје да ће она да угуши економију, али све су то страхови који се тек требају реализовати, а тешко је веровати да народ излази на улице због пројекција које се могу, али и не морају догодити.
Како смо већ поменули, боливијска економија под Моралесом развијала се поприлично другачије од венецуеланске под Чавезом и касније Мадуром. Венецуела је преузела 10 милиона хектара земље која је била у рукама приватника (www.globalresearch.ca), Боливија то није радила, национализовано је свега 33 компаније! И ту је реч о компанијама које су и раније биле у власништву државе (продане приватницима од стране претходних власти).
Што се корупције тиче, Боливија се налази, према Међународном индексу перцепције корумпираности, на 132. месту од 180 држава.
Како год, чињеница јесте да су милијарде долара утрошене на велике инфраструктурне пројекте који су трансформисали боливијско друштво. Изградиле су се нове школе, масовни превоз, око 5,400 км нових путева… (www.globalresearch.ca)
Што смо више свесни тих чињеница побуну против Моралеса све је теже схватити.
Чињеница је да је Моралес своје прве мандате освајао са лакоћом и нико се није превише бунио (мислим пре свега на страни фактор, народ је био плебисцитарно уз њега), али су људи постали скептични да би се могао претворити у диктатора. Постоји ли аргумент за то? У неку руку, да. Наиме, према важећем Уставу Моралес се није смео кандидовати за четврти узастопни мандат. Он је то ипак покушао да промени референдумом тражећи од народа да му да ту могућност, али народ му је није дао, референдум није прошао. Ипак, онда му је након тога врховни суд ипак дозволио да се поновно кандидује, супротно вољи народа који му је дао до знања да не жели имати једног те истог човека деценијама на власти.
Моралес је погрешио што није на време одабрао адекватног наследника, а можда није ни хтео, можда му се, као и многима, власт осладила. Очито је да нема скромност какву је показао бивши уругвајски председник Хосе Мујица, и то му је народ замерио.
На изборима прошлог месеца Моралес се кандидовао. Наиме, све што је створено за време благог социјализма откако је он на власти, може нестати ако се десничари и неолиберали докопају власти, а наивна новостворена средња класа није свесна колико брзо може изгубити оно што данас имају, оно што им је управо председник Моралес дао. Још једном, Моралес је морао на време да потражи заменика, некога ко би понео штафету и наставио да ради добар посао. Другим речима, морао је ставити интересе земље испред личних интереса у свим аспектима.
Ако његов противкандидат Карлос Меса, иначе бивши боливијски председник, освоји власт, становници Боливије проћи ће као и Аргентинци када им је једног дана било доста левице и када су поверовали у Макријеве (председник Аргентине у прошлом мандату, пре две недеље му није прошао реизбор, перонисти су се тријумфално вратили на власт) неолибералне лажи. Довољно је сетити се како је Меса владао док је био председник од 2003. до 2005., по диктату ММФ-а и Светске банке (као и његови претходници) тако да је држао становнике Боливије у перманентном сиромаштву. Тада, под притиском Ева Моралеса, који је био лидер синдиката и вођа Покрета за социјализам, Меса је био присиљен да распише тзв. гасни референдум на којем је велика већина гласала за национализацију гасне индустрије. То је био захтев који није могао да испуни па је поднео оставку, а на идућим изборима је са лакоћом победу однео Ево Моралес. Остало је историја.
Западни медији су већ оценили да је оставка Моралеса покварила планове Владимира Путина за доминацијом у Латинској Америци. Такође, истиче се да је Боливија један од савезника Русије у Латинској Америци и најближи савезник Венецуеле, али и да Моралес којег је неочекивано напустила војска још увек није готов. За сада је победа на страни „опозиције“, али Моралес има довољан број савезника који неће седити скрштених руку.
Резерве литијума у троуглу између Боливије, Аргентине и Чилеа су импресивно велике, а литијум је метал будућности. Русија није једина држава која је заинтересована за заједничко инвестирање у производњу литијума у Боливији, јер ту су још Канада, Немачка, САД али и Кина. Поред Русије, да је реч о војном пучу, оцењено је у Венецуели, на Куби и у Мексику.
Објавом на Twitteru Моралес је потврдио како одлази у Мексико, али је најавио да ће се вратити са још више снаге и енергије. Шеф боливијске војске, Вилиам Калиман, који је Моралесу поручио како боливијска војска неће ићи у конфронтацију са народом, дајући му тиме до знања да неће ни њега више да штити, сада ипак поручује како ће трупе на улицама Ла Паза употребити примерену силу против вандалских скупина које шире терор међу становништвом. Јасно је на кога је мислио, на про Моралес демонстранте.
13. Новембар 2019.
